Мишел Чосудовски – Када земља постаје територија?

Америчка стратегија „дугог рата“

Саставни део војне агенде америчких ратова је стварање амбијента који нападнутим земљама онемогућава да поново изграде државу и друштво

O процесима који карактеришу стање у свету на почетку 2019. разговарамо са једним од најбољих светских познавалаца циљева и метода глобализације, проф. др Мишелом Чосудовским, професором емеритусом економије на Универзитету у Отави, оснивачем и директором Центра за истраживање глобализације из Монтреала, уредником у независној истраживачкоj и медијској организацији Global Research. Проф. Чосудовски је предавао као гостујући професор у Западној Европи, Југоисточној Азији, земљама Пацифика и Латинској Америци, био је економски саветник влада земаља у развоју и консултант неколико међународних организација.
Како бисте описали ситуацију у свету на почетку 2019. године?
Најпре морамо препознати опасности од нуклеарног рата за шта је неопходно да сагледамо промене у америчкој нуклеарној доктрини из 2001. Нуклеарно оружје се до тада сматрало оружјем у крајњој инстанци и за одбрану. Та доктрина је усвојена током Хладног рата, јер су и амерички и совјетски лидери схватили да би употреба овог оружја довела до нуклеарног холокауста. Нова доктрина је одобрена од стране Сената 2002. године – када је у њу укључено тзв. нуклеарно оружје „мањег приноса“, које се назива Б61. У Б61 спада и Б61-11 и Б61-12 које је развијано под паролом да се ради о оружју за самоодбрану и да је безопасно за околно цивилно становништво, било због тога што се експлозија одвија под земљом или се ради о „Бункер Бастер“ бомбама. Апсурдност ових образложења упућује на тотално неразумевање утицаја нуклеарног оружја од стране водећих саветника за нуклеарни рат, укључујући Болтона и Помпеа. Застрашујуће је што се нуклеарно оружје у стратешким војним доктринама одавно изједначује с конвенционалним оружјем и представља као оружје за успостављање мира, односно хуманитарно оружје. Закључак до кога сам дошао још пре 10-15 година, анализирајући војна документа, јесте да су ове изјаве биле засноване на тврдњама да је тактичко нуклеарно оружје које има експлозивни капацитет између једне трећине и 12 пута јачине бомбе бачене на Хирошиму проглашено за, цитирам, „безопасно по цивилно становништво и околину“. Нуклеарна доктрина је зацртана у плановима Пентагона, и Хилари Клинтон је рекла да ће бити употребљена против Ирана. Доналд Трамп је одобрио повећање Пентагоновог нуклеарног мегапројекта који је био формулисан током Обамине администрације а који је иницијално износио трилионски буџет за развој ове врсте нуклеарног оружја. Сада он износи 1,2 трилиона. Разматрао сам шире консеквенце овог процеса претварања нуклеарног оружја у конвенционално оружје. Први закључак је да су креатори ове војне пропаганде сами у њу поверовали. По овој агенди ради се о миротворном оружју које може обезбедити сигурност чиме су порекли научно разумевање о томе шта ове бомбе заправо производе. А ове бомбе разарају човечанство, што је апсолутно тачно и о чему постоје научни докази. Да не спомињемо чињеницу да су Руси рекли да ће на ову опасност одговорити. Једном речју, ми смо напустили оно што смо назвали „доктрином нуклеарне равнотеже“и „узајамног уништења“ и прихватили дијаболичну доктрину која нуклеарно оружје представља као решење и средство за постизање мира и демократије. Људи широм света морали би да схвате колико је оно драматично.

[restrict] На који начин повећавање војних трошкова на Западу утиче на тзв. реалну економију и генерише кризе у свету?
То је такође веома важно питање које се мора разумети. Војни трошкови су довели до колапса реалне економије у САД и ЕУ. Реална економија је углавном центрирана око индустрије оружја и војноиндустријског комплекса. Цивилна економија је углавном затворена за оно што називамо индустријским сектором, највећим делом захваљујући делокацији и релокацији овог сектора махом у Кину. То нас доводи до веома важног проблема у америчко-кинеским односима. Када је Кина започела своју политику отворених врата, позних седамдесетих година прошлог века, она је била заснована углавном на уговорима по којима је Кина била домаћин западним компанијама које су свој профит базирале на јефтиној радној снази. Био је то процес усмерен на извоз. Кина има веома снажну базу рада од 287 милиона радника миграната која обезбеђује економију јефтине радне снаге као основу за извоз. По мом мишљењу, стратегија САД према Кини, током владавине Денг Сјао Пинга, заснована је на коришћењу јефтине радне снаге као продужетка западних економија. Ова стратегија је третирала Кину као индустријску колонију а кинеске раднике као своје власништво. Опште је познато да људи у САД конзумирају продукте произведене у Кини на дневној бази, а уопште не схватају да је њихова економија страховито фрагилна због тога што зависи од пласмана кинеских производа. Уколико би Кина зауставила пласман својих производа у САД, нашли бисмо се у великој кризи у смислу трговинске размене. Позиција Кине се сада драматично променила. Кина је развила сопствени технолошки апарат и стекла власништво над 40 процената интелектуалног власништва – патената. Са мог становништва Кина је постала глобална капиталистичка сила и контраст између две глобалне капиталистичке структуре. Истовремено, у САД је у току колапс у виду незапослености, пропадања инфраструктуре и јавног сервиса, сиромаштва и одсуства индустријске базе. Силицијумска долина је затворена, а производња делоцирана у Кину. Чак 70 процената мобилних телефона производи се у Кини. САД имају сервисну економију, војноиндустријски комплекс и производњу луксузне робе, али њихова производна база је у опадању а инфраструктура у колапсу. Кина је с друге стране у великој технолошкој предности у односу на Запад у многим областима, посебно у електроници. Кинеска инфраструктура се веома развија. Управо сам се вратио из Кине и фасциниран сам њиховим путевима, урбаном инфраструктуром итд. Овај развој се заснива на неограниченим залихама јефтиног рада и то није социјалистичка економија. Кина има 287 милиона мигрантских радника. То су сезонски радници који долазе у индустријске градове као што је Шенџен, град у покрајини Гуангдунг на југу Народне Републике Кине. Река дели територију града од суседног Хонгконга. Шенџен има статус посебне економске зоне у Кини. Њихове наднице су веома ниске, али све је веома, веома добро организовано. И логика кинеске производње је промењена. Они праве сопствену инфраструктуру, сопствену технологију, посебно у области електричне енергије и комуникационих технологија које су изузетне и веома значајне области. Ако погледате логику америчке економије, извори богатства и напретка не налазе се више у реалној економији, они су у финансијским трансакцијама, малопродаји, шпекулативи, манипулацијама… Богатство најбогатијих фамилија у Америци више није у реалној економији. Волтон фамилија, која поседује Волмарт, богати се захваљујући осиромашеним земљама трећег света укључујући Кину. Она више ништа не производи. Такође, Трампов пријатељ Шелдон Аделсон прави новац од казина и трговине некретнинама. И Ворен Бафет, амерички бизнисмен, власник је више од 38 одсто деоница осигуравајућег друштва „Беркшир Хетвеј“. Према Форбсовој листи заузима друго место на свету по богатству процењеном на 75,6 милијарди америчких долара. Производна база више не игра никакву улогу у стицању и поседовању огромног богатства у САД.
Који су прави разлози за канадско хапшење кинеске извршне директорке „Хуавеја“, Сабрине Менг Венџоу?
Разлози леже у власништву над технологијом. Кина развија сопствену комуникациону технологију. Рат између САД и Кине због комуникационог џина „Хуавеја“ почео је због тога што компаније у САД које се баве овим технологијама не могу више да функционишу без кинеске опреме. То је јасно. Аналитичари у САД говоре да се против Кине морају предузети мере јер ће у противном она преузети вођство. И разуме се одговор САД се не налази у домену реалне економије већ у зони прљавих трикова и војних претњи. Ту се слабо разуме да су Русија и Кина и у области војних технологија, али и у многим другим областима, такође у предности. Ради се и о сукобу у зони компетенција у глобалној економији. Дешавања у САД подсећају на дешавања у Римском царству. Цезар је својевремено изјавио да се империја не гради у републици. Република у том случају колабира. То се веома добро види на примеру САД у којима нема више социјалне базе, а инфраструктура стално слаби. Колосална издвајања у одбрамбене сврхе сада износе 750 милијарди долара у буџету и то је огроман удео у таксама. Та издвајања утичу на то да се други програми тешко могу реализовати. Западну економију уништавају јавни дуг и мере штедње које воде до колапса социјалне државе, колапса инфраструктуре – путева, железнице, урбане инфраструктуре, руралне инфраструктуре, заштите природне средине. У САД путеви су у ужасном стању, у каквом су били четрдесетих и педесетих година прошлог века. Кина, с друге стране, располаже неограниченим ресурсима јефтине радне снаге и може веома брзо да гради коридоре, путеве, пруге, зграде. Она није ограничена неолибералним мерама штедње. Наравно, не желим да кажем да огромни сектори кинеске популације нису веома сиромашни, али то није због наметања неолибералног глобалног концепта већ због изградње сопствене земље. То је основна разлика између економија Запада и Кине. Два сектора западне економије томе доприносе: производња оружја, која прождире највећи део буџета, и производња луксузне робе, која цвета због удруживања бројних веома богатих људи.
Према вашим увидима, концепт „дугог рата“ је интегрални део војне доктрине САД, а заснива се на концепту „самоодбране“, који подразумева непрекидну производњу „непријатеља“. Како у основи функционише овакав тип рата?
Историја онога што се назива Постхладним ратом покрива период од 1945. до садашњег тренутка – сврха тих ратова је уништење земље. Не ради се само о процесу физичког уништења. Одмах по избијању оваквог типа рата нападнуте земље бивале су осиромашене наметањем неолибералних макроекономских реформи. Ако анализирамо рат у Кореји 1950. године, видимо да је Северна Кореја изгубила трећину становништва у Америком предвођеним бомбардовањима и 98 процената њених градова инфраструктурно су били буквално уништени. САД су то признале у својим војним документима. Сврха је била да се уништи земља како не би могла да се врати у нормалне оквире цивилног друштва, владе и државе. Циљ тих ратова је трансформација земаља у територије, што се постиже уништавањем цивилне инфраструктуре и наметањем јавног дуга. То смо видели и на крају Другог светског рата бомбардовањем Хирошиме и Нагасакија, као и бомбардовањима цивилне инфраструктуре, тешким бомбардовањима немачких градова која је наредио Черчил у савезу с Вашингтоном. Бомбардовања нису била усмерена на војне, већ на цивилне циљеве. И сви амерички ратови после 1945. били су усмерени не на војне већ на цивилне мете, на школе и болнице. То је њихова војна агенда. Саставни део ове агенде је стварање амбијента који тим земљама онемогућава да поново изграде државу и друштво – да имају нормалну владу и институције. Вијетнам је раних деведесетих интегрисан у глобалну економију. Санкције су подигнуте, и сада је Вијетнам рај јефтиног рада за делокацију производње. И то је веома сиромашна земља и савезник САД против Кине. То је природа ових ратова – уништење земље, уништење социјалног пројекта и интегрисање на нивоу савезништва с Империјом. Ирак је сада тотално уништена земља. Пројекат, инициран у време Барака Обаме, произвео је Ирак у савезника у борби против Сирије и против тзв. Исламске државе, финансиране у ствари од стране САД и њених савезника. Исламска држава је подружница Ал Каиде и називана је Ал Каида у Ираку, а знамо да је Ал Каида креација ЦИА. Све је веома једноставно: пошаљете ИСИС у Ирак и онда кажете – они су умешани у злочине. Долазимо да вас спасемо – и онда бомбардују земљу. Они не бомбардују ИСИС, они штите ИСИС. Документа и други докази то потврђују. А ултимативни циљ је трансформација Ирака у територију. Исту ствар су урадили у Авганистану који је седамдесетих и осамдесетих година 20. века био напредно друштво где су се поштовала женска и остала права. Али он је био на линији са Совјетским Савезом и сврха рата је била да се Авганистан уништи као национална држава. Уништавање је спроведено у неколико фаза. Прва фаза је био совјетско-авганистански рат, вођен посредством Ал Каиде, креиране и подржане од САД. Ал Каида је креација ЦИА и то нико и не пориче. Све време одвијао се процес индоктринације постепеном исламизацијом образовног система. Уведене су тзв. Куранске школе, док је систем јавних школа једноставно збрисан. Све то можете сагледати из документације на универзитету у Кабулу. Авганистан, као секуларна држава у којој су се поштовала женска и друга људска права, ликвидиран је и збрисан, и сада та држава не може да има ни сопствену владу. То је циљ америчке империје. Једино у случају Сирије тај рат није постигао успех у смислу у коме је овај пројекат успевао у другим сукобима што спадају у корпус америчког „дугог рата“.
Ова стратегија је, како показују ваше анализе, примењена и на разбијање СФРЈ. Подсетимо се логике овог рата, срачунатог на коначно претварање држава формираних њеним распадом у територије и простор за етничко чишћење Срба, и то геноцидним програмима ослоњеним на економски, културни и политички инжењеринг, као и научнотехнолошки тоталитаризам подржан законима.
Социјалистичка Југославија, регионална индустријска сила, уништена је економским мерама. Упркос неусклађености Београда и њених обимних трговинских односа са Европском заједницом и САД, Реганова администрација је циљала југословенску економију у „тајној и осетљивој“ Директиви о националној безбедности (НСДД 133), „Политика према Југославији“. Цензурисана верзија декласификована је 1990. а разрађена је у НСДД 64 о Источној Европи, издатој 1982. године. САД су се раније придружиле осталим међународним кредиторима Београда у наметању прве рунде макроекономске реформе 1980. године, непосредно пре смрти маршала Тита. Та почетна рунда реструктурирања поставила је образац. Током 1980-их ММФ и Светска банка су периодично прописивали додатне дозе своје горке економске медицине, и југословенска економија је полако пропадала у кому.
Од почетка узастопни програми које је спонзорисао ММФ убрзали су дезинтеграцију југословенског индустријског сектора, индустријска производња је пала на негативну стопу раста од 10 одсто до 1990. године и уследило је делимично распуштање државе благостања, са свим предвидивим друштвеним последицама. Споразуми о реструктурирању дуга, у међувремену повећани спољни дуг и обавезна девалвација валуте такође су снажно погодили животни стандард Југославије. Циљ је био да се југословенска економија подвргне масовној приватизацији и демонтажи јавног сектора. Бирократија Комунистичке партије, посебно њен војни и обавештајни сектор, подвргнут је технологији подвргавања утицајима и притисцима и њима је понуђена политичка и економска подршка под условом да се наметне велико оптерећење радној снази Југославије. То је била понуда коју очајна Југославија није могла да одбије. Светска банка је средином 1980-их дефакто наметнула Југославији програм банкрота. Саветована од стране западних адвоката и консултаната, Марковићева влада усвојила је неолиберално финансијско законодавство које је присилило „несолвентне“ фирме на банкрот или ликвидацију. Према новом закону о предузећима и закону о финансијским операцијама који су наметнути Југославији, уколико пословно предузеће није могло да плати своје рачуне за 30 дана или за 30 дана у периоду од 45 дана, влада би покренула стечајни поступак у наредних 15 дана. Напад на социјалистичку економију укључивао је и нов закон о банкарству, осмишљен да покрене ликвидацију домаћих банака. Ове промене у правном оквиру, у комбинацији са строгом новчаном политиком ММФ-а према индустрији и отварању привреде страној конкуренцији, убрзале су индустријски пад. Мере штедње поставиле су основу за реколонизацију Балкана. Немачка је предводила притисак за сецесију.
Након одлучне победе Фрање Туђмана и десничарског Демократског савеза у Хрватској у мају 1990. године, немачки министар спољних послова Ханс Дитрих Геншер, у готово свакодневном контакту са својим колегом у Загребу, дао је свој непроцењиви допринос хрватској сецесији. Немачка није пасивно подржала сецесију већ је диктирала темпо међународне дипломатије и извршила притисак на западне савезнике да признају Словенију и Хрватску. Након НАТО агресије на Југославију, углавном на Србију, уследила је колонијална пљачка и успостављена је потпуна контрола овог простора.
Председник Националне скупштине Венецуеле и лидер већинске странке (Округли сто демократског јединства) Хуан Гаидо одобрен је као (самопроглашени) привремени председник Венецуеле од стране Доналда Трампа у име демократије. Како то објашњавате?
Трампова одлука – повезана с претњама војне интервенције и замрзавањем венецуеланске имовине у САД – потврђује криминалну природу америчке спољне политике, да не помињемо саучесништво западних медија, који су потврдили легитимност Трампове одлуке.
У питању је веома опасан преседан. Не волите председника суверене земље, замените га „именовањем“ председника парламента као привременог председника. Театар апсурда је на стероидима.
Да ли је талас побуна предвођених прслуцима разних боја (углавном жути) у Француској контролисан и финансиран од стране глобалиста?
Веома је добро доказано да Волстрит финансира другу страну: такозване борце против неолиберализма. Глобални капитализам финансира антикапитализам: апсурдан и контрадикторан однос. Треба знати да не може бити значајног масовног покрета када се неслагање великодушно финансира из истих корпоративних интереса који су мета протестног покрета. Према речима Макџорџ Бандија, председника Фордове фондације (1966–1979), „све што је (Фордова фондација) учинила могло би се свести на формулу: учинимо свет сигурним за капитализам“.
Хоће ли елитне институције покушати различитим средствима да се инфилтрирају у „Жуте прслуке“?

Француски обавештајни и полицијски апарат без сумње је већ разматрао ову опцију. Покрет је потпуно свестан ове опасности. Не постоје докази да су „Жути прслуци“ кооптирани или финансирани споља. Док је Сорош подржао тзв. обојене револуције, „Жути прслуци“ су изразили своју позицију у односу на лажне револуције које финансира финансијска установа. У случају Француске, покрет „Жути прслуци“ има базичну народну структуру и позива на повлачење Француске из НАТО-а. Он се бави утицајем неолиберализма док заузима чврст антиратни став. Покрет није манипулисан од стране невладиних организација или политичких странака. Француски председник Макрон је бивши виши службеник банке Rothschild & Cie Banque и
отеловљење овог система. Он је изабран од стране те познате елите да спроводи мере које су диктирала „тржишта“ које је увела Европска унија. Сада када су људи будни и свесни онога што се дешава, природно је да предузму све како би се ствари промениле. Плаши ме дугогодишњи колапс образовног система који је произвео људе који више не познају елементарне појмове истинске демократије и људских и грађанских права. Ако су људи данас неспособни за демократију, онда је демократија немогућа.

[/restrict]