Sezona uspona i padova

Godina u znaku jubileja: Srpski teatar u 2018. godini

Premda neke ambiciozno i optimistično najavljene premijere nisu izvedene, pozorišna 2018. godina u Beogradu bila je bogatija no što se očekivalo, s obzirom na to da je Grad odvojio sredstva za više premijera, ali i zbog obeležavanja jubileja dva vodeća teatra u prestonici: vek i po Narodnog pozorišta i sedam decenija Jugoslovenskog dramskog

Jugoslovensko dramsko pozorište je povodom svoje sedamdesetogodišnjice izvelo dve premijere drama koje je prikazalo i na početku rada. Reč je o Kralju Betajnove Ivana Cankara i Ujka Vanji A. P. Čehova. Prve postavke ovih dela režirao je na sceni JDP-a sada već davne 1948. Bojan Stupica, a sada su se tog posla prihvatli Milan Nešković, odnosno Egon Savin. Iako je Nešković Kralja Betajnove prvenstveno tretirao kao porodičnu dramu, nije mogao mimoići u njoj prisutnu širu socijalnu problematiku. Tako smo u predstavi imali sliku kako iza porodičnog sukoba tinja i onaj socijalni, s tim što u oba dominira naslovni junak, koga je magistralno tumačio Nenad Jezdić. Pošto se u ovom delu prikazuje, jasno i bez ikakvog ublažavanja, pljačkanje propraćeno grubom silom i zločinima u eri prvobitne akumulacije kapitala, ova predstava je morala izazvati asocijacije gledalaca na slična događanja u našoj sredini tokom svih ovih godina tzv. tranzicije. Zato i nije čudno što je premijera Kralja Betajnove imala vanredno povoljnu recepciju u gledalištu.

[restrict] Učinilo nam se da se slično dogodilo i na premijeri Ujka Vanje, pogotovo što je Savin, kao reditelj i adaptator dela, em znatno skratio tekst, em je i vreme radnje pomerio u šezdesete godine 20. veka. U kritičkom osvrtu na ovu premijeru (Pečat br. 549) nismo mogli prihvatiti radikalno skraćivanje teksta i konstatovali smo da je reditelj pokušao da ukaže koliko se istrzane, nedovršene i do kraja neiskazane misli i želje Čehovljevih junaka u Ujka Vanji dodiruju s nama danas i ovde. Ukazali smo na nastup Milice Gojković, koja je kao Sofija Aleksandrovna uspela da najviše bude u duhu čehovljevskog teatra, te da je Branislav Lečić, tumač naslovne uloge, plenio pažnju iskrenošću svoga nastupa.
Dalje, kako smo već ukazali (Pečat br. 532), protekle godine na Sceni „Ljuba Tadić“ JDP-a u režiji Ive Milošević i scenografiji Gorčina Stojanovića premijerno smo gledali odličnu realističku predstavu komedije u pet činova I. S. Turgenjeva Mesec dana na selu. Za ovaj komad umesno je rečeno da je satkan od tanane i prozračne misaone pređe, da je lišen dubljih dramskih sukoba i njihovih razrešenja, ali i da nudi diskretnu lirski obojenu sliku učmalosti, uzaludnosti i promašenosti plemićkog života u Rusiji, na jednom spahijskom imanju sredinom pretprošloga veka. U osnovi drame je socijalna nejednakost. Pisac razobličuje psihologiju ličnosti iz različitih društvenih slojeva, ali i pripadnika raznih generacija. U ovoj komediji jasno su se ispoljile osobenosti Turgenjevljeve dramaturgije kao prethodnice Čehovljevog dramskog postupka: jednostavan i jasan siže u kojem se karakteri i preživljavanja dramskih junaka prikazuju kroz dijaloge i usmena suprotstavljanja, s tim što se u podtekstu rečenica iskazanih u dijalozima, tokom pauza ali i u ćutnjama naziru i stavovi i intimna raspoloženja i osećanja pojedinih likova. Sazdana je od niza duoscena u kojima se prikazuju razgovori što najčešće osciluju između komičnog i tragičnog, zavisno od toga u kojoj meri akteri uspevaju da prikriju lomove u svojim dušama i priguše izražavanje svojih simpatija i ljubavnih osećanja. Veoma je dobro što se rediteljka Iva Milošević opredelila za realističko pozorište prepustivši glumcima da domaštaju likove koje tumače i po potrebi intenziviraju predstavljanje pojedinih dramskih situacija. U tom pogledu imala je u većini članova okupljenoga ansambla odziv i podršku (Mirjana Karanović, Svetozar Cvetković, Marko Janketić, Branka Petrić, Irfan Mensur…), što se nastavilo posle premijere prilikom izvođenja brojnih repriza, budući da je publika lepo prihvatila izvođenje ove komedije.
Gorčin Stojanović inventivno je rešio scenografiju: nekoliko redova prelepih breza dočaravalo je tipično ruski ambijent – šumu u kojoj se gube i nestaju, ali i nastaju neočekivane ljubavi. Ostali prizori odvijali su se kada se sva šumska stabla podignu i glumci se nađu u domaćem ambijentu, verovatno u spahijskom vrtu.

Vrhunac jubilarne svetkovine povodom sedam decenija JDP-a svakako je bila praizvedba nove drame Biljane Srbljanović Vrat od stakla, u kojoj prikazuje savremeni život tri generacije jedne beogradske porodice koja pripada tzv. srednjem staležu i čiji su najstariji članovi, po završetku Drugog svetskog rata, proživeli različite društvene mene. Neosporno majstorski napisan, ovaj komad neizbežno izaziva asocijacije na najbolje Čehovljeve drame odlazaka, što nikako ne umanjuje umetničku vrednost Srbljanovićkinog dela. Reditelj Jagoš Marković realistički je stilizovao svoju postavku, a potpisuje i scenografiju. O praizvedbi smo opširnije pisali u Pečatu br. 543, ukazavši da je reditelj učinio najbolji potez dodelivši ulogu Bogdanke Jelisaveti Seki Sablić, dok je dah svežine u predstavu unela mlada i talentovana glumica Milica Gojković kao Mirna impresivno izražavajući mladalačku pobunu prema zbivanjima u kući, obojivši svoje neslaganje i distanciranje finom ironijom. Drugi, isto tako dobar potez rediteljev, svakako je aktiviranje glumice Vesne Trivalić, koja se posle dužeg odsustva ponovo našla na pozornici i odlično odigrala ulogu Svetlane… Šteta je što režija nije ovo delo prezentovala sa nešto više scenske dinamike: pojedini prizori bili su prilično razvučeni. Bez obzira na to, nema nikakve sumnje da će naša publika rado gledati ovu predstavu. U svakom slučaju, kada je u pitanju savremeni domaći dramski repertoar, praizvedba Vrata od stakla bila je najznačajniji događaj u beogradskom pa i srpskom glumištu 2018. godine.
Godine 1969. snimljen je film Zašto je poludeo gospodin R.? Rajnera Fasbindera i Mihaela Fenglera. Bilo je to vreme kada je Zapadna Nemačka doživljavala poratni privredni uspon, koji će od nje načiniti moćnu ekonomsku velesilu. Međutim, u neizbežnoj kapitalističkoj trci za prosperitetom, koju je Fasbinder sasvim umesno nazvao nehumanim napretkom, najčešće se govori o porastu bruto društvenog proizvoda, što treba da rezultira povećanjem plata, penzija i, uopšte, ostalih socijalnih davanja. U takvim uslovima radi gospodin R. kao tehnički crtač. Ima suprugu i dete, ali i šefa koji neprestano prati njegov rad, što ovoga posebno uznemirava. Budući da se ova tema donekle dodiruje sa našom savremenošću, jasan je razlog stavljanja tog dela na repertoar JDP-a. Za ovu predstavu od filma koji je imao 22 lica načinjena je pozorišna drama sa deset aktera. I to je bilo malo za Veliku scenu „Ljuba Tadić“ JDP-a, pogotovo što je scenografija Aleksandra Denića bila dosledno minimalistička. O izvođenju ove predstave konstatovali smo u Pečatu br. 528 da se reditelj Bobo Jelčić nije mnogo trudio da prevaziđe filmsku fakturu teksta kojim su dominirali mnogi „rezovi“. Naprotiv, neprestano je gospodin R. dočekivao i ispraćao jedne te iste osobe, što se povremeno pretvaralo u monotoniju kojom je reditelj i hteo da naglasi u svakodnevici ispraznog malograđanskog življenja.
Navikli smo da se obično govori kako pozorište život znači. Fasbinder i Fengler hteli su da to bude i film. Međutim, ako su postigli i jedno i drugo, najvažnije je što su ostvarili jasnu protestnu notu, koja je, nažalost, slaba za ujdurme što se praktikuju u 21. veku. A u tome im ni reditelj Bobo Jelčić nije mnogo pomogao.
Rezimirajući repertoarske prinove na sceni JDP-a možemo zaključiti da je pozorište na Cvetnom trgu značajnim umetničkim ostvarenjima obeležilo svoju sedamdesetogodišnjicu. Ako je premijernim izvođenjima Kralja Betajnove i Ujka Vanje dostojanstveno podsetilo na svoje prve dve predstave, onda je praizvedbom Vrata od stakla produžilo tradiciju predstavljanja novih drama domaćih pisaca. U jubilarnoj godini JDP je prvi put prikazalo još jedno vredno kod nas neizvođeno delo iz riznice ruske dramske književnosti – Mesec dana na selu Turgenjeva. Sedamdesetogodišnjica obeležena je zaista prikladno i na dostojanstven način.
*
Još pretprošle godine, najavljujući kako će se obeležiti 150-godišnjica Narodnog pozorišta u Beogradu, tadašnji upravnik Dejan Savić saopštio je da će publika imati prilike da vidi premijerna izvođenja Nušićeve Ožalošćene porodice, dramatizacije Stankovićeve Nečiste krvi i Andrićeve Travničke hronike, kao i komediju Balkanski špijun Dušana Kovačevića. Na osamdesetogodišnjicu Nušićeve smrti, 19. januara 2018, Narodno pozorište izvelo je Ožalošćenu porodicu u režiji, adaptaciji i sa izborom muzike Jagoša Markovića. Ta Nušićeva komedija imala je svoju praizvedbu u NP davne 1934. godine da bi na scenu toga teatra potom bila ponovno postavljana još tri puta. Jagoš Marković smešta radnju ove komedije na početak 21. veka, jer se, kako kaže, suštinski ništa nije promenilo, budući da su pripadnici ove ožalošćene porodice pohlepni i gramzivi, prevrtljivi i samoživi, licemerni i zavidni kao što su bili i pre. Reditelj je iz samo njemu znanih razloga izostavio Trifuna Spasića, koga je Nušić označio kao nezaposlenog građanina. Kako je danas verovatno mnogo više nezaposlenih no što ih je bilo u Nušićevo vreme, smatramo da nije trebalo izostaviti predstavnika ove društvene kategorije iz ožalošćene porodice. Takođe, nema ni lika Tetke, koja se inače kod Nušića pojavljuje samo jednom. Moramo ukazati na nepodobnost ove adaptacije Nušićevog teksta pošto je u pitanju izvođenje na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Smatramo da je Marković morao izvoditi Nušićev izvorni tekst Ožalošćene porodice, jer je Nušić naš Molijer, ali i naš Ežen Skrib (1791–1861) i naš Viktorijen Sardu (1831–1908) u isti mah, što će reći neprevaziđeni komediograf i dramatičar, majstor nad majstorima scenske komike. Naravno o tome je trebalo da misli umetničko rukovodstvo kuće, ali ono je pre izvesnog vremena dozvolilo da se na Velikoj sceni prikaže nedolično minimalističko izvođenje Sumnjivog lica pa u tom smislu od njega i nismo mogli ništa bolje očekivati.
Jubilarna sezona, sto pedeseta po redu, u Narodnom pozorištu u Beogradu počela je 1. oktobra 2018. premijerom Balkanskog špijuna u režiji Tatjane Mandić Rigonat, koja je i adaptirala tekst. Prebacila je događanje dramske radnje ovoga komada iz vremena socijalizma negdašnje Jugoslavije u današnjicu, tako da se ne može reći da je glavni junak Ilija Čvorović staljinista, niti da je pak Golootočanin, već je lojalan građanin ove zemlje Srbije, građanin koji voli svoju domovinu i koji joj je bespogovorno privržen. Redovno plaća porez i sve račune koji mu pristižu, a da bi sve to mogao namiriti, primoran je da u svojoj skromnoj kući izda sobu podstanaru. Opsednut je i zatrovan što slikama s malog ekrana, što slušajući vesti na radiju ili čitajući novine, te je uveren da je potrebno onemogućiti sramnu rabotu svih izdajnika i neprijatelja ove zemlje. Stoga kreće protiv svog podstanara koga vidi kao najbliže otelotvorenje sumnjive osobe, pogotovo što je povratnik iz Pariza, a zemlju je napustio tokom rata devedesetih godina. U Francusku je otišao kao pesnik i student, a vratio se kao modni kreator, koji želi da ovde pokrene izradu konfekcijskih odela. To može izgledati donekle nategnuto i zato neuverljivo, jer teško je strancu da živeći u Parizu za petnaestak godina stekne kapital da bi preduzeo bilo kakav ozbiljniji posao. Da i ne govorimo o tome da nije najjasnije kako je taj Čvorovićev podstanar, imenom Petar Jakovljević, u Pariz otišao kao pesnik i student, a vratio se kao modni kreator. Ima još nedoslednosti u ovoj adaptaciji, kao i u izboru muzičkih numera, što ih je pevala pevačica sa mikrofonom i ponašala se kao da je u nekom noćnom lokalu. Srećom, odlična glumačka igra dala je osnovno obeležje ovoj predstavi. Ljubomir Bandović je angažovano i veoma uverljivo oživeo Iliju Čvorovića. Nela Mihailović sjajno je interpretirala Ilijinu suprugu Danicu, a i ostali su bili odlični u svemu – Dušanka Stojanović Glid kao Ilijina sestra Đura (umesto brata Đure!), Katarina Marković kao kćerka Čvorovića, Milutin Milošević kao podstanar. Rediteljka je primenila brojne elemente postmodernog teatra kao što su ekran za video i filmske projekcije, učešće pevačice koja uz orkestar interpretira šlagere, zatim emisije vesti i muzike sa radija i sl. Ne može se imati protiv ovakvog rediteljskog pristupa, ali smatramo suvišnim ovakve intervencije kada se radi o istinski dobro skrojenom komadu.
Posle Balkanskog špijuna nije usledila nijedna od najavljenih premijera. Podsetićemo da postoje dve dramatizacije Stankovićeve Nečiste krvi – prva, Aritona Mihailovića, izvedena 1933. u Narodnom pozorištu u režiji Josipa Kulundžića i druga, Gradimira Mirkovića, koji je to delo i režirao u NP 1975. godine. Nije nam poznato koja je od tih dramatizacija odabrana za prikazivanje u nacionalnom teatru, ukoliko nije predviđena neka treća. Takođe, nije nam poznato ko je dramatizovao Travničku hroniku. U principu nemamo ništa protiv izvođenja dramatizacija, pogotovo kada su u pitanju navedena dela, ali ne možemo da ne ukažemo kako u srpskoj dramskoj književnosti postoji i mnoštvo originalnih a nikad izvedenih dramskih dela. Navešćemo samo nekoliko: tragediju u pet činova Momir Nikole Đurića, dramu u pet činova Narod i velikaši Vladana Đorđevića, te drame Manojla Đorđevića Prizrenca Ljubav i sujeta ili Otrovnica i Milutina Bojića Lanci. Svi navedeni i više drugih naslova objavljeni su u kolekciji Muzeja pozorišne umetnosti Srbije Dramska baština, koju je znalački uređivala Olga Marković.
Kako je u Narodnom pozorištu zbog smene v. d. Drame Željka Hubača došlo do neke vrste puča, koji je rezultovao ostavkom upravnika Dejana Savića, prošle godine, 22. novembra, na Dan Narodnog pozorišta nije bilo uobičajene premijere već je izvedena samo svečana akademija na kojoj je govorila Ivana Vujić, aktuelni vršilac dužnosti upravnika Narodnog pozorišta.

[/restrict]