Пекиншка патка у „Хилтону“

Да ли нас америчке обавештајне службе потцењују или само лоше комбинују, и какве проблеме имају обавештајци ЦИА када тајно организују протесте и друге врсте деструкције у Србији?

Недавни састанак (вероватно ни први ни једини) службеника америчке амбасаде са организаторима протеста у Београду и другим градовима Србије само је допунски разјаснио оно што сви знамо – да иза организације протеста „Стоп крвавим кошуљама“ и „1 од 5 милиона“ стоји амбасада САД као идејни творац, подстрекач и организатор, као што је стајала и иза протеста „Не давимо Београд“.

ИСКУСТВО С АМЕРИКАНЦИМА Ако ико има искуства у подривању стабилности неподобних и непослушних (са становишта интереса САД) држава и влада, онда то имају америчке обавештајне службе. И зато само треба изучити одређене сличности с неким другим тајним операцијама, на неким другим меридијанима, и препознати сличности и извршити одређена прилагођавања на локалне прилике.
Како искуство налаже, у деструкцији се ослањају на све и свакога – на оне који су спремни да блате, лажу, подмећу, глуме жртве режима и производе сваку врсту нереда и хаоса који ремети нормалан живот и рад у градовима. Ту настаје и проблем за професионалне обавештајце јер, уз коришћење проверене и поуздане агентуре и шпијуна, морају рачунати и на оне који се по некаквом статусу у том произведеном хаосу намећу. Најрадије би их заобишли да је то могуће, јер тиме се опасност од „провале“ конкретних планова тајних акција, па и од компромитације амбасаде, вишеструко повећава.
Прво, они увек стрепе да им неко од истакнутих актера догађаја не буде „набачен“ од стране српских контраобавештајних служби и тако постане „кртица“ која ће унапред одавати планове. Знају добро у амбасади да је илузорно очекивати да српске тајне службе мирно посматрају реализацију незаконитог и прљавог посла.
Друго, долазе у контакт и морају да тајно раде с личностима које су неистражене па стога и непредвидиве. Личностима заслепљеним својим амбицијама које често не само да немају смисла за конспиративни рад него не виде сврху тајности, а због улоге у којој су се нашли мора им се штошта поверити.

[restrict]

КОРИСНЕ БУДАЛЕ Професионалци су посебно алергични на надмене, бахате, препотентне и самоуверене до лудила, поготово ако нису дисциплиновани и самодисциплиновани, а чини се да у овој обавештајној операцији у Србији управо с таквима имају посла и њихове услуге морају да користе. Ако се међу њима неђе понеко ко робује пороцима, онда се опасност по саму акцију подиже на квадрат. За организовани тајни рад на дестабилизацији државе треба имати смисла, па и талента, а ако га нема, онда ни обука не може помоћи. С њима као једина солуција остају директни контакти на јавним местима уз предузимање могућих мера да се обезбеди какав-такав тајни разговор са циљем прикупљања информација и давања инструкција. Овакви информатори више личе на корисне будале него на агенте и шпијуне јер често искрено нису свесни да нешто раде против интереса своје државе и народа. Те везе, ма колико биле важне, за обавештајца су нужно зло које им може угрозити професионалну каријеру и права ноћна мора која може бескрајно да нервира. С правим и поузданим шпијунима и агентима директни контакти су веома ретки, најбоље у некој трећој земљи. Електроника, и технолошки напредак уопште, данас дају такве могућности да је веома тешко открити тајну везу, што омогућава дипломатама-обавештајцима лагодан рад у сенци, без опасног експонирања које неминовно на леђа намеће „армију“ контраобавештајаца.

ОБАВЕШТАЈНА АФЕРА Када у српским новинама освану слике америчких дипломата и саветника у амбасади, то већ јесте обавештајна афера која захтева објашњење српској јавности али и сопственој централи. Амерички амбасадор је тиме доведен у велику неприлику јер јавно мора да лаже и маскира шта то они стварно раде по београдским хотелима и ресторанима и са киме се и зашто тајно састају. Нико није глуп и сви знају да се тајни састанак може одржати и на јавном месту. Тако су српски новинари прилично уверљиво осумњичили америчке дипломате да стоје иза комплетне деструкције у Србији, а то се не може опрати речима него само будућим коректним поступцима. Интерна анализа у самој амбасади, у којој се засигурно налази локални центар ЦИА, биће далеко детаљнија и непријатнија за професионално особље, како би се утврдило ко је погрешио и ко је одговоран за ову мини-аферу која тек може имати непријатне последице јер ће испровоцирати земљу домаћина на допунске контрамере. Извештај централи биће још непријатнија ствар јер нечија каријера обавештајца може бити угрожена. То што су у Београду већ пропадале каријере високо рангираних руководилаца ЦИА биће отежавајућа околност јер ултимативно тражи већи опрез и боље планирање састанака.

КЕТРИН ВИРЏИНИЈА ВОЛЧЕК У чему је грешка и зашто је ствар „проваљена“? Место састанка добро је одабрано јер у ресторан Хотела „Хилтон“ не залазе баш просечни Срби, нити се у њему госте новинари са својом скромном платом. Сигурно ће се преиспитати да ли је било неопходно и да ли је професионална грешка што је састанку присуствовала Кетрин Вирџинија Волчек, трећи секретар амбасаде САД. Да ли је то било изнуђено тиме што можда остали, нижег ранга, нису били довољан ауторитет за организаторе протеста, или је то тек небитна формалност да се неким особама и ономе шта раде прида већа важност? Да се тако обећањима подстакне још већа агилност и фанатизам, јер наравно, обећања дата с вишег нивоа увек звуче уверљивије.
Може се претпоставити да госпођа Волчек сада руководи обавештајним радом ЦИА у Србији, а можда и на Балкану, иако је било говора да ће се прави шеф за Балкан стационирати у Скопљу. То што је госпођа под маском секретара амбасаде стандардна је ствар јер се важни обавештајци из безбедносних разлога увек маскирају дипломатским статусом како не би могли бити хапшени и суђени, него евентуално само протерани. Не треба да чуди да је шеф ЦИА за Балкан жена јер је то у тренду дешавања у овој агенцији. Тренутно све кључне полуге ЦИА држе жене: директорка ЦИА је Ђина Хаспел; директорат за аналитику води Синтија „Диди“ Реп; а директорат за операције и науку Елизабет Кимбер.
По чему се овај случај разликује од познате афере Перишић? У случају Перишић на столу су се затекли подаци степеновани са „државна тајна“ и новац, па су могла уследити хапшења и судски процес, док су се у овој прилици на столу затекле „пекиншка патка“ и сумње. Да ли су само сумње у питању? Неке теме разговора и сугестије дипломата које личе на директиве процуреле су у јавност а делују прилично шокантно и забрињавајуће. Док јавно подржавају Србију, Американци у тајним операцијама ЦИА сугеришу радикализацију протеста и хаос и сукобе на улици. Сугеришу да се у протесте увуку екстремни десничари који треба да дивљају и демонстрирају силу. Чињеница да наши контраобавештајци знају о чему се ради сигурно ће поремети будуће деструктивне активности и условити корекцију планова тајне операције. Без обзира на њихову надменост, амерички обавештајци морају учинити допунски напор како би се настала штета по њих превазишла, и како би се поново успоставио основни принцип (деструктивног) обавештајног рада – тајност.

ДА НЕ БУДЕ КАСНО Званично саопштење амбасаде САД поводом непријатних слика у новинама пренео је амбасадор Кајл Скот. Оно што је рекао кроз кисео осмех, који су многи разумели као подсмех, ништа не објашњава и не вреди га цитирати. Можда је боље цитирати неопрезног Сергеја Трифуновића, који се на твитеру обраћа Скоту: „Бојим се, ваша екселенцијо, да владавина права овде поодавно не постоји. Бојим се да имамо режим много аутократскији, тупљи, покваренији и малигнији него Милошевићев. На крају крајева, на власти су његови најбољи ученици. Да не буде касно.“
Трифуновићева опаска – „да не буде касно“ – личи на позив највећој светској сили на неку врсту интервенције према Србији, а то је већ кривично дело. То опет указује на нешто друго – да организатори протеста и део опозиције немају намеру да се легалним средствима боре за власт, него им је искључиви циљ да изазову нереде и сукобе у Србији и да позову страну силу која ће их силом наметнути и довести на чело државе. Тако се враћамо на старо питање и дилему – треба ли дозволити било коме, па макар он био вођа протеста или опозициони лидер, да без одговорности позива страну силу да угрози суверенитет и независност Србије?

ПРОМЕНА ПРИСТУПА У сваком случају, мале су шансе да се обавештајна стратегија обавештајних служби САД промени, иако промена наступа НАТО лобиста наговештава да је и то могуће.
Стратегија увлачења Србије у НАТО, годинама уназад, апсолутно је погрешна, што се најбоље видело по јавним наступима НАТО лобиста. Њихови наступи не само да нису имали ефекта него су били контрапродуктивни са становишта интереса алијансе. Приче којима су умањивали злочине највеће војне армаде на свету према српском народу, објашњења попут оних да смо сами криви што су нас бомбардовали и да су нас бомбардовали за наше добро, да осиромашени уранијум није штетан по здравље и сличне глупости, па све до застрашивања да нам нема друге, да „сила бога не моли“ и да треба да будемо прагматични, једноставно су у српској јавности прихваћене са гађењем и само су доливале уље на ватру.
Сада се нешто мења. Нема више старих прича које нервирају и љуте народ. Лобисти су се усредсредили да српском народу објасне позитивну улогу централе НАТО и генералног секретара Јенса Столтенберга, који „у име баш свих чланица алијансе“ жестоко упозорава Приштину до нивоа претње да мора укинути таксе и отворити врата наставку преговора Београда и Приштине. Да Албанци не смеју ни помислити да са дугим оружјем упадну на север Косова јер ће у супротном имати рат са КФОР-ом. Исто тако истичу позитивну улогу Америке, која је на ивици одлуке да „пусти Косово низ воду“. Наравно да се НАТО лобисти нису променили, то су исте личности, само сада њихове праве намере треба читати између редова. Треба „дешифровати“ нову стратегију њиховог деловања у Србији и српској свести. Нико није очекивао да ће баш они осудити протесте који се одржавају у Београду и неким другим градовима у Србији, где додуше не кажу да их не треба организовати него да им сада није време.
Ако читамо између редова, нова стратегија НАТО лобиста најбоље се види из онога што је недавно рекла директорка Центра за евроатланске студије Јелена Милић за „Глас Америке“. Она каже: „Није време сад за протесте, финализација преговора с Приштином требало би да има приоритет.“ Затим закључује: „Преговори између Београда и Приштине треба да се одвијају по моделу договора Македоније и Грчке – да обе стране треба нешто да изгубе, да би истовремено нешто и добиле.“ Оно што Милићка не каже, а што се подразумева, да је Македонија експресно завршила у НАТО-у, па би тако требало и Србија. Видећемо да ли ће нова, перфидна стратегија НАТО лобиста успети да бар донекле промени ружну слику алијансе у очима српског народа. Било би равно чуду да то својим „угледом“ у српској средини могу учинити Јелена Милић и њој слични.

ТАКСЕ И НАМЕРЕ Неколико траљавих америчких притисака на Албанце није довољно да помислимо како се њихова политика према Србима и према Албанцима променила. Наравно да све то може бити велика унапред смишљена и договорена дипломатско-обавештајна игра.
Сада Срби треба да поверују да су Американцима Албанци дозлогрдили и да су спремни да их пусте низ воду. Да су због сујете и ината према „незахвалним и непослушним“ Албанцима успут бацили у воду и деценије мукотрпног рада и улагања сваке врсте у темеље лажне државе Косово. Тако нешто је у реалним политичким условима немогуће и тиме мора да се руководи Србија у својим плановима. Јер и сада, док не знамо да ли је жесток раскорак с приштинским руководством искрен или монтиран, Американци се у ствари супротстављају само сулудим албанским таксама и ничему другом. Исувише је рано за лепшу слику Америке након више деценија правог непријатељства према Србији и Србима.
Разлоге за промену америчке политике треба тражити у нечему другом, а не у добрим намерама према Србији. Они намећу утисак да само они могу решити проблем Косова и Метохије, и иако апсолутно пристрасни, желе и покушавају да створе услове да буду „неутрални“ посредници у преговорима. Једино што се испречило као проблем је српско неповерење, које треба на брзину и колико-толико стећи. Тако се може очекивати да се њихови јавни притисци на Албанце наставе све док мисле да овакав план може успети, а деструктивни планови обавештајних служби остају активни јер ће ослабљена и угрожена Србија пре прихватити оно што јој се нуди. Сем тога, деструкција је важна као подршка неком резервном плану где би показали своје право лице према Србији.
Амерички притисци на Албанце пре почетка преговора треба да послуже као противтежа притисцима којима ће током преговора бити изложена Србија. Ако Србија и направи понеки промашај у процени, то су грешке које се могу исправити и те ситне преваре са америчке стране неће бити катастрофалне. Катастрофално би било само то ако стварно поверујемо у америчку неутралност и прихватимо учешће у преговорима њихових дипломата без дипломата Русије и Кине. То би била стратешка и непоправљива грешка.

[/restrict]