КИНЕСКИ САН

НОВИ ГРАВИТАЦИОНИ ЦЕНТАР ЕВРОАЗИЈЕ

Прошле године Дојче веле је посветио посебну серију текстова једној теми – „кинеском сну“: „Кинески сан је мото са којим најмногољуднија земља света улази у будућност. У серији текстова под насловом ’Успон Кине’ Дојче веле анализира да ли тај сан заиста може да се претвори у јаву“

За америчку спољну политику, тврди економиста Џефри Сакс, „данас је највећа брига Кина, која ће веома брзо постати технолошки лидер“. И, ако већ није, прва привредна сила света. Кина је за само четрдесет година од треће пленарне седнице Централног комитета, када се Комунистичка партија одлучила за радикалне економске реформе – остварила највећи привредни раст забележен у људској историји. Војна снага Кине више није под знаком питања: армија управо пролази кроз убрзану и успешну модернизацију. „Кина је досад“, примећује Мајкл Чејнс из РАНД корпорације, „постигла чудовишан напредак у низу војних технологија за застрашивање могућих противника и стекла способност да побеђује у будућим ратовима.“ Реорганизација Народне армије, према речима председника Кине Си Ђинпинга, „требало би да буде завршена до 2035“. Али „Кина је већ сада способна да ефикасно држи непријатељске снаге даље од своје обале“.
„Амерички естаблишмент“, опомиње Патрик Бјукенен, „са закашњењем је препознао историјску грешку повратка Кине на светску позорницу.“ Да ли је тај „повратак“ баш заслуга Вашингтона? Вашингтон је, тврди Бјукенен, деценијама несебично помагао развој Кине, „не схватајући да она постаје малигна суперсила, чије азијско-пацифичке амбиције могу бити реализоване само на штету интереса земаља које су у пријатељским односима са САД“. Стварна претња по „америчке интересе“ стога уопште није Русија него Кина, због чега је било погрешно и покретање новог хладног рата с Русијом. Још већа грешка од те било је покретање хладног рата против Русије и Кине у исто време. Кључно питање за амерички политички естаблишмент зато данас гласи: „Може ли Америка следити политику хладноратовског обуздавања обе преостале велике војне силе?“ Ако је одговор на то питање потврдан, поставља се ново: „Колико дуго је могуће водити такву политику?“
Зашто је, дакле, Америка – несумњиви победник у Хладном рату и неко време једина светска суперсила, неприкосновени светски хегемон – дозволила себи да буде увучена у овај сукоб, као и у низ других, потенцијално опасних конфликата у свету? И да ли је овде у питању „стратегија конфузије“, или се ради о недостатку било какве стратегије?

[restrict]

Тензије ће убудуће само расти

Кинеско-амерички односи се већ годинама погоршавају, и то не искључиво заслугом председника Трампа. Судећи према изјавама америчког секретара за трговину Вилбура Роса, крај америчко-кинеског царинског рата још се не назире. САД и Кина су, према његовим речима, „веома далеко“ од постизања трговинског споразума; амерички притисак на Кину се наставља, влада САД не одустаје од повећања царина на кинеске производе (ступа на снагу од 1. марта ове године). Заоштрава се и ситуација око Тајвана и Јужног кинеског мора. Како преноси Глобал тајмс, пуковник ваздухопловних снага НР Кине и председник Института за поморску безбедност Дај Су, поводом операције „Слобода навигације“ коју САД изводе у кинеским територијалним водама, изјавио је да не разуме зашто се Кина у овом случају уздржава од примене војне силе: „Уколико амерички ратни бродови поново уђу у кинеске воде, предлажем да пошаљемо два ратна брода: један да то заустави, други да нападне…“
Тензије у Јужном кинеском мору, сматра Дај Су, и убудуће ће расти, а такве америчке провокације „могле би да присиле Кину на војну акцију против Тајвана“. Кина, подвлачи пуковник, нема никаквог разлога да се плаши војног сукоба с Америком. Такав сукоб, закључује пуковник Дај Су, „само би убрзао наше уједињење са Тајваном. Треба да се припремамо и да чекамо. Када се појави стратешка прилика, морамо да будемо спремни да преузмемо контролу над Тајваном…“ Генерал Веј Фенге, кинески министар одбране, упозорава: „Ако неко покуша да одвоји Тајван од Кине, кинеска војска ће предузети акције по сваку цену.“ У Белој кући и Пентагону овакве изјаве се доживљавају као претње.
„Званичници Пентагона“, закључује Фајненшел тајмс, „виде Кину као земљу коју треба победити“, а нова администрација у Белој кући „одредила је супротстављање војном успону Кине за приоритет у својој стратегији националне безбедности“.

Да ли је Кина „злоћудна сила“?

Прети ли Кина „слободној трговини“ или само покушава да под сопствени суверенитет стави територије које, не само из историјских разлога, сматра својим?
Питање које Бјукенен не поставља, јер се одговор на њега подразумева, гласи: зашто би Америка уопште морала да „обуздава Кину“? Утицај Кине мора бити злоћудан, сматра Бјукенен; Кина је, без икакве сумње, „злоћудна суперсила“. Овакав закључак могу да потпишу сви велики геостратешки умови Вашингтона, почев од Кисинџера и Бжежинског. Аргументи за такав став (према Бјукенену) очигледни су: Америка се узалуд трудила „да купи трајно кинеско пријатељство“, и то од времена Буша Старијег све до данас (отуда огромни трговински суфицит који Кина остварује у размени с Америком). Како је Кина одговорила на ово љубазно „америчко удварање“?
„Анектирала је Јужно кинеско море“, наставља Бјукенен, „изградила је ваздушне и ракетне базе на половини спорних острва и поручила америчким бродовима и авионима да се држе по страни. Изградила је луке и базе од Индијског океана до Африке. Упумпала је милијарде у сиромашне азијске и афричке земље, попут Малдива, и потом захтевала концесије у виду уступања база кад су ове земље прогласиле да не могу да исплаћују новац који јој дугују за изградњу постројења…“
Можда просечни Американац не зна да Јужно кинеско море запљускује обале Кине, а не, рецимо, Источну обалу САД? И можда он нема никакву представу о томе где су расејане америчке војне базе – од Јапана и Источне Азије, преко граница Русије и скоро читавог Блиског истока, све до Европе, Источне и Западне, укључујући и Балкан или Балтик. За Бјукенена, а и за читав амерички политички естаблишмент, за њене интелектуалне и политичке елите, то је било и остало „америчко двориште“: поприште за стратешке и геополитичке игре.
Свему томе треба додати сајбер крађе, упорну шпијунажу, војну и технолошку, изнуђивање „трансфера технолошких тајни“, кинеске манипулације сопственом валутом… Кина, једном речју, не игра по правилима тржишног „фер-плеја“ – која, узгред, Запад никад није ни поштовао, али их је наметао „земљама у развоју“ и својим потенцијалним конкурентима.

Кип Слободе на Тјенанмену

Коначно, закључује Бјукенен: „У Кини прогоне хришћане.“ Кина дискриминише ујгурску националну мањину. „У интерним логорима“, овим „туркијским муслиманима се испира мозак кинеском (а вероватно и комунистичком) пропагандом“. Закључак се намеће сам од себе: интереси Кине (ваљда и вредности), „који се манифестују у њеном понашању“ – директно су „супротстављени америчким интересима“. Ту више не важе закони „слободног тржишта“. Кина је, упркос свему, била и остала комунистичка земља.
„Деценијама смо финансирали изградњу комунистичке Кине, која има амбицију да нас избаци из Источне Азије и са Западног Пацифика, да оствари доминацију над државама које сматрамо пријатељским и с којима смо у савезничким односима још од Другог светског рата, те да нас смени с позиције водеће светске силе.“ Ово последње је, наравно, кључно. Тешко да је могуће бити јаснији од тога: Кина сада озбиљно прети да збаци Америку с трона. САД су починиле најважнију стратешку грешку зато што нису на време започеле са стратегијом обуздавања Кине. Да ли је сада за то прекасно? Бјукенен не мисли тако. Свако попуштање би овде било „самоубилачко“. А његово мишљење, изгледа, деле и они који данас планирају и спроводе стратегију САД. Њено тежиште зато више није Европа већ Источнопацифичка регија.
Москву је потребно одвојити од Пекинга, како би Бела кућа поновила успех који је једном остварио Ричард Никсон. То је стара Кисинџерова идеја. Могу ли САД поновити овај „успех“ у сасвим промењеним околностима? Тада се Кина одвојила од комунистичког блока, предвођеног СССР-ом, и приближила Америци. За то је била награђена Тјенанменом: једним од првих покушаја „обојене“, демократске револуције против „комунистичких аутократија“. Тадашњи протести кинеских студената (према западним медијима) били су „спонтани“ – спонтани до те мере да је на централном тргу у Пекингу једног дана осванула скулптура „богиње демократије“, која је упадљиво, као њена дословна реплика, подсећала на њујоршки Кип богиње Слободе.
Кинеско руководство је научило лекцију и побуна је угушена. Западни медији тврде: у крви. Према извештачу Дојче велеа, на пример, по цени од 3.000 мртвих студената. Бројка која ни на који начин није документована ни потврђена из неког другог извора, изузев Би-Би-Сија. Процене се, обратите пажњу, крећу у широком распону, „од неколико стотина до неколико десетина хиљада мртвих“. Да би накнадно, тридесет година касније, новинар Би-Би-Сија Џејмс Мајлс, који је први а и једини известио о „покољу“ (остали су преносили ову вест), изјавио британском Дејли телеграфу: „Није било масакра на Тјенанмену…“ Можда га је било негде другде, рецимо на периферији Пекинга, каже Мајлс, „али студенти са Тјенанмена су се мирно разишли после ултиматума који им је упутила војска“. Ни три тајне депеше, послате тих дана с лица места, из америчке амбасаде у Пекингу, не помињу никакав масакр.

Столеће срамоте

То је, уосталом, само епизода дуготрајног рата који Запад води против Кине, рата који се и сада одвија на много нивоа, од којих онај медијски вероватно и није најважнији. Извештач Дојче велеа је много обзирнији, или мало боље обавештен од Патрика Бјукенена, па помиње и „столеће (кинеске) срамоте“. Није само Кина „злоћудна“, макар и мали део кривице за дуготрајни конфликт сноси и Запад.
„Столеће срамоте“ је започело године 1842, отварањем кинеских лука за британски опијум, за шта се Енглеска изборила силом оружја. Кина је тада, посебним уговором, била присиљена и да препусти Хонгконг енглеској колонијалној управи. „Остатак Кине“ се нашао у статусу који се може описати једино као полуколонијални. У Кини је, заправо, спроведен прави геноцид – осиромашењем, глађу и опијумом.
Дотад, око 1820, кинески удео у светском бруто друштвеном производу износио је нешто више од 30 одсто. Кина је све до опијумских ратова била светска привредна велесила, која је својим поданицима омогућавала релативно економско благостање. И као таква постала је привлачна мета за пљачку западних сила, предвођених Британијом.
„После унутаркинеских побуна“, признаје Дојле веле, „колонијалног израбљивања, распада државе“ – проузрокованог британском интервенцијом, нагласимо – „те јапанске окупације и грађанског рата, тај удео је, међутим, пао на свега пет процената.“ За Кинезе је наступило време сиромаштва. С разлогом, овај мрачни период кинеске историје прозван је „столећем срамоте“.

Странпутице историје

Реч је, дакле, о правој „странпутици историје“. Та „странпутица“ је дошла до свог краја, „оног званичног и пропагандистичког“, додаје аналитичар Дојче велеа, „када је Комунистичка партија Кине 1949. основала НР Кину“. Дуготрајном борбом побеђен је не само окупатор – Јапан – већ и онај скривени, унутрашњи непријатељ – колаборант, кинески слуга западних колонијалних сила. Ера вестернизације у Кини била је завршена. Наступио је период (добровољне) изолације. Кина је најзад могла да се посвети свом унутрашњем развоју. Културна револуција збрисала је колонијалне рецидиве и мртве слојеве кинеске традиције – обнављајући, на унеколико парадоксалан начин, најархаичније слојеве кинеске психе и древне архетипове „Поднебеског царства“. На тој основи саграђена је савремена Кина, земља која је показала да је способна да се трансформише и мења како би остала Кина.
И сада, године 2018, „остатак света у чуду трља очи“. Шта се заправо догодило? „За само три деценије Кина је направила успон од сиромашне земље до глобалне економске силе. Сада жели да постане светска сила. Дивљење је помешано са страхом.“
Страхом од чега? „Откако је ступио на дужност 2012, шеф Комунистичке партије и државе обећава народу повратак величини прошлих династија. Тиме он двојако циља на историјску свест Кинеза.“ Кина више не крије своје империјалне амбиције.
Савремени Кинези себе виде као наследнике старе цивилизације, цивилизације која је трајала хиљадама година и која је, „све до XVI века, била водећа у свету на плану културе, науке, технике и управе“. То је старо Кинеско царство, окружено другачијим народима (на Западу би рекли „варварима“), оним које је привлачила светлост кинеске цивилизације.
На другој страни је поменуто „столеће срамоте“. Бол због понижења и данас живи у колективном сећању. То је памћење кинеских пораза и патњи. „Кинески сан“ је сан који сањају милиони Кинеза, али за разлику од америчког сна он не почива на идеји „индивидуалне среће“.
Године 2013. званично је покренут кинески мегапројекат „Појас и пут“. Кина инвестира на десетине и стотине милијарди долара у развојне и инфраструктурне пројекте махом сиромашних и неразвијених земаља које се налазе на правцима саобраћајних коридора широм Евроазије. Потом је, 2015, уследило доношење свеобухватне индустријске стратегије Made in China 2025, која означава трансформацију кинеске производње с формуле „произведено у Кини“ ка формули „створено у Кини“; од „кинеских производа“ ка „кинеским брендовима“. „Производња је мотор“, тврди се у овом документу, „који ће ставити у погон нову кинеску економију.“ Кина сада има амбицију не да „саставља туђе производе“ већ да предводи и преузме примат у светској индустријској производњи. „И управо то је“, закључује Вилијам Ендгал, „укључило аларме за узбуну широм Запада.“ У међувремену је кинески свемирски програм крунисан спуштањем лунарне сонде Чанг 4 на Месец, што би се, како примећује Пепе Ескобар, „могло тумачити и као најекстремније проширење иницијативе „Појас и пут“. Било како било, ова чињеница је дала нову специфичну тежину кинеској намери да преузме технолошки примат и натерала западне медије да ову амбицију перципирају много озбиљније.
Да ли се, међутим, иза програма „Створено у Кини“ и кинеских инвестиција у ближем и даљем окружењу, како то подозрева Европска комисија, крију и „геополитички (а можда и идеолошки) интереси Кине“? И да ли ће „кинески сан“ означити само замену једне доминације, оне америчке, пријатније и комфорније европским политичким елитама, другом, кинеском – аутократском и ригидно комунистичком? Укратко: „Кина се постепено претвара у нови гравитациони центар Евроазије. Центар који ће ширити своје зраке по околини.“
У априлу прошле године Кина је послала меморандум о „Новом путу свиле“ земљама чланицама ЕУ, преноси Франкфуртер алгемајне цајтунг, „меморандум који није остављао простор за преговоре“. Земље чланице су на крају, после дуготрајног натезања, одбиле да га потпишу, с једним изузетком: Мађарске.

Епоха Истока

Сада ЕУ покушава да „ради на стварању једне заједничке линије када је реч о ’Новом путу свиле’“. Чини се, без успеха. Мађарска је у међувремену своје односе с Кином „подигла на виши ниво“: две земље су склопиле „свеобухватно стратешко партнерство“. Разлоге за то објаснио је сам мађарски премијер Виктор Орбан: „Ако нас ЕУ финансијски не подржи (у структурним инвестицијама), окренућемо се Кини.“ У време када се „политичко јединство ЕУ“ топи, када преовладавају центрифугалне силе, а европска привреда посустаје, није тешко закључити да ће мађарски пример ускоро следити и други.
Околности су се, за многе неочекивано, промениле: Запад више нема ону привлачну, магнетску и хипнотишућу моћ. Зашто? Историја је једноставно пошла другим током.
Наступа „ера Истока“, Велике Евроазије – епоха народа који су неколико протеклих векова и деценија, игром историјских околности и тек привремено, били скрајнути на маргину историје света – епоха „истернизације“, поисточњачења. „Око 75 одсто светске популације“, записао је Збигњев Бжежински у својој књизи Велика шаховска табла (1997), „живи у Евроазији, где је концентрисано највише физичког богатства света, како у погледу производње, тако и у погледу оног што је скривено испод земље. Евроазија поседује око три четвртине светских енергената.“ Да ли је онда било могуће очекивати неки други исход? „Да је Бжежински жив“, констатује кинески геополитичар и професор у Центру за стратешке студије у Пекингу Жанг Венму, „мислим да би видео велики пораз Запада, супротно од оног што је очекивао.“ За Венмуа, покушај да се подјарми и колонизује Кина је само још један пример како Запад обично погрешно користи карте које су му додељене. Гледано историјски, епоха доминације Запада била је само краткотрајна, пролазна криза, тренутак слабости. Сада се историја света враћа својој главној теми.

[/restrict]