(НЕ)СРЕЋНА НОВА НАТО 2019?

Свака геополитичка маскарада има крај. Дође време да се истини погледа у очи. Кључни српски доносиоци одлука то знају, али је битно да разуме и шира јавност

Тajнa сe чувa гoдинaмa и гoдинaмa, a oдaje у jeднoм тренутку, кojи пoништaвa свe гoдинe ћутaњa.“ То су речи нашег великог писца и нобеловца Иве Aндрића. Оне могу, гле чуда, да послуже и као кључ за дешифровање наизглед необичних речи и поступака челника НАТО-а и наших званичника. У једном раздобљу речи првих су биле мање негативне по нас, што је контраст у односу на пређашње време, али, изгледа, и оно које се назире. Када се ради о другима, они су константно недоречени. Корисно је, имајући у виду шта нас чека и у светлу свега тога, да се почетком 2019. осврнемо на стварне намере евроатлантских средишта моћи према нама.

ПРОПАГАНДНА ЗАБУНА На самом почетку протекле године, адмирал Фого, један од главних команданата НАТО-а у Европи, у разговору са српским званичницима и у изјавама за медије, истакао је да НАТО прихвата одлуку Србије да буде неутрална. Штавише – деловало нам је до крајности запањујуће – отишао је и неколико корака даље истакавиши да Северноатлантски пакт такву одлуку подржава. То је била потпуна новина у ставу тог савеза јер раније је стално истицана „потреба“ да Србија приступи евроатлантским интеграцијама и тако, наводно, допринесе стабилизацији Балкана.
У наредним месецима 2018. први човек Пaрлaмeнтaрнe скупштинe НATO-а Пaoлo Aли, уз респектабилну медијску пажњу јер је био циљ да се његове речи запазе, изjaвиo je нешто ништа мање шокантно – „дa aлиjaнсa у пoтпунoсти рaзумe зaштo сe jaвнo мњeњe у Србиjи прoтиви улaску у НATO“. То је логично „имajући у виду бoмбaрдoвaњe 1999. године“, током кога je, кaкo je уз сву уздржаност признао, „вeрoвaтнo билo грeшaкa“. Донекле је у сличном духу био и извештај о нашем региону, представљен јавности нешто пре тога, америчког Института „Истoк–Зaпaд“ и Нaциoнaлног кoмитeта зa aмeричку спoљну пoлитику. Ради се о утицајним сегментима глобалног НАТО пропагандног механизма.
Те и друге утицајне чланице евроатлантске НВО породице почеле су, иако дискретно, ове године да такође показују мало више разумевања према српској позицији у вези са Косовом и чланством у Сверноатлантској алијанси. Далеко је да су, колико и врх НАТО-а, позитивне према нашем опредељењу за неутралност. Још мање према неспремности, чак и официјелне Србије а тим пре нашег народа, да тек тако прихвате косовску сецесију. Ипак, створен је утисак да се и са те стране наговештава да су од западних ментора Приштине отшкринута врата за некакав компромис (иако је оно што се тако представља од „упућених“ далеко од компромиса), односно да се уз то прихвата и наша војнополитичка несврстаност.

[restrict]

НАТО МОДЕЛ НЕУТРАЛНОСТИ Око тога је, додуше, ипак било различитих идеја на Западу. Једни су, на пример поменути Институт „Истoк–Зaпaд“, нашу неутралност апстрактно прихватали – ако је балансирање могуће схватити као кретање између НАТО-а и ничега – док су у пракси тражили дистанцирање од Руске Федерације. Неутралност Србије је за већину НАТО лобиста у реду ако је, рецимо, слична Шведској. Нисмо у Атлантском пакту, али „неутрално“ смо против Руса колико и он. Но било је и оних који су, наизглед, више уважавали реалност. Нису исказивали очекивања да будемо „натовци“ колико и земље формално учлањене у тај пакт или традиционално антируски настројене као споменута скандинавска држава.
Већ цитирани Пaoлo Aли је и у вези с тим био много попустљивији. „Беневолентно“ нам је проучио да НАТО-у не смета војна сарадња Србије и Русије. Како је дословно рекао: „НATO цeни чињeницу дa вeћину вojних вeжби Србиja oргaнизуje упрaвo сa НATO. Србиja имa слoбoду дa учeствуje у вojним вeжбaмa сa Русиjoм или билo кojoм другoм зeмљoм. Цeнимo тo штo Србиja oдржaвa рaвнoтeжу у смислу штo сa jeднe стрaнe имa дoбрe oднoсe сa Русиjoм, a сa другe стрaнe имa oдличну сaрaдњу сa НATO.“
Сада је време да пређемо са тих, не тако мрачних фраза које су биле намењене нашим ушима, на много гора дела и речи, које су на ту тему изговорене за ширу употребу. Док су САД и други НАТО заговорници нама пласирали контроверзне али не баш негативно заокружене идеје у вези с Русијом, на глобалном нивоу су Русију третирали доследно непријатељски. Ту није било нијанси, а то је имало и пројекцију на Балкан. Тако се почетком марта минуле године, говорећи пред Сенатом САД, главнокомандујући НАТО-а за Европу опширно бавио стратешким питањима у нашем региону. Није било претварања јер се обраћао озбиљним америчким факторима, а не српској јавности која је објекат заваравања.

ГЕОПОЛИТИЧКИ РИЈАЛИТИ У питању је био амерички генерал Скапароти. Он се у свом говору окомио на Русију која, како је устврдио, има негативну, дестабилишућу улогу на Балкану. Што се Срба тиче, и у Србији и у Републици Српској (у Црној Гори нису више битни јер их је атлантска неман већ прогутала), они су због историјских разлога – како крајем 20. века, тако и сагледавајући даљу прошлост – најподложнији руском утицају. Русија, по њему, полазећи од тога а искључиво у свом интересу, манипулише Србима. Запад томе хитно мора да се супротстави енергично делујући против Москве и нудећи извесне добитке Београду ако буде кооперативан.
НАТО, САД, водеће чланице ЕУ – и ту се види – очито су променили однос према Србији. Не суштински, али свакако површински. Не оптужују нас да смо „лоши момци“, настоје да представе да се труде да схвате наше интересе, остављају нам у геополитичком смислу већи маневарски простор него што смо навикли. То, морам још једном да истакнем, представља контраст ономе са чим смо се суочавали до пре неколико година. НАТО лобисти су раније покушавали да убеде српску јавност да је чланство у том савезу корисно за Србију. Глупи смо што то не видимо!
Употребљавани су бројни аргументи, од повећања безбедности од тероризма, преко економских фактора (јер ће Србија бити препозната као стабилнија земља и самим тим интересантнија за западне инвеститоре), до превазилажења регионалних проблема ако би се све државе Балкана нашле у оквиру НАТО-а. Коначно, чланство у НАТО-у се представља као чинилац који би убрзао улазак у ЕУ, а оно би и допринело већем разумевању за наше националне интересе (као више ћемо се питати ако смо за НАТО столом него на њему). И то није све. Ако поменуто наводно чињенично утемељено убеђивање није давало плодове – а није – лако би атлантски промотори прелазили на уцене па и претње. Одједном се са свим тим стало. Стреле су и даље одапињане, и генерално и у вези са нама, према Русији, али не ка Србима. Говорим, разуме се, о реторичком одапињању стрела, а не стварном. И даље смо закулисно њихова мета бар када се ради о неким чланицама НАТО-а и њиховим регионалним пуленима.

ОКРУЖИВАЊЕ СРБИЈЕ НАТО се труди да делује, као никада раније, ако не пријатељски настројен, онда бар објективан у односу на Србе. То видимо и ових дана. Док косовски Албанци, противно Резолуцији 1244, стварају своју војску, Атлантски пакт формално према томе исказује резерве. Већина његових чланица и понаособ осуђује потезе Приштине. Чак је и неки амерички званичници позивају да се привремено уздржи од провокативних потеза. С друге стране, САД естаблишмент ипак преовлађујући демонстрира подршку потезима сепаратистичких структура на Косову.
Све је по принципу ред горког, ред слатког, да се „Власи не досете“. С тим што на терену и поред тога све за нас испада непријатно. Лепше упаковано него раније, и то на начин да и официјелни Београд може да се прави да се ствари нису отргле контроли, али да, поновићу, садржај пакета буде лош по нас. Најбоље то видимо сада када се упоредо суочавамо с економским ударом Приштине не само на Србе на КиМ већ и остатак Србије и с убрзавањем албанских војних припрема за рат против нас, док се Запад прави наиван и уопштено апелује да сви водимо политику мира, дијалога, сарадње. То што конзистентно не подржава дивљаштво Приштине нема конкретније последице.
А док с нама изводи геополитичку представу – да не заборавимо – против Руса раде отворено. НАТО перјанице их блате на све могуће начине, у чему учествују и многи наши медији у западном власништву. Покушавају да спрече изградњу „Северног тока 2“ и балканског продужетка „Турског тока“. Пробају да елиминишу свако друго руско политичко, културно, економско или медијско присуство на Балкану. Коначно, усиљено раде на НАТО окупацији нашег региона. Црна Гора је, упркос већинској вољи њеног народа и самим тим без референдума, увучена у тај војни савез. На том путу је и Македонија, где је прво срушена неподобна власт а онда на недемократски начин исфорсиран договор са Грчком око имена. Наравно, све са циљем да се Атина не противи облачењу тзв. Севрномакедонаца у НАТО мундире.

АТЛАНТСКО СВЕТО ПИСМО Тако смо стигли до нове 2019. и речи Иве Андрића с почетка текста. Иако НАТО и даље не ревитализује свој пређашњи став о потреби уласка Србије у његове редове, евроатлантски лобисти су се поново јако активирали у вези са Србима. У мери у којој завршавају послове около Србије и РС и тако нас опкољавају, али не успевају да нас одвоје од Русије, постају агресивнији. Своју делатност у нашем сектору су недавно осетно појачали. И представници НАТО држава крајем године кренули су у офанзиву према БиХ, где их је очито уплашила Додикова победа на свим нивоима власти где су Срби представљени (РС, сарајевске институције). У Србији засад копља диже само НАТО лоби.
Да почнемо од РС. Пред крај 2018. заменик државног секретара САД Џон Саливан (а ради се о високом представнику САД), током посете БиХ, истакао је да су САД нарочито заинтересоване на тему наставка пута те државне заједнице ка чланству у НАТО-у. Подвукао је да је Вашингтон задовољан чињеницом да су БиХ власти прихватиле такву политику, те је – упркос Додиковом подсећању да је РС против уласка у НАТО – негирао да постоји подељеност у БиХ када се ради о уласку у ту алијансу. Понављам: амерички политичар је негирао да постоји подељеност сложене државне заједнице у вези са уласком у НАТО, док му тренутно први човек те заједнице говори о њој! Невероватно! Као и његов аргумент да је тако јер су пре 12 година тадашње власти БиХ одлучиле да иду НАТО трасом.
Укратко, као што Америци није битан референдум, односно већинска подршка атлантским интеграцијама од стране грађана неке земље, тако јој ништа не значи ни опредељење садашњих владајућих гарнитура против укључивања у НАТО. Довољно је да је неко некада прихватио тзв. евроатлантски пут, и он за Вашингтон постаје Свето писмо. Ма каква демократска променљивост воље грађана и опредељења елита. На страну уставне процедуре и одлуке. Ко је икада поменуо да би у НАТО – чак ако је то урадио и неко од политичара без легитимног основа – има да ставља атлантски шлем. Питање је само да ли одмах или мало касније. Ако се неко томе буде опирао, НАТО ће се на њега окомити, а сви знамо како то изгледа. Саливан је то поменуо, додуше индиректно усмерено ка Русији по принципу „ћерку кара – снаји приговара“. Устврдио је да ће се САД супротставити онима „који сугеришу домаћим политичарима“ да евроатлантски смер „није добар пут“. То је, да се не заваравамо, претња Москви, али и Бањалуци.

[/restrict]

Наставак у следећем броју