KINESKI SAN

NOVI GRAVITACIONI CENTAR EVROAZIJE

Prošle godine Dojče vele je posvetio posebnu seriju tekstova jednoj temi – „kineskom snu“: „Kineski san je moto sa kojim najmnogoljudnija zemlja sveta ulazi u budućnost. U seriji tekstova pod naslovom ’Uspon Kine’ Dojče vele analizira da li taj san zaista može da se pretvori u javu“

Za američku spoljnu politiku, tvrdi ekonomista Džefri Saks, „danas je najveća briga Kina, koja će veoma brzo postati tehnološki lider“. I, ako već nije, prva privredna sila sveta. Kina je za samo četrdeset godina od treće plenarne sednice Centralnog komiteta, kada se Komunistička partija odlučila za radikalne ekonomske reforme – ostvarila najveći privredni rast zabeležen u ljudskoj istoriji. Vojna snaga Kine više nije pod znakom pitanja: armija upravo prolazi kroz ubrzanu i uspešnu modernizaciju. „Kina je dosad“, primećuje Majkl Čejns iz RAND korporacije, „postigla čudovišan napredak u nizu vojnih tehnologija za zastrašivanje mogućih protivnika i stekla sposobnost da pobeđuje u budućim ratovima.“ Reorganizacija Narodne armije, prema rečima predsednika Kine Si Đinpinga, „trebalo bi da bude završena do 2035“. Ali „Kina je već sada sposobna da efikasno drži neprijateljske snage dalje od svoje obale“.
„Američki establišment“, opominje Patrik Bjukenen, „sa zakašnjenjem je prepoznao istorijsku grešku povratka Kine na svetsku pozornicu.“ Da li je taj „povratak“ baš zasluga Vašingtona? Vašington je, tvrdi Bjukenen, decenijama nesebično pomagao razvoj Kine, „ne shvatajući da ona postaje maligna supersila, čije azijsko-pacifičke ambicije mogu biti realizovane samo na štetu interesa zemalja koje su u prijateljskim odnosima sa SAD“. Stvarna pretnja po „američke interese“ stoga uopšte nije Rusija nego Kina, zbog čega je bilo pogrešno i pokretanje novog hladnog rata s Rusijom. Još veća greška od te bilo je pokretanje hladnog rata protiv Rusije i Kine u isto vreme. Ključno pitanje za američki politički establišment zato danas glasi: „Može li Amerika slediti politiku hladnoratovskog obuzdavanja obe preostale velike vojne sile?“ Ako je odgovor na to pitanje potvrdan, postavlja se novo: „Koliko dugo je moguće voditi takvu politiku?“
Zašto je, dakle, Amerika – nesumnjivi pobednik u Hladnom ratu i neko vreme jedina svetska supersila, neprikosnoveni svetski hegemon – dozvolila sebi da bude uvučena u ovaj sukob, kao i u niz drugih, potencijalno opasnih konflikata u svetu? I da li je ovde u pitanju „strategija konfuzije“, ili se radi o nedostatku bilo kakve strategije?

[restrict]

Tenzije će ubuduće samo rasti

Kinesko-američki odnosi se već godinama pogoršavaju, i to ne isključivo zaslugom predsednika Trampa. Sudeći prema izjavama američkog sekretara za trgovinu Vilbura Rosa, kraj američko-kineskog carinskog rata još se ne nazire. SAD i Kina su, prema njegovim rečima, „veoma daleko“ od postizanja trgovinskog sporazuma; američki pritisak na Kinu se nastavlja, vlada SAD ne odustaje od povećanja carina na kineske proizvode (stupa na snagu od 1. marta ove godine). Zaoštrava se i situacija oko Tajvana i Južnog kineskog mora. Kako prenosi Global tajms, pukovnik vazduhoplovnih snaga NR Kine i predsednik Instituta za pomorsku bezbednost Daj Su, povodom operacije „Sloboda navigacije“ koju SAD izvode u kineskim teritorijalnim vodama, izjavio je da ne razume zašto se Kina u ovom slučaju uzdržava od primene vojne sile: „Ukoliko američki ratni brodovi ponovo uđu u kineske vode, predlažem da pošaljemo dva ratna broda: jedan da to zaustavi, drugi da napadne…“
Tenzije u Južnom kineskom moru, smatra Daj Su, i ubuduće će rasti, a takve američke provokacije „mogle bi da prisile Kinu na vojnu akciju protiv Tajvana“. Kina, podvlači pukovnik, nema nikakvog razloga da se plaši vojnog sukoba s Amerikom. Takav sukob, zaključuje pukovnik Daj Su, „samo bi ubrzao naše ujedinjenje sa Tajvanom. Treba da se pripremamo i da čekamo. Kada se pojavi strateška prilika, moramo da budemo spremni da preuzmemo kontrolu nad Tajvanom…“ General Vej Fenge, kineski ministar odbrane, upozorava: „Ako neko pokuša da odvoji Tajvan od Kine, kineska vojska će preduzeti akcije po svaku cenu.“ U Beloj kući i Pentagonu ovakve izjave se doživljavaju kao pretnje.
„Zvaničnici Pentagona“, zaključuje Fajnenšel tajms, „vide Kinu kao zemlju koju treba pobediti“, a nova administracija u Beloj kući „odredila je suprotstavljanje vojnom usponu Kine za prioritet u svojoj strategiji nacionalne bezbednosti“.

Da li je Kina „zloćudna sila“?

Preti li Kina „slobodnoj trgovini“ ili samo pokušava da pod sopstveni suverenitet stavi teritorije koje, ne samo iz istorijskih razloga, smatra svojim?
Pitanje koje Bjukenen ne postavlja, jer se odgovor na njega podrazumeva, glasi: zašto bi Amerika uopšte morala da „obuzdava Kinu“? Uticaj Kine mora biti zloćudan, smatra Bjukenen; Kina je, bez ikakve sumnje, „zloćudna supersila“. Ovakav zaključak mogu da potpišu svi veliki geostrateški umovi Vašingtona, počev od Kisindžera i Bžežinskog. Argumenti za takav stav (prema Bjukenenu) očigledni su: Amerika se uzalud trudila „da kupi trajno kinesko prijateljstvo“, i to od vremena Buša Starijeg sve do danas (otuda ogromni trgovinski suficit koji Kina ostvaruje u razmeni s Amerikom). Kako je Kina odgovorila na ovo ljubazno „američko udvaranje“?
„Anektirala je Južno kinesko more“, nastavlja Bjukenen, „izgradila je vazdušne i raketne baze na polovini spornih ostrva i poručila američkim brodovima i avionima da se drže po strani. Izgradila je luke i baze od Indijskog okeana do Afrike. Upumpala je milijarde u siromašne azijske i afričke zemlje, poput Maldiva, i potom zahtevala koncesije u vidu ustupanja baza kad su ove zemlje proglasile da ne mogu da isplaćuju novac koji joj duguju za izgradnju postrojenja…“
Možda prosečni Amerikanac ne zna da Južno kinesko more zapljuskuje obale Kine, a ne, recimo, Istočnu obalu SAD? I možda on nema nikakvu predstavu o tome gde su rasejane američke vojne baze – od Japana i Istočne Azije, preko granica Rusije i skoro čitavog Bliskog istoka, sve do Evrope, Istočne i Zapadne, uključujući i Balkan ili Baltik. Za Bjukenena, a i za čitav američki politički establišment, za njene intelektualne i političke elite, to je bilo i ostalo „američko dvorište“: poprište za strateške i geopolitičke igre.
Svemu tome treba dodati sajber krađe, upornu špijunažu, vojnu i tehnološku, iznuđivanje „transfera tehnoloških tajni“, kineske manipulacije sopstvenom valutom… Kina, jednom rečju, ne igra po pravilima tržišnog „fer-pleja“ – koja, uzgred, Zapad nikad nije ni poštovao, ali ih je nametao „zemljama u razvoju“ i svojim potencijalnim konkurentima.

Kip Slobode na Tjenanmenu

Konačno, zaključuje Bjukenen: „U Kini progone hrišćane.“ Kina diskriminiše ujgursku nacionalnu manjinu. „U internim logorima“, ovim „turkijskim muslimanima se ispira mozak kineskom (a verovatno i komunističkom) propagandom“. Zaključak se nameće sam od sebe: interesi Kine (valjda i vrednosti), „koji se manifestuju u njenom ponašanju“ – direktno su „suprotstavljeni američkim interesima“. Tu više ne važe zakoni „slobodnog tržišta“. Kina je, uprkos svemu, bila i ostala komunistička zemlja.
„Decenijama smo finansirali izgradnju komunističke Kine, koja ima ambiciju da nas izbaci iz Istočne Azije i sa Zapadnog Pacifika, da ostvari dominaciju nad državama koje smatramo prijateljskim i s kojima smo u savezničkim odnosima još od Drugog svetskog rata, te da nas smeni s pozicije vodeće svetske sile.“ Ovo poslednje je, naravno, ključno. Teško da je moguće biti jasniji od toga: Kina sada ozbiljno preti da zbaci Ameriku s trona. SAD su počinile najvažniju stratešku grešku zato što nisu na vreme započele sa strategijom obuzdavanja Kine. Da li je sada za to prekasno? Bjukenen ne misli tako. Svako popuštanje bi ovde bilo „samoubilačko“. A njegovo mišljenje, izgleda, dele i oni koji danas planiraju i sprovode strategiju SAD. Njeno težište zato više nije Evropa već Istočnopacifička regija.
Moskvu je potrebno odvojiti od Pekinga, kako bi Bela kuća ponovila uspeh koji je jednom ostvario Ričard Nikson. To je stara Kisindžerova ideja. Mogu li SAD ponoviti ovaj „uspeh“ u sasvim promenjenim okolnostima? Tada se Kina odvojila od komunističkog bloka, predvođenog SSSR-om, i približila Americi. Za to je bila nagrađena Tjenanmenom: jednim od prvih pokušaja „obojene“, demokratske revolucije protiv „komunističkih autokratija“. Tadašnji protesti kineskih studenata (prema zapadnim medijima) bili su „spontani“ – spontani do te mere da je na centralnom trgu u Pekingu jednog dana osvanula skulptura „boginje demokratije“, koja je upadljivo, kao njena doslovna replika, podsećala na njujorški Kip boginje Slobode.
Kinesko rukovodstvo je naučilo lekciju i pobuna je ugušena. Zapadni mediji tvrde: u krvi. Prema izveštaču Dojče velea, na primer, po ceni od 3.000 mrtvih studenata. Brojka koja ni na koji način nije dokumentovana ni potvrđena iz nekog drugog izvora, izuzev Bi-Bi-Sija. Procene se, obratite pažnju, kreću u širokom rasponu, „od nekoliko stotina do nekoliko desetina hiljada mrtvih“. Da bi naknadno, trideset godina kasnije, novinar Bi-Bi-Sija Džejms Majls, koji je prvi a i jedini izvestio o „pokolju“ (ostali su prenosili ovu vest), izjavio britanskom Dejli telegrafu: „Nije bilo masakra na Tjenanmenu…“ Možda ga je bilo negde drugde, recimo na periferiji Pekinga, kaže Majls, „ali studenti sa Tjenanmena su se mirno razišli posle ultimatuma koji im je uputila vojska“. Ni tri tajne depeše, poslate tih dana s lica mesta, iz američke ambasade u Pekingu, ne pominju nikakav masakr.

Stoleće sramote

To je, uostalom, samo epizoda dugotrajnog rata koji Zapad vodi protiv Kine, rata koji se i sada odvija na mnogo nivoa, od kojih onaj medijski verovatno i nije najvažniji. Izveštač Dojče velea je mnogo obzirniji, ili malo bolje obavešten od Patrika Bjukenena, pa pominje i „stoleće (kineske) sramote“. Nije samo Kina „zloćudna“, makar i mali deo krivice za dugotrajni konflikt snosi i Zapad.
„Stoleće sramote“ je započelo godine 1842, otvaranjem kineskih luka za britanski opijum, za šta se Engleska izborila silom oružja. Kina je tada, posebnim ugovorom, bila prisiljena i da prepusti Hongkong engleskoj kolonijalnoj upravi. „Ostatak Kine“ se našao u statusu koji se može opisati jedino kao polukolonijalni. U Kini je, zapravo, sproveden pravi genocid – osiromašenjem, glađu i opijumom.
Dotad, oko 1820, kineski udeo u svetskom bruto društvenom proizvodu iznosio je nešto više od 30 odsto. Kina je sve do opijumskih ratova bila svetska privredna velesila, koja je svojim podanicima omogućavala relativno ekonomsko blagostanje. I kao takva postala je privlačna meta za pljačku zapadnih sila, predvođenih Britanijom.
„Posle unutarkineskih pobuna“, priznaje Dojle vele, „kolonijalnog izrabljivanja, raspada države“ – prouzrokovanog britanskom intervencijom, naglasimo – „te japanske okupacije i građanskog rata, taj udeo je, međutim, pao na svega pet procenata.“ Za Kineze je nastupilo vreme siromaštva. S razlogom, ovaj mračni period kineske istorije prozvan je „stolećem sramote“.

Stranputice istorije

Reč je, dakle, o pravoj „stranputici istorije“. Ta „stranputica“ je došla do svog kraja, „onog zvaničnog i propagandističkog“, dodaje analitičar Dojče velea, „kada je Komunistička partija Kine 1949. osnovala NR Kinu“. Dugotrajnom borbom pobeđen je ne samo okupator – Japan – već i onaj skriveni, unutrašnji neprijatelj – kolaborant, kineski sluga zapadnih kolonijalnih sila. Era vesternizacije u Kini bila je završena. Nastupio je period (dobrovoljne) izolacije. Kina je najzad mogla da se posveti svom unutrašnjem razvoju. Kulturna revolucija zbrisala je kolonijalne recidive i mrtve slojeve kineske tradicije – obnavljajući, na unekoliko paradoksalan način, najarhaičnije slojeve kineske psihe i drevne arhetipove „Podnebeskog carstva“. Na toj osnovi sagrađena je savremena Kina, zemlja koja je pokazala da je sposobna da se transformiše i menja kako bi ostala Kina.
I sada, godine 2018, „ostatak sveta u čudu trlja oči“. Šta se zapravo dogodilo? „Za samo tri decenije Kina je napravila uspon od siromašne zemlje do globalne ekonomske sile. Sada želi da postane svetska sila. Divljenje je pomešano sa strahom.“
Strahom od čega? „Otkako je stupio na dužnost 2012, šef Komunističke partije i države obećava narodu povratak veličini prošlih dinastija. Time on dvojako cilja na istorijsku svest Kineza.“ Kina više ne krije svoje imperijalne ambicije.
Savremeni Kinezi sebe vide kao naslednike stare civilizacije, civilizacije koja je trajala hiljadama godina i koja je, „sve do XVI veka, bila vodeća u svetu na planu kulture, nauke, tehnike i uprave“. To je staro Kinesko carstvo, okruženo drugačijim narodima (na Zapadu bi rekli „varvarima“), onim koje je privlačila svetlost kineske civilizacije.
Na drugoj strani je pomenuto „stoleće sramote“. Bol zbog poniženja i danas živi u kolektivnom sećanju. To je pamćenje kineskih poraza i patnji. „Kineski san“ je san koji sanjaju milioni Kineza, ali za razliku od američkog sna on ne počiva na ideji „individualne sreće“.
Godine 2013. zvanično je pokrenut kineski megaprojekat „Pojas i put“. Kina investira na desetine i stotine milijardi dolara u razvojne i infrastrukturne projekte mahom siromašnih i nerazvijenih zemalja koje se nalaze na pravcima saobraćajnih koridora širom Evroazije. Potom je, 2015, usledilo donošenje sveobuhvatne industrijske strategije Made in China 2025, koja označava transformaciju kineske proizvodnje s formule „proizvedeno u Kini“ ka formuli „stvoreno u Kini“; od „kineskih proizvoda“ ka „kineskim brendovima“. „Proizvodnja je motor“, tvrdi se u ovom dokumentu, „koji će staviti u pogon novu kinesku ekonomiju.“ Kina sada ima ambiciju ne da „sastavlja tuđe proizvode“ već da predvodi i preuzme primat u svetskoj industrijskoj proizvodnji. „I upravo to je“, zaključuje Vilijam Endgal, „uključilo alarme za uzbunu širom Zapada.“ U međuvremenu je kineski svemirski program krunisan spuštanjem lunarne sonde Čang 4 na Mesec, što bi se, kako primećuje Pepe Eskobar, „moglo tumačiti i kao najekstremnije proširenje inicijative „Pojas i put“. Bilo kako bilo, ova činjenica je dala novu specifičnu težinu kineskoj nameri da preuzme tehnološki primat i naterala zapadne medije da ovu ambiciju percipiraju mnogo ozbiljnije.
Da li se, međutim, iza programa „Stvoreno u Kini“ i kineskih investicija u bližem i daljem okruženju, kako to podozreva Evropska komisija, kriju i „geopolitički (a možda i ideološki) interesi Kine“? I da li će „kineski san“ označiti samo zamenu jedne dominacije, one američke, prijatnije i komfornije evropskim političkim elitama, drugom, kineskom – autokratskom i rigidno komunističkom? Ukratko: „Kina se postepeno pretvara u novi gravitacioni centar Evroazije. Centar koji će širiti svoje zrake po okolini.“
U aprilu prošle godine Kina je poslala memorandum o „Novom putu svile“ zemljama članicama EU, prenosi Frankfurter algemajne cajtung, „memorandum koji nije ostavljao prostor za pregovore“. Zemlje članice su na kraju, posle dugotrajnog natezanja, odbile da ga potpišu, s jednim izuzetkom: Mađarske.

Epoha Istoka

Sada EU pokušava da „radi na stvaranju jedne zajedničke linije kada je reč o ’Novom putu svile’“. Čini se, bez uspeha. Mađarska je u međuvremenu svoje odnose s Kinom „podigla na viši nivo“: dve zemlje su sklopile „sveobuhvatno strateško partnerstvo“. Razloge za to objasnio je sam mađarski premijer Viktor Orban: „Ako nas EU finansijski ne podrži (u strukturnim investicijama), okrenućemo se Kini.“ U vreme kada se „političko jedinstvo EU“ topi, kada preovladavaju centrifugalne sile, a evropska privreda posustaje, nije teško zaključiti da će mađarski primer uskoro slediti i drugi.
Okolnosti su se, za mnoge neočekivano, promenile: Zapad više nema onu privlačnu, magnetsku i hipnotišuću moć. Zašto? Istorija je jednostavno pošla drugim tokom.
Nastupa „era Istoka“, Velike Evroazije – epoha naroda koji su nekoliko proteklih vekova i decenija, igrom istorijskih okolnosti i tek privremeno, bili skrajnuti na marginu istorije sveta – epoha „isternizacije“, poistočnjačenja. „Oko 75 odsto svetske populacije“, zapisao je Zbignjev Bžežinski u svojoj knjizi Velika šahovska tabla (1997), „živi u Evroaziji, gde je koncentrisano najviše fizičkog bogatstva sveta, kako u pogledu proizvodnje, tako i u pogledu onog što je skriveno ispod zemlje. Evroazija poseduje oko tri četvrtine svetskih energenata.“ Da li je onda bilo moguće očekivati neki drugi ishod? „Da je Bžežinski živ“, konstatuje kineski geopolitičar i profesor u Centru za strateške studije u Pekingu Žang Venmu, „mislim da bi video veliki poraz Zapada, suprotno od onog što je očekivao.“ Za Venmua, pokušaj da se podjarmi i kolonizuje Kina je samo još jedan primer kako Zapad obično pogrešno koristi karte koje su mu dodeljene. Gledano istorijski, epoha dominacije Zapada bila je samo kratkotrajna, prolazna kriza, trenutak slabosti. Sada se istorija sveta vraća svojoj glavnoj temi.

[/restrict]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *