Прелом осовине Вишеградске четворке

Нови Европски парламент након мајских избора биће још подељенији

За нешто више од три месеца европски грађани изаћи ће на изборе за Европски парламент (23. до 26. маја), први пут без Велике Британије. Према прогнозама, „великој коалицији“ група десног и левог центра ближи се крај. Ипак, иако евроскептичне снаге настоје да се организују и покушају да измене однос снага у Парламенту, умерене про-ЕУ снаге и даље ће бити у већини.

ЕВРОПСКИ ТРЕНДОВИ Ако се текући тренд потврди, први пут у историји на изборима за Европски парламент две главне групе – Европска народна партија (ЕПП) и Прогресивни савез социјалиста и демократа (СД) – више неће моћи да контролишу већину! Међутим, умерене про-ЕУ снаге и даље ће бити у већини, углавном захваљујући вероватном јачању центриста из Савеза либерала и демократа (АЛДЕ).
Националисти са деснице биће на добитку, али вероватно неће успети да освоје 25 одсто места у ЕП. Потенцијална заједничка група десних националиста, направљена од партија из група Европски конзервативци и реформисти (ЕЦР), Европа нација и слободе (ЕНФ) и онога што је остало од групе Европа слободе и директне демократије (ЕФДД), могла би да буде друга по величини у ЕП ако сви садашњи чланови одлуче да јој се прикључе. Али тај сценарио није много вероватан због великих разлика у погледима између тих снага, као и због „тешких“ карактера њихових лидера. Реалније је, предвиђају аналитичари, да се те групе са крајње деснице реорганизују и оснују трећу по величини групу у наредном сазиву Европског парламента.

ПАКТ ЗА ЕВРОПУ Каква је, заправо, политичка ситуација у овој групацији стотинак дана пред изборе за ЕП?
Потпредседник италијанске владе Матео Салвини разговарао је 16. јануара са лидером владајућих пољских конзервативаца Јарославом Качинским о томе како да одлучујућу улогу у Европској унији од Француске и Немачке преузме осовина Италија–Пољска (формирајући „Пакт за Европу“), а националисти у новом саставу Европског парламента поведу Стари континент у ново „пролеће“. Иако се Салвини у Варшави (упркос антируским емоцијама пољских власти) изјаснио за укидање санкција ЕУ Москви, затим поново одлучно одбацио политику прихватања миграната, рекао стоп Европи банака, корупције и финансија каква је сада и најавио Европу „очева оснивача“ (Европу вредности, идентитета, држава и народа и поштовања), више него евидентно је да понуђена сарадња ни изблиза не може бити толико широка као што се томе Матео Салвини нада.
Наиме, иако се врло добро разумеју с премијером Мађарске Виктором Орбаном, није споредна ствар да његов Фидес није искључен из Европске народне партије (ЕПП) – па ће (по свој прилици) и после европских избора остати члан те посланичке групе. Мађарској владајућој странци, дакле, не би се из политичког аспекта исплатило да се прикључи једном евроскептичном савезу. Салвинијева пажња се зато усмерила према Варшави, а многи септембарску изјаву министра унутрашњих послова Италије изречену у Бечу, да ће „за неколико месеци заједно са Орбаном управљати Европом“, тумаче само као реторички потез…
Велико питање је и колико су Словачка и Чешка заинтересоване за осовину против миграције чије формирање је у току. Бивши словачки премијер Роберт Фицо приликом парламентарних избора 2016. у центар кампање поставио је кризу са избеглицама, а годину дана касније у Чешкој је то исто урадио и актуелни председник владе Андреј Бабиш. И Фицо и Бабиш победили су управо захваљујући таквој кампањи. На изборима у Пољској 2015. године тријумфовала је партија Право и правда (ПиС) Јарослава Качинског. И у његовој победи велику улогу имала је ксенофобичност према странцима. И мађарски Фидес, који је трећи пут заредом двотрећински освојио власт, своју комплетну кампању базирао је на фобији од миграната.

(НЕ)ЗАИНТЕРЕСОВАНОСТ ПРАГА И БРАТИСЛАВЕ Наизглед, значи, проблем избеглица довео је на заједнички став све земље Вишеградске четворке (В4), и зато, у принципу, нема препреке да се осовина Рим–Будимпешта–Варшава допуни Братиславом и Прагом.
У стварности, међутим, у ова две последње престонице – нису политички заинтересовани за противунијску сарадњу, илити Салвинијево „ново европско пролеће“. Зашто?
За то постоји више разлога.
У Чешкој већа странка владине коалиције АНО (ДА) је против имиграције. Али у Европском парламенту њени посланици седе у редовима либерала, а њихови коалициони партнери социјалдемократе налазе се у редовима посланичке групе социјалдемократа.
У Словачкој је нешто сложенија ситуација. Највећа странка владине коалиције СМЕР припада посланичкој групи европских социјалдемократа, а МОСТ–ХИД (странка Беле Бугара) члан је Европске народне партије, док је Словачка национална странка (СНС) до избора за ЕП 2014. била у посланичкој групи Слобода и непосредна демократија у којој је доминирала евроскептична британска странка УКИП. Пре пет година, међутим, СНС није успела да се пласира у ЕП, али у овом изборном циклусу има велику шансу да у њему буде поново. Постала је знатно умеренија и сигурно је да неће хтети прикључење било којем радикалном евроскептичном блоку. Њена жеља је посланичка група ЕПП, али је питање колико је СНС жеља Европске народне партије (националистичке инциденте њиховог ранијег челника Јана Слоте многи у Бриселу још нису заборавили).
Уз то, Андреј Данко (садашњи страначки председник и први човек словачког парламента) досад није показао интересовање за осовину Варшава–Будимпешта–Рим. За Данка европска политика не представља приоритет и стога је врло јасно зашто на агенду државне пажње није ставио „понуду“ једне евроскептичне осовине, али ту је и чињеница да лично не жели да дође у сукоб са актуелном владином политиком. Конкретно, мада словачки кабинет не подржава бриселски распоред миграната према „квотама“ у земљама чланицама Уније, Братислава не жели да се прикључи ни Мађарској, нити Пољској – које спадају у државе (које о питању избеглица) представљају најчвршћу линију у Европи.
Карактеристично је да је премијер Словачке Петар Пелегрини, у новембру прошле године приликом посете Италији, понудио свом домаћину и то да би његова држава могла привремено у избеглички логор „Габчиково“ да прими азиланте који траже азил у Италији, да би тиме ублажили терете италијанском буџету. Овом својом понудом словачки премијер асоцирао је на дискусију око усвајања буџета Италије за 2019. годину која је била предмет жестоке расправе између Европске комисије и владе у Риму. Све то сигнализира да је за Словачку, која припада еврозони, много важније – шта ће бити са буџетом Европске уније, него какво ће бити статусно питање избеглица. Такође је врло битно истаћи да Петар Пелегрини никада није подржао наступе Матеа Салвинија против имиграната. Штавише, видно се уочавало крајње опрезно дистанцирање о том питању иза чега се крије одговор да се Братислава никада не би прикључила осовини Рим–Будимпешта–Варшава.
На крају, и став Прага. Иако је Бабишев чврст став да неће примити ниједног мигранта, то не значи, како је подвукао, да „Чешка жели да постане чланица једне антимигрантске коалиције“. Тиме је недвосмислено поручио да неће у Салвинијево „друштво“, јер би то (највероватније) резултирало одлуком да странка чији је председник (АНО) буде искључена из редова европских либерала. Ова посланичка група (АЛДЕ), наиме, како се приближавају европски парламентарни избори, повезује се са Емануелом Макроном, а Матео Салвини (као и Виктор Орбан) управо француског председника сматра(ју) својим највећим политичким противником…

Један коментар

  1. Растко

    Још један у низу изванредних политичких коментара Вашег сталног дописника из Будимпеште, по Мени годинама једног од најбољих аналитичара на јавно-политичкој сцени Србије!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *