Mитрополит бориспољски и броварски Антоније – Све одвише личи на превару (1.део)

Како је одлуком која стаје у свега три ретка коминикеа Фанар решио судбину милиона православних у Украјини

Улога религиозног фактора у светској политици све више јача и то је очигледно. Ипак, према нашем уверењу, коришћење религије у политичке сврхе, тј. инструментализација религије је – неприхватљива. Наша црква чини све да се дистанцира и да не учествује у покушајима спољашњих, политичких и геополитичких сила да искористе Цркву за своје интересе, каже у разговору за „Печат“ Антоније, митрополит бориспољски и броварски, директор Управног одбора Украјинске православне цркве.
Стварање тзв. Православне цркве у Украјини председник Петро Порошенко назвао је „геополитичком катастрофом за Русију“. Да ли је поништавањем одлуке старе три века патријарх Вартоломеј ушао у оквире спољне политике САД?
Очевидан је изразито наглашени интерес Америке да се у Украјини створи нова „црква“. Подсетимо се једног од последњих примера и чињенице да је одмах после избора Епифанија, поглавара „нове цркве“, њему преко телефона честитао амерички државни секретар Мајк Помпео. И уопште, у целој тој игри око томоса за Украјину има превише политике, на шта скрећу пажњу чак и спољашњи, изванцрквени људи.
Необично је да иста та Америка, што посвуда труби о својој привржености религиозним правима и њиховој заштити, не ступа у одбрану Украјинске православне цркве која је, већ на законодавном нивоу, изложена отвореној дискриминацији. Овде имамо у виду закон бр. 5309, недавно усвојен у Врховној ради, а који се односи на преименовање Украјинске православне цркве. Кад би се нешто слично десило с „Кијевском патријаршијом“, сигуран сам да америчка амбасада у Кијеву не би ћутала. Тако овде видимо двојне стандарде.
Одредбе Устава црквене структуре у Украјини донете на децембарском заседању Синода Цариградске патријаршије бацају ново светло на улогу Фанара у вашој земљи. Из приложеног се чини да је Фанар успео да надигра и Порошенка, те да су стварна права такве црквене структуре у великој мери упитна. Шта се назире из тог документа; који је коначан циљ Цариграда? Да ли овај потез патријарха Вартоломеја отвара сада још један фронт у коме украјинска држава и Цариград можда више неће бити на истој страни?
Истовремено сте поставили неколико питања, на која ћу покушати да одговорим по реду. Заиста смо у априлу ове године чули громку најаву председника Петра Порошенка о томе како нам следи даривање аутокефалије. Судећи према реклами која се запажа данас у контексту с предстојећим председничким изборима, то је заправо целовит програм коначног раскида с Русијом и са свим оним што на њу може да подсећа. Тако, на пример, изборни штаб председника истиче слоган: „Армија, језик, вера. Ми идемо својим путем“. Дакле, црквено питање се ставља у исту раван с питањима подизања борбене готовости армије и јачања позиције украјинског језика. Нама је то страно из разлога што смо више пута давали изјаве подршке територијалној целовитости украјинске државе, сви наши верници знају украјински језик и већина њих сматра га својим првим језиком.
Када је реч о односу између аутономије и аутокефалије, из онога што нам је познато можемо закључити да украјинска држава полаже наду у то да би нова црквена структура у Украјини требало да се нађе на списку помесних аутокефалних цркава, то јест да уђе у званични диптих. И заиста, с формалне тачке гледишта то би могло да се посматра као подизање црквеног статуса. Али ако говоримо о остваривању тог статуса и о стварним правима такве црквене структуре, јавља се низ питања. Чини се да ће новообразована црквена структура бити зависнија од Константинопољске патријаршије него што је наша Украјинска православна црква зависна од Руске православне цркве. Да ли је вредело борити се за то и да ли то треба називати победом? Сумњам. Јер све то одвише личи на превару.
Да ли су постојали притисци на клир УПЦ пред „Сабор уједињења“? С обзиром на то да се већина монаштва изјаснила против тог сабора, зашто се и даље инсистирало на одржавању скупа?
На седници Светог синода Украјинске православне цркве од 7. децембра 2018. изражена је забринутост због многобројних притисака на архијереје наше цркве који су имали за циљ да их принуде да учествују на такозваном „Ујединитељском сабору“, одржаном 15. децембра. Нашим епископима стизали су позиви за „сабор“ преко представника државне власти. На епископат канонске цркве, на свештенство и на народ врше се притисци од стране владајућих структура. Епископи се позивају на „информативне разговоре“, омета им се прелазак државне границе. Митрополиту доњецком и мариупољском Илариону, који се 9. децембра 2018. запутио у Свето-Успенски Николајевско-Васиљевски манастир да служи литургију, на званичном прелазу није дозвољено да пређе тзв. линију раздвајања. Његова електронска пропусница је поништена и, према речима представника Службе безбедности, једини разлог за то била је „посебна наредба из Кијева“. Запањујуће је да се грађанину Украјине ускраћује право уласка у његову отаџбину. А при томе данас, у условима оружаног отпора у Донбасу, само канонска црква представља обједињујући фактор у том конфликту. Само Црква ужива ауторитет с обе стране линије раздвајања. Све ово сведочи о томе да украјинске власти настављају политику грубог мешања у црквене послове, делећи грађане Украјине на основу религиозног предзнака, те истовремено нарушавајући уставом загарантована права грађана Украјине.
Надамо се да ова директна кршења права и слобода грађана Украјине неће остати незапажена од стране домаће и међународне јавности и да ће Украјинска православна црква убудуће моћи мирно да врши своју спасоносну службу.
Какво је стање у Украјини после „Ујединитељског сабора“? Које су последице тог сабора на УПЦ МП и на православље у Украјини у целини?
Због тзв. „Ујединитељског сабора“ ситуација у православном животу у Украјини се само погоршала. „Сабор“ је пре свега био демонстрација јавног и неприкривеног мешања државе у црквене дела, као и спекулација о црквеним питањима. Све то је довело до тога да нам већ сада отимају цркве. Извесне парохије, истини за вољу, саме прелазе у нову црквену структуру, пошто на народ снажно утиче пропаганда сервирана путем телевизије. Али то се углавном дешава по селима. Засад су то само појединачни случајеви. Тај прелазак поспешују и локалне власти. На пример у Виницкој области, где је бивши митрополит Симеон прешао у раскол, службеници су добили наредбу из Кијева да за почетак из сваког рејона преведу у раскол по три парохије. Очигледно да ће такво мешање и притисци бити присутни и убудуће и да ће се само појачавати. Наша црква, дакле, улази у још тежи период свог живота.
Да ли патријарх Вартоломеј, одлуком да наруши црквеноправни поредак, покушава да зада завршни ударац руској националној свести у Украјини?
Док Константинопољска патријаршија говори о томе да се бори против пројава било чијег национализма, чињенице говоре – да, само осим грчког. Познат је случај још из времена бугарске шизме из 1870-их година, кад су фанариоти с једне стране осуђивали етнофилетизам, а с друге постављали Грке за епископе. Исто је и овде – наоко су против руског и истовремено против украјинског национализма. Према извесним подацима пре ће бити да Фанар настоји да ограничи несразмерне претензије наших шизматика. Но засад им то не полази за руком. Јер тзв. „Ујединитељски сабор“ је показао да је победник Филарет (Денисенко) који је фактички остао поглавар нове структуре и наставио да незаконито носи панакамилавку, док основу нове структуре сачињавају готово искључиво расколници који у суштини нису променили свој однос према национализму.
Влада Украјине донела је указ о предаји комплекса објеката Свето-Успенске Почајевске лавре у Тернопољској области за потребе националног парка. Да ли је ово први чин у драми која следи? Колико је оправдана бојазан да може доћи до отимања манастира и цркава од канонске цркве – УПЦ Московске патријаршије?
Тачно тако, Министарство правде Украјине поништило је регистрацију права коришћења комплекса зграда Свето-Успенске Почајевске лавре. Желим да прецизирам да зграде Лавре нису предате за потребе државног музеја (тзв. заповедника), него су пребачене на финансијске фондове споменика културе. При томе братство Лавре има сва законска права да користи цркве и манастирска здања. Ипак, прича се ту не завршава. Тачно после недељу дана уследила је инспекција „експоната“ Почајевске лавре према регистрима из 1960. године, а коју је иницирао Кременецко-Почајевски музеј. Ревизија је спроведена у Успенском и Свето-Тројичком храму, у манастирским келијама, владичанском двору, звонику и надвратном конаку. На основу свега изнетог имамо довољно аргумената да претпоставимо да власти могу ускоро ако не у потпуности да одузму Почајевску лавру, онда да издвоје поједине цркве из комплекса Лавре и да их предају расколницима.
Треба напоменути да Почајевска лавра није затварана чак ни за време прогона совјетске власти. Током тог страшног богоборачког периода атеистичке власти нису успеле да у потпуности иселе монахе из Лавре. Испада да се и украјинска власт, која је иначе осудила сва неправедна дела бољшевика, у наше време и сама служи истим методама. Притисци на канонску цркву не престају. Тако је, на пример, од стране службеника Државне безбедности Украјине спроведен истражни поступак на територији манастирске економије Кијево-Печерске лавре. Служба државне безбедности позива наше епископе и свештенике на информативне разговоре и саслушања.
Све то сведочи о притисцима на Украјинску православну цркву, о противзаконитом ограничавању права верника, иначе украјинских грађана, о грубом мешању у послове Цркве. Да ли су овакве мере бацање суварака на ломачу већ распламсалог грађанског рата у Украјини?
Молимо се Господу да не дође до најгорег. Током последњих неколико месеци често су се могли чути позиви на отимање цркава Украјинске православне цркве и на предају Кијево-Печерске и Почајевске лавре. Свакако да ће наши верници у таквим ситуацијама бранити своје цркве и светиње. Прерасподела црквене имовине заиста може довести до грађанског рата. Желимо да наша власт схвати сву дубину опасности.
Каква је атмосфера међу монаштвом, а како на ове провокације реагују православни верници?
С једне стране сва црквена пуноћа се брине и преживљава, а с друге стране међу дубоко верујућим народом и посебно међу монаштвом запажа се унутарњи мир који проистиче из дубоког предавања себе вољи Божјој. Човек који себе поверава Богу и узда се у Њега – задобија мир у души. „Стави на Господа бреме своје, и он ће те поткрепити“ (Пс. 55:22). Наша држава и расколници су убеђени да уколико нам преотму цркве и манастире, да ће к њима у раскол прећи и народ. Али као што показује пракса последњих година, цркве које су преотели расколници од канонске цркве зврје празне. Праве вернике који иду у цркву да ишту Бога, а не да удовоље својим амбицијама, немогуће је обманути. Ако расколници и преотму неки манастир уз помоћ власти, народ ће се молити испред манастирских зидина, али неће заједно с расколницима. Као што сам већ говорио у једном претходном интервјуу, током овог сложеног и тешког времена верници би требало да обрате посебну пажњу на манастире. Онако како се понашају монаси и манастири тако треба и народ да поступа, јер монаштво је унутарњи барометар живота Цркве.
Без обзира на сложену 2018. годину за Украјинску православну цркву, наша црква наставља да расте и да се развија. Изграђено је седам нових манастира, стотину људи је примило монашки постриг, повећао се број студената у духовним школама, а порастао је и број парохија. Украјинска православна црква је и даље највећа црквена организација на територији Украјине и биће још већа и развијенија.
Није ли овај потез Запада, преко Цариградске патријаршије даривања аутокефалије новој црквеној структури у Украјини освета за Крим, Новорусију и Сирију, како о томе пишу поједини аналитичари?
Интересантно је да је све у вези с „томосом Украјини“ започело недуго пошто се слегла прашина после Филаретовог (Денисенко) писма Архијерејском сабору Руске православне цркве. Извесне снаге нису ни дозволиле Филарету да оформи комисију и да крене у дијалог с нама, што би очигледно довело до разрешења питања раскола. Штавише, чини ми се да су спољашње силе, видећи могући успех тог покушаја, уз помоћ Цариградске патријаршије решиле да прекину ту иницијативу. И, као што сви видимо, њихова делатност је продубила проблем, а није га решила.
Каква је реакција православне екумене на нову црквену структуру у Украјини? Има ли излаза из тако комплексног црквеног и геополитичког стања?
Засад нема званичних реакција из других помесних цркава, осим на одлуку Фанара од 11. октобра о легализацији расколника. Тада су Српска и Пољска православна црква исказале јасан и недвосмислен став против легализације расколника, на чему смо им веома захвални. Сличан је био став и Антиохијске патријаршије. Ипак, незванично смо чули да су у свим помесним црквама шокирани оним што се десило 15. децембра, на такозваном сабору, а посебно чињеницом што то безакоње признаје Цариградска патријаршија.
Полазећи од тога да новорођена расколничка структура у Украјини јесте дело руку и Константинопољске патријаршије, а с тим у вези и да је украјинско црквено питање већ створило много проблема у целокупном православљу, јер је престало да буде само унутрашња украјинска ствар, сматрам да се новонастала ситуација може решавати само заједничким снагама свих помесних православних цркава и без мешања нецрквених учесника.