КРИВИЦА

Светски дан борбе против рака обележен је почетком ове недеље и у Србији. „Мрачиле“ су и језу призивале ружне бројке и њима припадајућа предсказања. „Само у Србији канцер ’однесе’ цео један град од 20.000 становника, тачније речено годишње оболи 37.000 људи и 21.000 људи умре, тако да смо ми по броју оболелих негде на 18. месту у Европи, али смо при врху по броју новооболелих“, саопштио је директор Онколошког института у Београду.
Поред разумљиве пренеражености статистиком највеће смртности, у пратећим коментарима говорника етаблираних у врху српског здравства уочена је занимљива интерпретација узрока настанка тешке болести. Експертска промишљања су наиме упућивала на закључак да је трагична здравствена ситуација последица (не)одговарајућег стила живота, лоших навика, недовољне обавештености, укратко – ниске личне културе и проблематичног понашања грађана! Из ових медијски испраћених разматрања могло се разумети да су одлучујући разлози за добијање смртне болести најчешће – парадоксално – у домену личне одлуке. Уз утешне напомене да је канцер „проблем присутан и у развијеним земљама где више људи оболева од рака него од болести срца и крвних судова“ (и богати умиру!), саопштена је порука да рак може да се спречи! Наведена мисао, вредна Нобела за медицину, циљала је међутим на скромније постигнуће: именовање стварног носиоца одговорности за црни здравствени билтен Србије. Упозоравајући да се „здрав модел живљења учи од предшколске установе“, високи ауторитет институционално организованог естаблишмента нашег здравства поручује: „Практично исти су фактори ризика за болести срца и крвних судова као и за оболевање од рака – физичка неактивност, гојазност, пушење и алкохолизам.“
Према оваквом разумевању редоследа догађања, у факторе високог ризика не убрајају се, па се и не помињу друге околности које научно релевантне школе мишљења истичу као важне за настанак канцера: стрес, екстремно сиромаштво, општи тешки услови живота, изостајање стручне здравствене превентиве и заштите. У складу с јавно казаним мишљењем овдашњих експерата, срећник кога у Србији задеси речена дијагноза требало би да поразмисли – да ли је све могло бити другачије да је, на пример , на време „џогирао“, шетао у природи, редовно посећивао теретану, хранио се пробраним органик намирницама из контролисаног узгоја, одмерено уживао у конзумирању стимулатива попут алкохола или нечег „финијег“. У Дану борбе против рака порука ауторитета српског здравства је била јасна: није вам криво друштво, односно држава, ако сте дебели, лењи, халапљиви и склони лаким ужицима, па стога, као слабићи, кажњени болешћу. Не сумњајући у племените намере стручњака чије су просветитељске речи о исправном „стилу живота“ сасвим у реду, уочавамо и немалу невољу: у овако обликованој представи о узроцима болести остало је изван кадра све друго што бива једнако важно у околностима оболевања! Аболирани су од одговорности практично сви – друштво, односно држава, медицински еснаф и устројство сложене пирамиде здравства и његових институција. Заборављено је да невидљиво, премда моћно, поред генетике, на болест утиче и оно што зовемо стварношћу или стањем у друштву. Уз наглашавање ставки малог бревијара националних порока, овом приликом такође није изговорена ни реч о екстремном еколошком загађењу наше земље – завештању Милосрдног анђела који је за епидемију рака у Србији учинио далеко више него све карактерне слабости народа! Жиг кривице неуморно утискиван, срастао је са бићем Срба тако и толико да се најразличитијим поводима, често неочекивано, он наново лепи (и прихвата!) као разумљива и неспорна чињеница. У памет се Срби узмите, па ће бити здравља, трубе ови мудраци.
У нашој јавној свести дубоко уврежена и истрајно негована представа о вечитој и вишедимензионалној кривици сада се смешта и у трагични биланс уписан у здравствени картон нације. Уваженим стручњацима као да није познато оно што је, с добрим разлогом, постало и део популарних сазнања (утемељених не на исцелитељској алтернативи већ на извештавању експериментално потврђених поставки науке): стање дуготрајног стреса подстиче настанак тумора, а социјална беда, њој припадајуће продужене психолошке трауме и осећање безнађа драстично умањују одбрамбене моћи човековог организма. Препознајемо ли, у овим симптомима, дијагнозу реалног животног статуса немалог броја грађана ове земље? И верујемо ли стварно да се многи разбољевају зато што се предају пороцима и обломовштини? Такође, разумемо ли колико су јединствени дрскост и цинизам овде поменуте експертске анамнезе узрока болест?
Надахнуте резултатима научног испитивања, кроз медијски простор се повремено заковитлају и тврдње попут оне да се рак „дели на сталеже“. У штампи читамо (читају ли наши стручњаци?) да „расте преживљавање од рака, но разлике између богатих и сиромашних остају“, што је поткрепљено извесношћу да пацијенти оболели од исте врсте рака имају стопостотно више изгледе да преживе ако су становници развијених земаља, од оних у сиромашним деловима света.
Као важно за разумевање стварних чињеница о овдашњој трагичној статистици везаној за тешку болест, поменимо и да би теорију о одлучујућим „факторима ризика“ ови наши стручњаци тешко могли да одбране у сусрету са својим италијанским колегама који су лечили од канцера на Косову оболеле италијанске војнике, и били сведоци учесталог смртног исхода и прераних одлазака ових младића који – пре дијагнозе – тешко да нису упражњавали „здрав стил живота“.
Одговорније разматрање и настојање да се уоче везе канцера и услова живота и навика оболелих, неизоставно би нас упутило на чињенице поменуте током још једног суморног повода – недавног међународног обележавања Светског дана сиромаштва у којем је учествовала и наша земља. Тада је објављено да у Србији пола милиона грађана нема новца ни за основне потребе, дакле ни за здравствену заштиту, а медији су подсетили на истину коју превиђају и занемарују наши здравствени експерти: Особа која нема довољно прихода да задовољи животне потребе, не може да се запосли, нема одговарајуће стамбене услове и адекватан приступ социјалној заштити, здравственим, образовним и комуналним услугама, према законској дефиницији је – сиромашна.
Законска дефиниција беде, или живота на њеној граници (више од четвртине грађана Србије је на граници сиромаштва, што према Републичком заводу за статистику значи да парови с једним дететом живе са тек нешто више од 28.080 динара месечно), пред ружичастим наочарима експерата српског здравства нестаје, а њена трагична стварност се претапа у инспирацију за проповед о националним слабостима, штетности лоших навика и ваљаности спартанског духа. На овој осетљивој граници смисла и моралности суочавамо се и са неким другим „лошим навикама“ полако уграђиваним у само биће друштва које настаје у Србији. Његови симптоми и одлике, између осталих, јесу: раширена хипокризија, склоност (само)обмањивању, бездушност, неодговорност, заборав и изражени психосоцијални аутизам, односно забрињавајуће помањкање социјалне солидарности, интеракције и комуникације.
Можемо ли ово назвати канцером друштвене свести? Има ли наде да се некаквом променом „стила живота“ даље метастазирање ове болести данас спречи?

3 коментара

  1. Угрожени

    Само су нам други криви, а ми несрећни . . . Од 1903. наше вође нас водиле из масовног страдања у масовно страдање. Ваљда треба једном да уочимо грешке у спољњој и унутрашњој политици, у организацији државе . . . и да се те грешке уче на факултету политичких наука. Уместо тога, ми се хвалимо и хвалимо, а кудимо и кудимо друге. У једном институту у Стокхолму ради мог пријатеља син; сви, па и директор долазе бициклама на посао! Код нас ретко које место има заобилазнице за транзит, а по улицама се бездушно возе аутомобили иако може пешке, бициклом, или јавним саобраћајем. Моторна возила испуштају најотровније гасове по људски и сав остали живи свет – јадна тек рођена деца. Дакле, сами себе трујемо, да нам није потребан други. А железница овако организована је посебна прича. Нема свести ни у народу, па ни код оних који одлучују, да сами себе трујемо. Поред примера наведених у тексту ауторке Љ.Б., треба озбиљно размотрити и заушење од отрова из издувни асова. Оваквом стању је узрок непостојање дугорочне стратегије коју би спроводили сви, а нарочито Влада, било ко да је у њој.

    • Да, тако је! Пожурите да не закасните у допуњавању лисе личних кривица народа господине Угрожени. Такође, пазите да случајно не поменете 10 до 15 тона осиромашеног уранијаму, око 1000 тона изливеног трансформаторског уља пирален (једна од најканцерогенији материја које постоје), испарење од у експлозијам и пожарима након бомбардовања изгорелих преко милион тона поговског горива, око десет тона изливене живе, испарења од сагоревања преко 100 тона пластичних маса, … Дугачак је списак господине угрожени и много је дужи од тих личних кривица! Морам приузнати да Вам је машта изузетно богата па у овој причи о железници заиста нисам успео да докучим сврху и циљ. Да ли Ви то предлажете да угасимо железницу и да сви идемо пешке и појашемо по неког коња?

  2. Posturecorrectorbra

    Thanks a lot for the article post.Much thanks again. Fantastic.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *