ЗАШТО ЈЕ ВАТИКАНУ ПОТРЕБНА НОВА АУСТРОУГАРСКА?

„Нова Аустроугарска против ЕУ: Историја враћа стару империју на мапу“, „Стиже ли на Балкан нова Аустроугарска монархија?“, „Шта би се догодило кад бисмо оживели Аустроугарску?“, „Уколико Беч скрене удесно, ствара се нова Аустроугарска“, „ЕУ се распада на пет делова, Хрватска поновно у Аустроугарској“, наслови су који су се у последње време појавили у регионалној штампи. Има ли овде ватре, или се ради само о димној завеси?

Обновљени дух Аустроугарске први пут се појавио 1989. године, када је наследник двојне монархије Ото фон Хабзбург с великом почастима примљен у Будимпешти. Домаћини су му чак предложили, с обзиром на популарност у народу, да учествује на председничким изборима, што је престолонаследник одбио. Идеја обнове Хабзбуршке монархије потом је прешла на странице штампе и екране медија, тако што се јавност повремено подсећала да би њена обнова донела нове перспективе региону. Међутим, оглашавали су се и противници, истичући колико је Хабзбуршка монархија нанела зла, посебно словенским народима.
Најновије сведочанство да се ради на обнови Аустроугарске монархије дошло нам је из Ватикана, где је водећи лист Свете столице, „Осерваторе Романо“, посветио значајну пажњу питању преуређењу Европе после Првог светског рата и штетним политичким последицама које су из тога проистекле. Наравно, ово није први пут да ватикански лист разматра геополитичка питања. Пракса Ватикана је да описује садашњост и креира програм за будућност, узимајући примере из прошлости. Када, дакле, представници Свете столице или римокатолички новинари покрену историјске теме, увек је интересантно дешифровање порука које шаљу свету. Овај пут су послали јасну поруку да желе да виде обновљену Аустроугарску монархију, јер се Европска унија одрекла традиционалног (хришћанског) морала и римокатоличке цркве и вере у корист окултне мултирелигиозности, која је увела европске државе у економску кризу и распад па све више земаља жели да изађе из Уније.

[restrict]

ЗАГЛУШУЈУЋИ НЕУСПЕХ Ватикански лист је, дакле, посветило пажњу Париској конференцији која је започета 100 година раније у француском главном граду назвавши је „историјом заглушујућег неуспеха“. Одлуке које су тамо донесене претваране су у пепео, једна за другом, при чему су Чехословачка и Југославија последње уништене „креације“ Париске конференције, све после распада „комунистичког блока“. Треба додати да је већина одлука ове конференције била брзо поништена логиком политичког развоја у наредних 20 година. Постоји неколико разлога за то. Прво, место одржавања самита великих сила било је погрешно одабрано, јер је Париз у то време „био испуњен антинемачким осећањима“. Друго, изненадна одлука америчког председника Вудроа Вилсона, који „никада није био у Европи и није познавао политичке прилике у њој, при чему, наводно, није имао ни искуства у међународним преговорима“, да предводи америчку делегацију био је катастрофалан спољнополитички потез. Резултат тога је био да је Вилсон подлегао утицају француског председника Клемансоа. Треће, усвојене су, према мишљењу ватиканског листа, апсурдне одлуке, као што је укључивање Чеха, Словака, Словенаца и Хрвата међу победнике, иако су били лојални део поражене Аустроугарске , све до последњих дана рата, при чему су прогласили своју независност тек 28. октобра 1918, седам дана пре примирја.
Међутим, главна порука коју покушавају да пренесу ватиканске новине јесте да је најважнија грешка била елиминација Хабзбуршке империје и „стварање ниоткуда“ нових источноевропских држава. Посебно је уочљива „лудост“ такозваног Гдањског коридора створеног у Пољској који је уништио територијални интегритет Немачке, што је било „против све геополитичке логике“. Међутим, Света столица је предвидела да ће Источна Европа без „великог хабзбуршког оквира“ постати жртва својих најјачих суседа, закључује публикација. У контексту модерних процеса који се данас одвијају у ЕУ може се рећи да је Ватикан доследно подржао идеју о уједињавању европских држава у ЕУ, верујући да ће без интеграција овај део света опет бити увучен у конфронтације. И то је непорецива чињеница. Али Света столица више не верује у способност ЕУ да обезбеди једнакост свих својих држава чланица. „То значи да би, дефинитивно, кустоси требало да се појаве у Унији“. Другим речима, потребно је да ЕУ оде у (политички) музеј.

ОБУЗДАВАЊЕ НАЦИОНАЛИЗМА Ово је посебно уочљиво у Источној Европи, која се показала неспособном да подржи политичке норме својствене западноевропској заједници. То је било јасно, на пример, у реакцијама источноевропских политичара и друштава на проблем миграната. Ватикан је одавно приметио раст национализма и ауторитаризма који се исказује и на црквеном нивоу, јер су етничке фобије и идеологија национализма и шовинизма, у једном моменту, обузеле и неке националне бискупске конференције, упркос томе што Римокатоличка црква има глобалну мисију и као таквој јој је страна било која етничка фобија. У таквој ситуацији, обнова бивше Аустроугарске у одређеној форми може изгледати обећавајућа, јер би обуздала националистичке инстинкте и била им покровитељ и политички ментор. Наравно, овде је за Ватикан кључна судбина Пољске чија влада своју државну политику све више везује за Вашингтон, односно удаљава се од Брисела, а самим тим смањује и шансе за покровитељство обновљене Аустроугарске. Зато се ова држава мора „вадити“ из америчког загрљаја.
Други велики проблем је Украјина, која може да буде „окидач“ за непредвидиве процесе и сви су изгледи да се ова држава распада у најмање три дела, укључујући и религију. Украјински политички аналитичар Олег Хавич, коментаришући оштар став митрополита Саве из Пољске православне цркве о питању томоса и стварања Украјинске православне цркве, напомиње: „У случају стварног распада ове државе (Украјине), Пољска православна црква може потраживати део православног наслеђа.“ „Наравно и Пољска има, као и Римокатоличка црква ове земље, претензије на запад Украјине, где живе унијати и римокатолици. Румунска православна црква већ одавно неканонски делује не само у Молдавији већ и у Черновикој, Одеској и области Закарпатја)“. Проблем је, за ватикански лист, у томе што ће „Украјина у фрагментима“ стварати претпоставке за конфликт, као што је то учинила и Париска мировна конференција својим одлукама. И све то у време када нова Аустроугарска још није формирана, а она би била у стању да умири регион.
Интересантно је да идеју обнове Аустроугарске монархије не разматрају само ватикански листови и новинари. На пример, Игор Гашков за руску агенцију РИА Новости написао је анализу о будућности Европе, све после победе партије противника миграната Андреја Бабиша у Чешкој на изборима, као и великог политичког успеха његових истомишљеника у Аустрији. Гашков је најавио велике политичке промене у Европи које ће погодити и њен источни део. Према Гашкову, политичке промене у Европи иду ка обнови Аустроугарске монархије. Наиме, већ су сада у ЕУ државе које су некада биле у саставу Хабзбуршке монархије оствариле велики степен економске интеграције и задржале су „психолошку дистанцу према остатку Европе“. Миграциона криза 2015–2016. само је потврдила отуђење истока и запада ЕУ.
У Будимпешти, Варшави и нешто мање Прагу, бирају неолибералну демократију, тј. ону коју не занимају права мањина. Главну реч на овом путу има Аустрија, једна од ретких западноевропских држава где идеја демократије без либерализма има велику подршку у становништву.
Интересантно је да идеју обнове Аустроугарске заступају и одређене политичке снаге у Русији. Тако политиколог Сергеј Брјуков за познати лист „Известија“ тврди да државе бивше Аустроугарске монархије нису за санкције које Брисел уводи Русији, чак да народи „Централне и Источне Европе према Русији гаје симпатије“, додајући да последње вести које стижу из источних и централноевропских региона код Руса буде оптимизам. Наиме, овде се ради о енергетској геополитици. Аустријска компанија ОМВ планира да гради нову трасу гасовода за доставу руског гаса у Европу, тако што би се прикључили на гасовод „Турски ток“ и заобишли Украјину. Пројекат води бивши директор пројекта „Набуко“ Рајнхард Мичек и већ су потписани одговарајући уговори. ОМВ је узео учешће и у планираном „Јужном току“, који је срушила бугарска влада на захтев Американаца. Истовремено, ОМВ је раскинуо уговоре с руским конкурентима из „Набука“.
Током избора 2016. године у Аустрији Норберт Хофер (који је победио у првом кругу за председника Аустрије, али је после интервенције Уставног суда ове државе остао без победе) најављивао је обнову Аустроугарске монархије, као противтеже Немачкој и Француској. Хофер је од 2017. на дужности министра за транспорт, иновације и технолошки развој који развија изузетне везе с Русијом.
Тако је Аустрија до крајњих граница одобровољила Москву, а тако чини и Мађарска, чији је премијер Виктор Орбан успоставио идиличне односе с Москвом, без обзира на противљење Брисела и Вашингтона. Када се овоме дода проруска делатност чешког председника Милоша Земана, који је јавно иступио против санкција Русији и захтевао од руководства ЕУ „реалистичнију политику око ситуације у Украјини“, те отпутовао у Москву на прославу 70-годишњице победе у Другом светском рату, при чему се посвађао не само са Американцима него и својим Министарством спољних послова, онда имамо јасне индикаторе у ком правцу иду централноевропске државе и део источноевропских земаља. Када се погледа и политичка делатност словачких политичара, који су се такође изјаснили против санкција Русији, онда имамо на окупу четири државе из састава Аустроугарске монархије, и оне су пројавиле одређену стратегију која се дешифрује као обнова Аустроугарске монархије.
Да се ради о политичкој стратегији, а не тактици, показују и њихов однос према Русији, и њихово „одбацивање новог европског идентитета“ који се одрекао традиционалног морала и римокатолицизма. Тако нешто не постоји на северу или југу Европе.
Аустроугарско наслеђе и савремени аустријски политички образац могу постати привлачни и за постсовјетске државе, укључујући располућену Украјину, закључује Сергеј Брјуков. Другим речима, из наведене анализе се види да Русија није против обнове Аустроугарске монархије.
Обнови Аустроугарске се радују у Хрвати. Тако tportal.hr оптимистички гледа на овај пројекат додајући да „када би сутра на међународној сцени поновно осванула Аустроугарска монархија, која је нестала прије 100 година, Хрватска би у њој играла доста важну улогу“. „Хрвати би били тек седми најбројнији народ у царству с мање од седам посто укупног становништва. Загреб би био четврти највећи град у монархији, а Хрвати седми најзаступљенији народ.“ У економском смислу, оживљена Аустроугарска имала би БДП од око 1.100 милијарди долара, што би било довољно за титулу 15. највеће економије света. БПД по глави становника износио би нешто више од 17.000 долара.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *