Словеначки пут смрти

Како су Мадрид и Љубљана заратили због посете председника Каталоније Словенији

Недавна посета Кима Торе, „председника Каталоније“, како је гост представљен домаћој јавности у Словенији, дигла је на ноге Шпанију а потом и политички врх у Љубљани, чим је Мадрид ставио под лупу агресиван словеначки национализам и сепаратизам, крунисан отцепљењем од некадашње заједничке државе 1991. године. Отуда „дискретно планирана“ дводневна посета Кима Торе Љубљани није остала под велом тајне, захваљујући првенствено словеначким медијима који су посветили велику пажњу не само њему него и „борби каталонског народа за слободу“, али и чињеници да су га у Словенији пригрлили највиши државни представници, од председника Борута Пахора, преко председника парламента Дејана Жидана, до некадашњег председника Милана Кучана. Тора се, заправо, баш на Кучанов позив и обрео у Словенији, а госта је у име домаћина пратио словеначки посланик у Европском парламенту Иво Вајгл.

[restrict]

СЛОВЕНАЧКИ РЕЦЕПТ ЗА СЕЦЕСИЈУ Ким Тора је, јасно, искористио прилику да словеначким властима, плус Друштву словеначких писаца, промовише „борбу Каталонаца за независност“, а Словенија није пропустила шансу да се похвали како је „председник Пахор први председник, између свих држава на свету, који је примио каталонског председника“. Убрзо је испливало и који послом се Тора крајем прошле године обрео у Љубљани – занимало га је само једно: како се Словенија отцепила од СФРЈ?
Државну РТВ Словенија је Торино присуство инспирисало да емитује прилоге у којима је „изабрани председник Каталоније евоцирао и сумирао догађаје који су се низали од 1. октобра 2017, када је, упркос забрани шпанског судства, одржан референдум о каталонској независности“… Тора је проблематизовао и усуд 19 активиста који су организовали референдум а који од тада чаме у шпанским затворима, уз неизвесну судбину истомишљеника расутих „по Европи, у изгнанству“, при чему није штедео централну власт у Мадриду јер „у 21. веку има политичке затворенике“. Из љубљанске заветрине осуо је паљбу и по Европи која „питање каталонске независности још увек схвата као унутрашње питање Шпаније“ и зато одбија да се умеша у спор.
Највиши представници словеначких власти узвратили су потврдом „безрезервне подршке народу Каталоније у борби за слободу и независност“, а Тора је „изразио радост што ужива наклоност Словеније“. РТВ Словенија је, цитирајући његове речи да су „напори за независност почели пре 15 година“, објаснила зашто се Словенија идентификује са борбом Каталонаца – јер су се два народа нашла у безмало истој ситуацији (Словенија у СФРЈ, а Каталонија у Шпанији), пошто је каталонски језик у време Франкове диктатуре био забрањен, што је и данас у шпанском парламенту, иако је привредно Каталонија далеко напреднија у поређењу с другим деловима Шпаније. Све су то флоскуле сличне онима на чијим су крилима словеначки националисти крајем 80-их година прошлог века подстакли цепање тадашње Југославије.
Тора је са истомишљеницима у Словенији претресао „идеју слободе за Каталонце“, нашавши прегршт паралела са словеначким примером, нарочито после спознаје да је „семе слободе никло у словеначком друштву књижевника“. Уприличен је и „скуп солидарности за напоре Каталонаца“, где је у име домаћина солидарност изразила државна секретарка у министарству правосуђа Доминика Шварц Пипан, нагласивши да су „жеље људи изнад жеља политике и вештачког ентитета, као што је држава“. Тора није крио да му сва та пажња на највишем државном нивоу годи, уверен да „словеначки пут у независност – одјекује и у Шпанији“. Угостили су га и посланици у словеначком парламенту, на челу са Матјажом Немцем, некадашњим асистентом председника Пахора. Уочи одласка из Љубљане, Тора је утиске сажео у паролу: „Нека Каталонци изаберу исти пут – као Словенци!“

ПОЛИТИЧКИ ЦУНАМИ Убрзо су детаљи Торине посете, а нарочито његове запаљиве изјаве, у Шпанији одјекнули као – политичка бомба. Потом су до Љубљане допрле вести из Мадрида о оптужбама тамошњег политичког врха на рачун словеначког мешања у унутрашња питања Шпаније. Званична Љубљана, досад третирана као „послушно ђаче“ унутар ЕУ, нашла се затечена оштрином критика из тако значајне чланице Европске уније, каква је Шпанија. Иако се правила невешта, тврдећи да је „све око Торе било потпуно неформално“, Мадрид изговоре Љубљане није прогутао. Уосталом, чињенице су неумољиве – Словенија је самоиницијативно угостила Тору, уверена да јој штреберска улога у окриљу ЕУ допушта соло акцију „нуђења помоћи и савета каталонском председнику како да са политичким истомишљеницима крене ’словеначким путем’“, дакле путем сецесије.
Словенија је и иначе, још од почетка превирања у Каталонији, преко посебних репортера са лица места извештавала о демонстрацијама у Барселони и навијала за успех референдума, нудећи снажну подршку стремљењима Каталонаца да створе сопствену државу копирајући „словеначко осамостаљење“. Зато није изненађење што је Тора истакао, чим се вратио кући, да је „словеначки пут отцепљења од Југославије – пут који бира Каталонија!“
Реакција Мадрида била је (мало је рећи) бесна; ка Љубљани се стуштио политички цунами због каталонског председника коме Словенија служи као одскочна даска да „позове Каталонце на устанак“. А што се „словеначког пута“ тиче, ни ту Мадрид нема дилему – то је „крвав пут“. Словенија се брани да Шпанија злонамерно види словеначки ангажман око Торине посете, обашка што „погрешно тумачи словеначко осамостаљење“. Министар спољних послова Шпаније Жозеп Борељ, међутим, упозорава Љубљану да је „велика неодговорност предлагати за Каталонију ’словеначки пут’ са свим пратећим последицама“. Борељ је преко друштвене мреже твитер одапео упозорење Словенији да њено мешање није ништа друго него „позив на насилан расплет, попут онога који је изазвао рат у Југославији, најгори на европском тлу од 1945!“
Оштро је реаговала и портпаролка шпанске владе Изабел Села, рекавши да „Тора очито заборавља бројне мртве и рањене у Словенији“; потпредседница шпанске владе Кармен Калво такође се обрушила на Тору јер „позива на акцију која тражи крв“, што указује да су његове изјаве, дате у Љубљани, „крајње неодговорне“. Нема сумње да је влада шпанског премијера Педра Санчеза поруке Кима Торе, одапете из Љубљане, схватила као призивање оружаног сукоба. Шпанске медије преплавили су информације и коментари који у словеначком осамостаљењу нису препознали поетски бој за независност, већ бруталан себичлук сепаратиста чији су прохтеви били окидач за распад Југославије, не марећи за несрећу и крвопролиће у које су потиснули остале њене народе.
Огорченост над „словеначким солирањем“ изразили су и представница Народне странке Марта Гонзалес, којој је „несхватљиво да се Тора усуђује да прети нечим што је водило у братоубилачки рат“ у Словенији а потом и Југославији, као и представник Странке грађани Хозе Мануел Виљегас, који је упозорио да је „словеначки пут – пут смрти“. Виљегасу се придружила вођа шпанске опозиције Инес Аримадас, кивна јер се Тора „позива на грађански рат који је у Словенији однео на десетине живота“.

(РЕ)ИНТЕРПРЕТИРАЊЕ ИСТОРИЈЕ Шпанска подсећања на егоизам словеначких вођа и још посебно кривицу за смртне жртве у тзв. словеначком рату 1991, све то је васколику Словенију сместило у стање шока.
Када се прибрала, Љубљана се одазвала тезом да је Шпанија „наопако схватила словеначко осамостаљење“, те се „Словенија нехотице нашла у жижи шпанске политичке расправе“. Нехотице? Па Тора је захваљујући меценама из Љубљане позвао Каталонце да „ураде исто што и Словенци који су се одлучили да иду даље без обзира на последице; зато учинимо исто што и они да бисмо постали слободни“. Није спорно да је врх шпанске политике Торине речи разумео као бојни поклич, али је за словеначку страну спорно што „наш рат за осамостаљење злоупотребљавају за своје унутрашње размирице и политичку пропаганду“. Све то је узбуркало страсти и у Словенији, па је задатак да обзнани званичан став добио један од претходних саговорника Кима Торе у Љубљани, поменути Матјаж Немец: „Само Словенија сме да интерпретира своју историју, јер то кредибилно могу да учине само Словенци, а знамо да смо приликом осамостаљења били историјски најјединственији, на шта смо најпоноснији.“ Допунила га је државна секретарка из словеначког министарства спољних послова Симона Лесковар: „У светлу искуства Словеније, заступамо и бранимо право народа на самоопредељење!“
Коначно се на шпанске критике и међународни скандал који је потпирио његов гост Ким Тора, одазвао и Милан Кучан. П(р)озван да брани свој лик, али и животно дело, Кучан није порекао да Словенија треба да буде охрабрење и пример Каталонији, напротив. Поновио је то пред камерама, упркос протестима Мадрида, а интервју је гарниран фотографијама на којима са Тором бистри географске карте и проучава границе… Јасно, од Кучана је немогуће очекивати да се одрекне свог највећег постигнућа – отцепљења Словеније од Југославије. Дакле, какав савет је дао Тори? „Рекао сам му да смо се позвали на право на самоопредељење које је универзално, а правни основ смо нашли у словеначком и југословенском уставу“, открива Кучан за ПОП ТВ. Све то можда не би ни ескалирало у тако гадан дипломатски инцидент већ би прошло „испод радара“ шпанских власти да „Тора није по повратку у Барселону позвао каталонске националисте да изаберу словеначки пут за проглашење независне државе“, коментарише словеначка новинарка, уз резигниран закључак да Шпанија „словеначки пут“ види као проклетство, пут у оружане сукобе.
Тек ту се Милан Кучан повлачи корак уназад, па лансира тврдњу да се „Словенија није осамосталила употребом насиља, јер је словеначки пут био – миран“. Кучан је пренебрегао чињеницу да га демантују не само бројне репортаже, документарци, историјске књиге … објављени из пера првобораца словеначке самосталности (где описују своје ратне подвиге, а пре свега – како су припадници словеначких територијалаца први запуцали на војнике тадашње ЈНА) него и бројне жртве којих је било највише на страни савезне војске и полиције, али и страних држављана, возача шлепера које су територијалци блокирали на словеначким друмовима да им чине живи штит. Не треба заборавити ни да је интервенција савезне владе у Словенији уследила тек после насилног преузимања спољних граница СФРЈ од стране словеначке полиције и територијалне одбране.
Суочен са сопственом недоследношћу, Кучан је на крају ипак признао да се Словенија латила мача, али „зато што је била жртва агресије, јер ју је напала југословенска армија, зато се Словенија оружјем само бранила, јесте, било је и жртава, али много мање од претеривања којима су се послужили шпански медији“. Кучан је своју одбрану због уплитања у преуређење граница Шпаније поентирао ставом да „словеначки пут не може да се пореди са каталонским, али може да им буде узданица“, и напоменом да „Мадрид и Барселона проблем морају да реше – дијалогом“. То решење Кучану, нажалост, није било близу пре 30 година, приликом словеначког отцепљења.

[/restrict] микрозайм онлайн вебмани займонлайн займ наличнымизайм на кошелек