Печат недеље

Отимање Трепче

Још од бомбардовања и окупације КиМ, Запад истискује јужну српску покрајину из српских руку како би се јефтино домогао огромних косовских рудних ресурса

Нема сумње да се Приштина у преговорима с Београдом држи правила „што горе, то боље“ јер у последње време у низу доноси одлуке којима само заоштрава свој преговарачки став. Ако су те одлуке, уопште, плод само њихових хтења и намера…

НОВ СТАТУТ Тако је у раним јутарњим сатима 3. фебруара, на маратонској седници која је почела још у суботу у 11 часова, са 80 гласова за, два против и три уздржана, косовска скупштина изгласала статут рударског комбината „Трепче“, којим се фактички отима стратешки комбинат у већинском власништву Владе Србије. Статутом „Трепче“ предвиђа се регистрација нове компаније у складу са законом донетим још 2016. године.
И док је премијер привремених косовских институција Рамуш Харадинај брже боље пожурио да каже да је овим потезом „пробуђен економски гигант на Косову“, на српској страни и у Београду сматрају да Приштина овим чином, у ствари, жели да протера преостали српски народ с Косова и Метохије.
Шеф Канцеларије за КиМ Марко Ђурић позвао је међународну заједницу да не дозволи спровођење Закона о статуту Трепче, упозоривши да ће то имати последице по дијалог, као што је случај и с таксама које је Приштина увела у новембру. Његов помоћник Петар Петковић, наглашавајући да ће Србија учинити све да „Трепча – Север“ настави да функционише, јер од „Трепче“ и њених 3.500 радника живи север КиМ, слути и да је циљ блокада рачуна и заустављање производње и извоза концентрата олова и цинка.

СЦЕНАРИО ИЗ 2016. ГОДИНЕ Овим потезом Приштине само је поновљен сценарио из 2016. године, када су у косовској скупштини два сата после поноћи посланици усвојили закон о „Трепчи“ који предвиђа конфискацију имовине државе Србије, чиме је косовска влада „постала“ власник 80 одсто целокупне имовине и капитала овог комбината, иако је законити власник „Трепче“ држава Србија преко Фонда за развој са 55 посто, као и многа предузећа из Србије и сами радници комбината.
Неколико дана затим влада у Београду је донела одлуку којом се поништава тај закон, као и све радње и правне последице које проистичу, а једна од њих је и доношење статута који подразумева формирање новог предузећа „Трепча а. д.“ у приштинском систему којим се отварају врата за имплементацију овог закона.
То што статут предвиђа нови менаџмент неће моћи физички да се и оствари, јер је „Трепча – Север“ у Лепосавићу, а најважнији рудници „Бело брдо“ и „Црнац“ су уз административну линију према централној Србији.
Јован Димикић, директор „српског“ дела комбината „Трепча“, објаснио је да су се менаџмент и радници од почетка изјаснили да неће прихватити законска решења Приштине, и да су и поред велике забринутости одлучни да не попусте пред бесправним законским решењима.

НАМЕРЕ ЗАПАДА Било би наивно очекивати било шта од дела међународне заједнице, боље рећи Запада, који је агресијом и бомбардовањем довео КиМ у садашње стање (и „Бондстил“ је настао на узурпираној српској приватној земљи).
А праве намере Запада могле су се наслутити још 6. јула 1998. из чланка у „Њујорк тајмсу“ о комбинату „Трепча“ у којем се наводи да се ради о „највреднијем комаду земље на Балкану, вредном најмање пет милијарди долара“. Многи су у овом тексту заправо видели позадину рата и агресије НАТО-а на СРЈ, другим речима, тежњу Запада за освајање јефтиних извора сировина. А „Трепча“ је највећи европски рудник цинка и олова и трећи по величини топионичарски капацитет на свету у овој области производње. С извозом од преко 150 милиона долара, „Трепча“ је 1996. била највеће извозно предузеће у СР Југославији. Само од 1996. до 1999. у њеним погонима произведено је 2.538.124 тоне руда олова и цинка. Садржај метала у руди износи око 7,6 процената за олово и 4,6 за цинк, чиме се „Трепча“ убраја у најиздашније европске руднике.
Одмах по окончању бомбардовања, већ 25. јуна 1999. године, шеф УНМИК-а Бернард Кушнер, цинично се изговарајући лекарском етиком која му не дозвољава да „још макар један дан због деце и трудница толерише загађеност коју ствара ’Трепча’“, објавио је указ по коме „управа над српском и југословенском својином на Космету прелази на УНМИК“. До 2006. године обема целинама је руководио један УНМИК-ов директор. Потом је руковођење поверено локалном менаџменту – Србину на северу, Албанцу на југу.
С обзиром на то да приватизација комбината „Трепча“ још увек није обављена, јасно се из позадине свих дешавања са „Трепчом“ назире намера оних који су силом заузели КиМ да се домогну једног од највећих европских рудних ресурса. А имовина узета силом, једног дана ће силом бити и враћена, уз све остале консеквенце. Јер „сила Бога не моли, али ни Бог силу не воли“.