Завршна операција хибридног рата за Космет

Хибридно комбиновање прљавих метода које спроводе америчке и британске обавештајне службе треба да припреми терен тако да њихова дипломатија једним потезом зада завршни ударац српским интересима

Више нема дилеме да су преговоре у Бриселу минирале САД и да су они и Британци подстакли приштинско руководство на сулуде потезе према Србији и Србима на Космету. Зашто су то урадили, тек ћемо видети. Штошта је могуће, па и војно решење, али сада се као највероватније чини да се, директним укључивањем САД у преговоре, припрема велика превара Србије која би се остварила дипломатско-правним смицалицама и подвалама. Наравно да Америка о питању Космета не може бити неутрална па тако не може ни посредовати, али је готово сигурно да ће директним мешањем покушати да наметне решење које јој одговара. Српски адут је захтев да се у преговоре укључе Русија и Кина. Тако ће се дипломатске способности српског политичког врха поново тестирати и пре него што се обезбеде услови за наставак преговора.

ПРИПРЕМА ПРЕВАРЕ Биће потребна врхунска вештина да се избегну лепо упаковане перфидне замке као завршни ударац у хибридном рату обавештајних служби САД и Велике Британије за Космет. Иако је договор далеко, документа се у центрима моћи вероватно већ студиозно припремају, не зарад постизања мира и праведног решења него у циљу нове преваре српског корпуса. Веште формулације и скривене замке у тексту су редовно такве да их касније САД и њени савезници могу тумачити како им одговара, и да их по својој идеји спроведу у пракси уз пуну злоупотребу међународних мисија. Зато не воле, и најчешће не дозвољавају, да се на документу који понуде врше било какве измене. Не дају да се промени ниједан зарез, ниједно слово, као на пример код Кумановског војнотехничког споразума.

[restrict]

ТРАМПОВА ПИСМА Нову америчку акцију, коју замишљају као коначну о питању Космета, најавио је председник Доналд Трамп, писмима која је упутио Хашиму Тачију и председнику Србије Александру Вучићу. Он вековни проблем у односу Срба и Албанаца на Космету приказује као миноран, и тврди да је решење, по америчком рецепту, надохват руке. Писмима је претходило сондирање терена и стварање општег утиска да нико други сем САД не може нити да ублажи а камоли реши проблем, и да се њихово посредовање не може избећи ако желимо мирно решење. Дисциплиноване и послушне приштинске лидере припремили су да ствари са Србијом заоштре до усијања, и да након тога дрским одбијањима сугестија и предлога прикажу дипломате ЕУ као потпуно неспособне и немоћне. Тада, у свом препознатљивом стилу, самоуверено и надмено, као спаситељ и миротворац наступа председник Трамп.
Албанци по инерцији безусловно прихватају све што долази са оне стране Атлантика, па писмо схватају као велику победу. Злурадо чекају да Трамп Србима издиктира услове, које неће смети да одбију ма колико неповољни били. Српски политички врх писмо пак види као промену непријатељске политике САД према Србији и најаву уважавања елементарних српских интереса. Ко ће се на крају разочарати, видећемо, али је далеко вероватније да се то догоди српској страни. Зато српски приступ америчким предлозима мора бити веома опрезан, уз детаљне анализе баш сваког политичког и дипломатског потеза, како би се предупредиле сасвим извесне перфидне замке и подвале под окриљем „међународне заједнице“. Наравно да и ми имамо своје адуте. Јер да су САД могле претњама и уценама да реше „косовски проблем“ у своју корист, давно би га решиле, не обазирући се на српска страдања и жртве. Знамо да њима највише одговара Космет без Срба а да око технике њиховог уклањања не праве питање, као што нису ни у Хрватској.

ЕРДУТСКА ПРЕВАРА Хрватска је добар пример за анализу са становишта америчког уплитања, било да је у питању војно решење или посредовање у преговорима.
Није случајно да су сви преговори и договори које су припадници српског народа водили са својим непријатељима и противницима били на српску штету. Сви су потписани под тешким притисцима и уз пресудан утицај америчких лидера и дипломата. Далеко горе по Србе од споразума било је њихово спровођење у пракси. Субјективним тумачењима и класичном злоупотребом моћи, и оно што су изборили у преговорима помножено је с нулом. Пример за наук о катастрофалној улози САД и „међународне заједнице“ у превари српског народа и гажењу њихових права јесте Хрватска.
САД су проусташкој власти пружиле огромну и свестрану помоћ да војном силом почисте Србе из највећег дела Хрватске, некажњено и без трунке одговорности. За мирно решење одлучили су се само у Источној Славонији, Барањи и Западном Срему, зато што се ова територија, коју су контролисали Срби, ослања на Србију и могла је добити јаку војну помоћ за одбрану. По америчком диктату и инструкцијама, све је реализовано потписивањем Ердутског споразума. Америчке дипломате биле су кључне за припрему садржаја договора уз јаке притиске да се он мора потписати (Питер Галбрајт, амерички амбасадор у Хрватској), као и за његово спровођење (Жак Клајн, амерички генерал, дипломата и врхунски обавештајац, шеф мисије УНТАЕС). Представник УН Торвалд Столтенберг имао је симболичан утицај на споразум, отприлике исто колико данас његов син Јенс Столтенберг, генерални секретар НАТО-а, има утицаја на ставове те алијансе.
Интересантно је да су тада Хрвати инсистирали да се америчке дипломате укључе у преговоре, као што на томе данас инсистирају Албанци. Поред тога инсистирали су, и удовољено им је, да Американци контролишу спровођење постигнутог договора. Можемо се кладити да ће на томе инсистирати и Албанци ако неког договора уопште буде. Сада је потпуно јасно да је договор у Хрватској био саставни део плана хибридног рата који су водиле обавештајне службе НАТО-а на простору Балкана, а утисак је да се на Космету дешава нешто слично. Поред осталих показатеља, то сугерише јако хрватско присуство у јужној српској покрајини и преношење за Србе трагичних искустава.
Главни хрватски политичар за спровођење мирне реинтеграције Ивица Вркић данас не крије да је од почетка била у питању смишљена превара под америчким покровитељством и подвалу приказује као врхунску дипломатску бравуру. Он каже: „Ми смо на Ердутски споразум гледали као на нужно зло, које нам је било потребно у прелазној фази, док не ухватимо нешто чвршће у своје руке.“ Споразум је Србима у Хрватској гарантовао врхунска права, која се само пожелети могу, уз чврсте гаранције и надзор „међународне заједнице“. Међутим, све је испала обична превара и све је резултирало новим тешким притисцима на Србе, тихим егзодусом и наставком етничког чишћења. Упорно позивање Срба на права из Ердутског споразума више нико не уважава, ни Хрвати, ни „међународна заједница“.
У чему је суштина преваре? Док су Срби мислили да су гаранције трајног карактера, Хрвати су знали да је то само привремено. Они то сада тумаче овако: „У Ердутском споразуму предвиђен је прелазни период од 12 месеци, а затим предвиђена могућност продужења још за 12 месеци, након тога он више није на снази.“ То објашњава професор уставног права у Хрватској Мато Павичић, који тврди да чак нема потребе да се споразум ставља ван снаге јер он ионако више не важи. Тако је актуелна хрватска власт период спровођења Ердутског споразума прогласила за период важења српских права. САД и „међународна заједница“ сада то третирају као унутрашњу ствар Хрватске и вероватно се чуде како је могуће да Срби наседну баш на сваку лаж и подметачину.

УЛОГА РУСИЈЕ Са становишта српских интереса, ако се у решавање „косовског проблема“ укључи Америка, мора се обавезно укључити и Русија.
Да се „косовски проблем“ не може решити без Русије, свесни су и Американци, али покушавају да њихову улогу провуку као симболичну. Руси би по америчким плановима требало да буду икебана у свечаном, завршном чину потписивања уговора између Београда и Приштине, када је практично све готово, све договорено. Од нас зависи да ли ће тако и бити. Сада САД покушавају да искористе имена из Трампове администрације у која Срби имају поверења. Тако је Џон Болтон, саветник за националну безбедност, разговарао с руским председником Владимиром Путином и министром иностраних послова Сергејом Лавровом, али само о завршној церемонији потписивања споразума. Свака част Болтону, али наш народ има изреку за такве ситуације: „Не може те преварити онај коме не верујеш.“ Болтон не може да коригује америчке интересе на Косову, а након потписивања споразума могао би и сам бити маргинализован а обећања Србима заборављена. Зато не би смело да се деси да се Американци укључе у ток преговора и његову реализацију на терену а да се Русима исто не дозволи, јер би Србија у том случају сигурно била изиграна.

ВОЈНЕ ОПЦИЈЕ Већ се зна да ће значајну улогу у припреми и почетној фази будућих преговора имати Метју Палмер, заменик помоћника америчког државног секретара. Његову мисију неслужбено зову „мисија помирења“. Тек у завршној фази очекују се звучнија имена. Може се проценити да ће први потез повући америчка администрација „препоруком“ Приштини да укине сулуде таксе као знак добре воље. Приштина сада још пооштрава примену такси, да би одлука о укидању испала огроман уступак Србији. Тако да ће инсистирање Србије на укидању и других незаконитости, као што је формирање „војске Косова“ и брисање границе са Албанијом, изгледати као претерано и непотребно за наставак преговора. Све је то већ виђено, и хибридно сондирање терена и дипломатска тактика која треба све то да следи и експлоатише.
Руске обавештајне службе прате ситуацију и упозоравају Србе на велику опасност од отвореног америчког ангажовања на страни Албанаца. И у Србији се јасно види форсирана америчко-британска спрега на гажењу права Срба на Косову и подривању српских интереса, што се најбоље манифестује кроз јавну подршку оснивању „војске Косова“ и тајне прљаве игре с таксама. Највећа опасност од приштинске паравојске је скривена – да агресивним наступом поново увуче Србију у сукоб са НАТО-ом. Та опасност треба да буде допунски албански адут у преговорима.
Руси нас ничим не условљавају и прихватају активну улогу у преговорима ако то Србија тражи. Незванично, спремни су и на војно присуство, као фактор одвраћања од агресије на Србију, ако наше руководство процени да је то неопходно.
Руско присуство у оквиру КФОР-а не би имало великог ефекта ако се има у виду да је ова мисија УН под вођством НАТО-а. Други начин је уступање војне базе руским војним снагама, као пандан америчкој војној бази Бондстил која је такође на српској територији. Одлука је на Србији, где треба имати у виду да то није обична дилема него суштинска промена зацртане политике и геостратешког положаја Србије. Отпале би све идеје о уласку у ЕУ, војна неутралност, али и потпуна независност. Таква одлука не може бити изнуђена само албанском војном претњом него конкретном и недвосмисленом војном претњом НАТО-а.
Многи мисле да Руси једва чекају да седну у авионе и базирају се на аеродром Ниш, Поникве или већ неко друго место у Србији, али није баш тако. Русија има превише својих актуелних проблема и сопствене ратне претње и искушења, тако да јој више одговара Србија која може сама да решава своје безбедносне и територијалне проблеме, уз њихову помоћ која неће изостати. Предстојећа посета руског председника Владимира Путина даће нам одговоре на питања шта можемо очекивати од Русије, да ли су наша очекивања реална, и да ли би нас Русија у најтежем тренутку могла оставити „на цедилу“.

ЗЛОУПОТРЕБА НЕЗАДОВОЉСТВА Шта чинити када српску хомогенизацију и тражење најбољег решења омета хибридно комбиновање спољних притисака и унутрашњих ретроградних снага?
Знамо да је америчка политика због унутрашњих сукоба и обрачуна конфузна, па тако и непредвидива, али није тешко проценити да нам о питању Космета неће бити наклоњена. Сувише су много уложили у „државу Косово“ да би сада одустали. Зато ће се свестрани и снажни притисци наставити. Британски фактор преузима примат у прљавим играма против Србије са ослонцем на своју врло квалитетну и добро стимулисану агентуру у региону. Циљ је насилно рушење власти у Србији изазивањем унутрашњег незадовољства и немира. Поводи за окупљање и протесте се фабрикују злонамерним тумачењима негативних појава које су иначе присутне у сваком друштву. Забрињава што се као повод користе бесмислена и неразјашњена убиства, јер ако се то покаже као ефикасно средство за стварање критичне масе на протестима, моћне службе које воде хибридни рат таквих насумичних убистава, за које би пропаганда окривила власт, могу да изведу колико год буде потребно.
Наравно да то слаби српску позицију за преговоре о решењу проблема на Космету. Нема сумње да унутрашње ретроградне снаге у овом тренутку здушно раде на остварењу туђих интереса на штету Србије. Велики је проблем што су планери хибридног рата купили и ставили под своју контролу многе медије у Србији, од којих сада праве пропагандне машинерије за распиривање унутрашњих сукоба. Док се у неким другим срединама на Балкану потпуна хомогенизација различитих политичких група око постизања стратешких националних циљева лако постиже, код Срба је то традиционално немогуће. Ту непријатну чињеницу сада максимално користе обавештајне службе које реализују акције хибридног рата.

ОДГОВОР СРБИЈЕ Предстоји неколико стратешких одлука у којима Србија мора да покаже чврст и непоколебљив став: протести се морају спречити силом ако постану насилни; не сме се подлећи спољним притисцима ма колико да буду јаки; не треба наставити преговоре док се незаконити потези Албанаца не анулирају без обзира на притиске; и ако се у преговоре укључе Американци, морају се паралелно са истим нивоом утицаја укључити Руси. Трагична искуства претходних подлих превара српског корпуса за преговарачким столом морају нам увек бити на памети. Перфидни наступи, типа „Америка жели компромис“, више никога у Србији не могу да заварају.
По већ устаљеном и провереном клишеу САД већ праве ситуацију која треба да изгледа као да ће нам се небо сручити на главу ако не прихватимо њихове предлоге. У функцији стварања таквог утиска, како би се испровоцирао страх и изнудило српско попуштање, активиран је савремени амерички шпијунски авион за извиђање и шпијунирање положаја и активности Војске Србије. Ове радње карактеристичне су за фазу припреме конкретне војне операције. У овом тренутку све је то у функцији претњи и застрашивања, али не треба се кладити да неће бити агресије на север Косова ако замишљено америчко решење не прође и ако Србија не прогута мамац. Толико су сигурни да Србија мора прихватити њихов сценарио, да већ праве декор за завршну церемонију свечаног потписивања обавезујућег документа који би, по њима, требало да легализује и међународно афирмише „државу Косово“.
Неизвесност подстиче и командант КФОР-а, италијански генерал Лоренцо Дадарио, који би требало да смирује напетост. И он, очито добро припремљен, тумачи Резолуцију 1244 на штету Срба. Каже да је ова резолуција, у тачки 9, потпуно јасна у погледу обавеза КФОР-а: „Демилитаризација ОВК и других наоружаних група косовских Албанаца.“ Па пошто КБС нису ОВК нити албанска наоружана група, КФОР нема обавезу да их разоружа. Још дрско тврди да су то „професионалне, мултиетничке, лако наоружане и униформисане снаге безбедности које подлежу демократској цивилној контроли“. Командант КФОР-а то тврди након званичног проглашења КБС за „војску Косова“, што значи да је потпуно спреман да мисију УН злоупотреби у интересу НАТО-а, па тако и Албанаца на Космету. Својим изјавама наговештава да ће ова мисија, пре свог повлачења, омогућити Албанцима војну контролу читавог Космета.
Како онда веровати у „међународне гаранције“ из неког будућег договора? Само тако што ће српске интересе из договора спроводити и чувати српске безбедносне снаге или нека стварна међународна мисија у којој ће бити равноправни Руси и Кинези, а не само један једини центар моћи на Западу. Само тако се можемо надати иоле праведном решењу проблема на Косову и Метохији.

[/restrict]