Сезона успона и падова

Година у знаку јубилеја: Српски театар у 2018. години

Фото: Петер Ухан

Премда неке амбициозно и оптимистично најављене премијере нису изведене, позоришна 2018. година у Београду била је богатија но што се очекивало, с обзиром на то да је Град одвојио средства за више премијера, али и због обележавања јубилеја два водећа театра у престоници: век и по Народног позоришта и седам деценија Југословенског драмског

Југословенско драмско позориште је поводом своје седамдесетогодишњице извело две премијере драма које је приказало и на почетку рада. Реч је о Краљу Бетајнове Ивана Цанкара и Ујка Вањи А. П. Чехова. Прве поставке ових дела режирао је на сцени ЈДП-а сада већ давне 1948. Бојан Ступица, а сада су се тог посла прихватли Милан Нешковић, односно Егон Савин. Иако је Нешковић Краља Бетајнове првенствено третирао као породичну драму, није могао мимоићи у њој присутну ширу социјалну проблематику. Тако смо у представи имали слику како иза породичног сукоба тиња и онај социјални, с тим што у оба доминира насловни јунак, кога је магистрално тумачио Ненад Јездић. Пошто се у овом делу приказује, јасно и без икаквог ублажавања, пљачкање пропраћено грубом силом и злочинима у ери првобитне акумулације капитала, ова представа је морала изазвати асоцијације гледалаца на слична догађања у нашој средини током свих ових година тзв. транзиције. Зато и није чудно што је премијера Краља Бетајнове имала ванредно повољну рецепцију у гледалишту.

[restrict] Учинило нам се да се слично догодило и на премијери Ујка Вање, поготово што је Савин, као редитељ и адаптатор дела, ем знатно скратио текст, ем је и време радње померио у шездесете године 20. века. У критичком осврту на ову премијеру (Печат бр. 549) нисмо могли прихватити радикално скраћивање текста и констатовали смо да је редитељ покушао да укаже колико се истрзане, недовршене и до краја неисказане мисли и жеље Чеховљевих јунака у Ујка Вањи додирују с нама данас и овде. Указали смо на наступ Милице Гојковић, која је као Софија Александровна успела да највише буде у духу чеховљевског театра, те да је Бранислав Лечић, тумач насловне улоге, пленио пажњу искреношћу свога наступа.
Даље, како смо већ указали (Печат бр. 532), протекле године на Сцени „Љуба Тадић“ ЈДП-а у режији Иве Милошевић и сценографији Горчина Стојановића премијерно смо гледали одличну реалистичку представу комедије у пет чинова И. С. Тургењева Месец дана на селу. За овај комад умесно је речено да је саткан од танане и прозрачне мисаоне пређе, да је лишен дубљих драмских сукоба и њихових разрешења, али и да нуди дискретну лирски обојену слику учмалости, узалудности и промашености племићког живота у Русији, на једном спахијском имању средином претпрошлога века. У основи драме је социјална неједнакост. Писац разобличује психологију личности из различитих друштвених слојева, али и припадника разних генерација. У овој комедији јасно су се испољиле особености Тургењевљеве драматургије као претходнице Чеховљевог драмског поступка: једноставан и јасан сиже у којем се карактери и преживљавања драмских јунака приказују кроз дијалоге и усмена супротстављања, с тим што се у подтексту реченица исказаних у дијалозима, током пауза али и у ћутњама назиру и ставови и интимна расположења и осећања појединих ликова. Саздана је од низа дуосцена у којима се приказују разговори што најчешће осцилују између комичног и трагичног, зависно од тога у којој мери актери успевају да прикрију ломове у својим душама и пригуше изражавање својих симпатија и љубавних осећања. Веома је добро што се редитељка Ива Милошевић определила за реалистичко позориште препустивши глумцима да домаштају ликове које тумаче и по потреби интензивирају представљање појединих драмских ситуација. У том погледу имала је у већини чланова окупљенога ансамбла одзив и подршку (Мирјана Карановић, Светозар Цветковић, Марко Јанкетић, Бранка Петрић, Ирфан Менсур…), што се наставило после премијере приликом извођења бројних реприза, будући да је публика лепо прихватила извођење ове комедије.
Горчин Стојановић инвентивно је решио сценографију: неколико редова прелепих бреза дочаравало је типично руски амбијент – шуму у којој се губе и нестају, али и настају неочекиване љубави. Остали призори одвијали су се када се сва шумска стабла подигну и глумци се нађу у домаћем амбијенту, вероватно у спахијском врту.

Фото: Ненад Петровић

Врхунац јубиларне светковине поводом седам деценија ЈДП-а свакако је била праизведба нове драме Биљане Србљановић Врат од стакла, у којој приказује савремени живот три генерације једне београдске породице која припада тзв. средњем сталежу и чији су најстарији чланови, по завршетку Другог светског рата, проживели различите друштвене мене. Неоспорно мајсторски написан, овај комад неизбежно изазива асоцијације на најбоље Чеховљеве драме одлазака, што никако не умањује уметничку вредност Србљановићкиног дела. Редитељ Јагош Марковић реалистички је стилизовао своју поставку, а потписује и сценографију. О праизведби смо опширније писали у Печату бр. 543, указавши да је редитељ учинио најбољи потез доделивши улогу Богданке Јелисавети Секи Саблић, док је дах свежине у представу унела млада и талентована глумица Милица Гојковић као Мирна импресивно изражавајући младалачку побуну према збивањима у кући, обојивши своје неслагање и дистанцирање фином иронијом. Други, исто тако добар потез редитељев, свакако је активирање глумице Весне Тривалић, која се после дужег одсуства поново нашла на позорници и одлично одиграла улогу Светлане… Штета је што режија није ово дело презентовала са нешто више сценске динамике: поједини призори били су прилично развучени. Без обзира на то, нема никакве сумње да ће наша публика радо гледати ову представу. У сваком случају, када је у питању савремени домаћи драмски репертоар, праизведба Врата од стакла била је најзначајнији догађај у београдском па и српском глумишту 2018. године.
Године 1969. снимљен је филм Зашто је полудео господин Р.? Рајнера Фасбиндера и Михаела Фенглера. Било је то време када је Западна Немачка доживљавала поратни привредни успон, који ће од ње начинити моћну економску велесилу. Међутим, у неизбежној капиталистичкој трци за просперитетом, коју је Фасбиндер сасвим умесно назвао нехуманим напретком, најчешће се говори о порасту бруто друштвеног производа, што треба да резултира повећањем плата, пензија и, уопште, осталих социјалних давања. У таквим условима ради господин Р. као технички цртач. Има супругу и дете, али и шефа који непрестано прати његов рад, што овога посебно узнемирава. Будући да се ова тема донекле додирује са нашом савременошћу, јасан је разлог стављања тог дела на репертоар ЈДП-а. За ову представу од филма који је имао 22 лица начињена је позоришна драма са десет актера. И то је било мало за Велику сцену „Љуба Тадић“ ЈДП-а, поготово што је сценографија Александра Денића била доследно минималистичка. О извођењу ове представе констатовали смо у Печату бр. 528 да се редитељ Бобо Јелчић није много трудио да превазиђе филмску фактуру текста којим су доминирали многи „резови“. Напротив, непрестано је господин Р. дочекивао и испраћао једне те исте особе, што се повремено претварало у монотонију којом је редитељ и хтео да нагласи у свакодневици испразног малограђанског живљења.
Навикли смо да се обично говори како позориште живот значи. Фасбиндер и Фенглер хтели су да то буде и филм. Међутим, ако су постигли и једно и друго, најважније је што су остварили јасну протестну ноту, која је, нажалост, слаба за ујдурме што се практикују у 21. веку. А у томе им ни редитељ Бобо Јелчић није много помогао.
Резимирајући репертоарске принове на сцени ЈДП-а можемо закључити да је позориште на Цветном тргу значајним уметничким остварењима обележило своју седамдесетогодишњицу. Ако је премијерним извођењима Краља Бетајнове и Ујка Вање достојанствено подсетило на своје прве две представе, онда је праизведбом Врата од стакла продужило традицију представљања нових драма домаћих писаца. У јубиларној години ЈДП је први пут приказало још једно вредно код нас неизвођено дело из ризнице руске драмске књижевности – Месец дана на селу Тургењева. Седамдесетогодишњица обележена је заиста прикладно и на достојанствен начин.
*
Још претпрошле године, најављујући како ће се обележити 150-годишњица Народног позоришта у Београду, тадашњи управник Дејан Савић саопштио је да ће публика имати прилике да види премијерна извођења Нушићеве Ожалошћене породице, драматизације Станковићеве Нечисте крви и Андрићеве Травничке хронике, као и комедију Балкански шпијун Душана Ковачевића. На осамдесетогодишњицу Нушићеве смрти, 19. јануара 2018, Народно позориште извело је Ожалошћену породицу у режији, адаптацији и са избором музике Јагоша Марковића. Та Нушићева комедија имала је своју праизведбу у НП давне 1934. године да би на сцену тога театра потом била поновно постављана још три пута. Јагош Марковић смешта радњу ове комедије на почетак 21. века, јер се, како каже, суштински ништа није променило, будући да су припадници ове ожалошћене породице похлепни и грамзиви, превртљиви и саможиви, лицемерни и завидни као што су били и пре. Редитељ је из само њему знаних разлога изоставио Трифуна Спасића, кога је Нушић означио као незапосленог грађанина. Како је данас вероватно много више незапослених но што их је било у Нушићево време, сматрамо да није требало изоставити представника ове друштвене категорије из ожалошћене породице. Такође, нема ни лика Тетке, која се иначе код Нушића појављује само једном. Морамо указати на неподобност ове адаптације Нушићевог текста пошто је у питању извођење на сцени Народног позоришта у Београду. Сматрамо да је Марковић морао изводити Нушићев изворни текст Ожалошћене породице, јер је Нушић наш Молијер, али и наш Ежен Скриб (1791–1861) и наш Викторијен Сарду (1831–1908) у исти мах, што ће рећи непревазиђени комедиограф и драматичар, мајстор над мајсторима сценске комике. Наравно о томе је требало да мисли уметничко руководство куће, али оно је пре извесног времена дозволило да се на Великој сцени прикаже недолично минималистичко извођење Сумњивог лица па у том смислу од њега и нисмо могли ништа боље очекивати.
Јубиларна сезона, сто педесета по реду, у Народном позоришту у Београду почела је 1. октобра 2018. премијером Балканског шпијуна у режији Татјане Мандић Ригонат, која је и адаптирала текст. Пребацила је догађање драмске радње овога комада из времена социјализма негдашње Југославије у данашњицу, тако да се не може рећи да је главни јунак Илија Чворовић стаљиниста, нити да је пак Голооточанин, већ је лојалан грађанин ове земље Србије, грађанин који воли своју домовину и који јој је беспоговорно привржен. Редовно плаћа порез и све рачуне који му пристижу, а да би све то могао намирити, приморан је да у својој скромној кући изда собу подстанару. Опседнут је и затрован што сликама с малог екрана, што слушајући вести на радију или читајући новине, те је уверен да је потребно онемогућити срамну работу свих издајника и непријатеља ове земље. Стога креће против свог подстанара кога види као најближе отелотворење сумњиве особе, поготово што је повратник из Париза, а земљу је напустио током рата деведесетих година. У Француску је отишао као песник и студент, а вратио се као модни креатор, који жели да овде покрене израду конфекцијских одела. То може изгледати донекле натегнуто и зато неуверљиво, јер тешко је странцу да живећи у Паризу за петнаестак година стекне капитал да би предузео било какав озбиљнији посао. Да и не говоримо о томе да није најјасније како је тај Чворовићев подстанар, именом Петар Јаковљевић, у Париз отишао као песник и студент, а вратио се као модни креатор. Има још недоследности у овој адаптацији, као и у избору музичких нумера, што их је певала певачица са микрофоном и понашала се као да је у неком ноћном локалу. Срећом, одлична глумачка игра дала је основно обележје овој представи. Љубомир Бандовић је ангажовано и веома уверљиво оживео Илију Чворовића. Нела Михаиловић сјајно је интерпретирала Илијину супругу Даницу, а и остали су били одлични у свему – Душанка Стојановић Глид као Илијина сестра Ђура (уместо брата Ђуре!), Катарина Марковић као кћерка Чворовића, Милутин Милошевић као подстанар. Редитељка је применила бројне елементе постмодерног театра као што су екран за видео и филмске пројекције, учешће певачице која уз оркестар интерпретира шлагере, затим емисије вести и музике са радија и сл. Не може се имати против оваквог редитељског приступа, али сматрамо сувишним овакве интервенције када се ради о истински добро скројеном комаду.
После Балканског шпијуна није уследила ниједна од најављених премијера. Подсетићемо да постоје две драматизације Станковићеве Нечисте крви – прва, Аритона Михаиловића, изведена 1933. у Народном позоришту у режији Јосипа Кулунџића и друга, Градимира Мирковића, који је то дело и режирао у НП 1975. године. Није нам познато која је од тих драматизација одабрана за приказивање у националном театру, уколико није предвиђена нека трећа. Такође, није нам познато ко је драматизовао Травничку хронику. У принципу немамо ништа против извођења драматизација, поготово када су у питању наведена дела, али не можемо да не укажемо како у српској драмској књижевности постоји и мноштво оригиналних а никад изведених драмских дела. Навешћемо само неколико: трагедију у пет чинова Момир Николе Ђурића, драму у пет чинова Народ и великаши Владана Ђорђевића, те драме Манојла Ђорђевића Призренца Љубав и сујета или Отровница и Милутина Бојића Ланци. Сви наведени и више других наслова објављени су у колекцији Музеја позоришне уметности Србије Драмска баштина, коју је зналачки уређивала Олга Марковић.
Како је у Народном позоришту због смене в. д. Драме Жељка Хубача дошло до неке врсте пуча, који је резултовао оставком управника Дејана Савића, прошле године, 22. новембра, на Дан Народног позоришта није било уобичајене премијере већ је изведена само свечана академија на којој је говорила Ивана Вујић, актуелни вршилац дужности управника Народног позоришта.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *