Михајло Митровић (1922–2018) – ОДЛАЗАК ГРАДИТЕЉА

Сваки његов архитектонски траг представљао је токове мисли и енергије архитекте који је заслужио да његова дела постану део архитектонског наслеђа и стваралаштва Србије

Пише Др Александар Рудник Милановић

Трајање се може посматрати као мерљива, али и као категорија којој није могуће дефинисати ограничења временског тока, у односу пре свега на материјалну или органску структуру којој се том категоријом дефинише њено постојање у простору. Трајање људског живота пак, који иако данас траје знатно дуже него у временима прошлим, има свој мерљиви почетак и крај. Трајање нематеријалне културе, која се с процесом дигитализације сада налази на путу ка вечности, и трајање материјалне културе покретног и непокретног наслеђа, којој се уз поступке заштите век физичког постојања може продужити, а архивирањем података о њима управо захваљујући ери дигитализације, постаје процес који ће одређеним примерцима омогућити њихово вечно спомињање.
Архитектура у контексту трајања има најчешће два основна појавна облика. Један је свакако њена физичка појава, као структура која је видљива и опипљива у простору и која опстаје захваљујући квалитету изградње. Док је други облик информативне и образовне природе и односи се на штампане, сада све чешће дигитализоване публикације, које о некој архитектури остављају траг ипак неједнак њеној физичкој маси у простору, али једнако вредан у записима о њеном квалитету, обликовању и функцији физичких структура. Оне путем записа о њима на тај начин постају трајна информација о њеном постојању, чак и у ситуацијама њене физичке деструкције, било да је она наступила као део вољног (одобреног) или невољног (насилног) приступа, будућег третирања простора у којем егзистира.

Децембра 2018. напустио нас је професор Михајло Митровић, бард српске и југословенске архитектуре. О вредностима његових дела постоје многи публиковани материјали, од којих је посебно вредно истаћи монографију Александра Кадијевића, али и многобројне домаће и стране публикације које су се бавиле проучавањем тока његовог теоретског и практичног деловања, као уметника и као инжењера, који је осмислио многа дела што и дан-данас украшавају амбијенте многих урбаних и природних простора, где је њихово постојање оправдано успешном интеграцијом и просторном артикулацијом а коју потврђује постојање његових појединих дела, сада већ више од пола века од њиховог стварања.
Очувања модерних приступа у архитектури, предратног и послератног периода прошлог века, бележе ретке случајеве одлука везаних за успостављање заштите над целинама или појединачним објектима које су настале као урбанистички веома пажљиво и промишљено креиран комплекс. Ако би се из опуса професора Михајла Митровића могао извући савршен низ његове урбанистичке мисли, који повезује трагична места у једну целину, бисер у том низу свакако би био његов урбанистички план за Спомен-парк Шумарице у Крагујевцу (1953). Тај комплекс реализован по замисли њега и колеге Томића проглашен је за знаменито место од изузетног значаја 1979. С друге стране, особени и препознатљиви језик стварања, неуједначен по приступу, али уједначен по квалитету, код Михајла Митровића се може наћи у више сегмената и тематских оквира у различитим деловима Србије. Сваки његов архитектонски траг представљао је токове мисли и енергије архитекте који је заслужио да његова дела постану део архитектонског стваралаштва Србије, и то не само као изузетна публикација попут Кадијевићеве већ и као материјална култура непокретног наслеђа које се налази у Србији као темељ модерног, али сасвим особеног приступа пројектовању у архитектури. Од пројектовања индивидуалних и вишепородичних стамбених објеката током шесте деценије прошлог века, преко бројних објеката пројектованих за услуге у туризму, хотела у градским центрима и пословних објеката које суверено у његовом опусу представљају Генекс куле (пословно-стамбени објекат који је захваљујући визионарским а сасвим промишљеним приступом разрадио теме брутализма у архитектури нашао се на многим светским изложбама као пример великог градитељског подухвата изведеног у Београду, Србији и Југославије у периоду од 1970. до 1980) па до сакралних објеката попут Цркве Светог Василија Острошког такође у Београду, коју пројектује крајем своје осме деценије живота, Михајло Митровић перманентно црта и гради најзначајније објекте српске архитектуре из друге половине XX века.
Рад на Факултету примењених уметности у Београду, за архитекту који се од осталих колега издвајао личним скулпторским печатом у архитектури, био је уживање, али и обавеза да младим уметницима представи архитектуру на начин на који се она не мора нужно посматрати као машина за становање и рад, већ и као примењено уметничко дело које краси многе просторе, и у којима се живот уз њихово постојање чини далеко достојанственим и лепшим од простора у којима се таква дела не налазе.
У времену пропагирања и фаворизовања најпримитивнијих облика бахатог понашања – времену у којем се креирање вредности посматра као непотребна категорија, архитектура постаје конфекција на којој се добро зарађује, а инвеститори привредници којима је искључиво битан квадрат за продају, али не и изградња објеката чија архитектура представља и краси физички облик њихове инвестиције у градитељству – биће све мање могућности за просторну артикулацију уметнички надахнутих архитектонских креација попут оних које је стварао Михајло Митровић. То је свакако додатни разлог да се његов архитектонски опус валоризује, одреди за заштиту као непокретно културно наслеђе, које од тог тренутка осигурава могућност њиховог успостављања као архитектонских репера Србије, чиме се такође омогућава продужени рок њиховог трајања, уз успостављање обавезе бриге и старања о истој. Тај поступак ће свакако онемогућити појединце да дела професора Михајла Митровића не скрнаве, и то наочиглед грађанске и стручне јавности Србије, у којој као у земљи изврнутих огледала деструкција представља пожељан, а заштита непожељан друштвени кодекс понашања.

Аутор је архитекта и урбаниста Србије

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *