KONAČNI OBRAČUN JE POČEO?

ZAPAD U FAZI POMRAČENJA

Treći svetski rat, tvrdi italijanski pisac Đulijeto Kjeza, možda nije neizbežan, ali je, „ako se sve tendencije i činjenice stave na gomilu i sve trezveno razmotri“ – rat najverovatniji ishod

Ako SAD napadnu Rusiju nuklearnim oružjem, svi ćemo pomreti, ali neki će umreti „kao žrtve agresije“, a neki će naprosto izdahnuti, jer neće imati vremena ni da se pokaju. Ove reči predsednik Rusije Vladimir Putin izgovorio je na plenarnom sastanku međunarodnog kluba „Valdaj“: „Posle nuklearnog holokausta, mi ćemo ići u raj kao mučenici, a vi, koji ste nas napali, ići ćete u pakao.“ Putin je veoma suzdržan čovek, smatra italijanski pisac Đulijeto Kjeza. Ako je izrekao takvo upozorenje, on misli da opasnost od nuklearnog rata zaista postoji.
„Samo, teško da su oni kojima su te reči namenjene“, dodaje Kjeza, „u stanju da ih čuju i da ih shvate.“

Gospodari vaseljene

„Oni“, to su samozvani „gospodari vaseljene“. Na Zemlji, piše Kjeza, „među njenih sedam milijardi žitelja, postoje moćni džinovi sa strateškim naoružanjem i supermoćne ’neotuđive strukture’“. Kao i čitave vojske njihovih robova. Ovde nije reč samo o jazu koji deli bogate – ili superbogate – od rastuće armije siromašnih. Siromašni ne mogu da se pobune, jer na Zapadu više ne postoji kapitalizam, kao što ne postoji ni radnička klasa. Otuda je komunistički projekat mrtav. To su sve fenomeni XX veka. Više ne postoji ni demokratija, već samo njen „ceremonijalni privid“, u kome se, doduše, još ponegde može glasati, ali glasanje nema nikakvog značaja, jer oni koji glasaju uopšte ne znaju za koga glasaju. Od demokratije je, zapravo, preostala samo jedna „gigantska obmana“. Blažen je onaj ko u nju veruje.
Rata između bogatih i siromašnih na Zapadu, ni socijalne revolucije, neće biti. Kada bi se radilo jedino o tome, o sukobu između bogatih i siromašnih, „gospodari vaseljene bi sirotinju naprosto pretvorili u stoku za koju ne bi bilo poštede“. Ali u današnjem svetu, kaže Kjeza, postoji jedna druga fundamentalna suprotnost, „jedna upravo nesavladiva protivurečnost“: ona između „’gospodara vaseljene’ i država kao što su Rusija, Kina i Iran“.
A to je teren geopolitike, planetarnih odnosa moći, u kojima, na jednoj strani, stoji Zapad, a na drugoj svi ostali – uključujući i pokret koji predvode Rusija i Kina. Taj pokret ima otvoreno antizapadni karakter. U jednom trenutku, „gospodari vaseljene“ došli su do zaključka da resursa na planeti nema dovoljno za sve i odlučili su da ih otmu. Počeli su da se pripremaju za rat.
Rusija je prva koja se suprotstavila „gospodarima vaseljene“, potom je to učinila Kina.

Elite su već dovoljno bezumne

Poseduje li Amerika dovoljno potencijala da pokrene (i vodi) takav rat? Prvi uslov je sada nesumnjivo ispunjen: njena vladajuća elita je dovoljno bezumna da takav rat započne. Oni sebe već dugo „smatraju gospodarima sveta i čine sve da to potvrde i dokažu“. A „ti ljudi nisu sposobni za bilo kakvu refleksiju“.
U pitanju je u stvari kolektivno ludilo koje je obuzelo Zapad, njegove političke elite. O tom ludilu govori Momir Bulatović u komentaru za Sputnjik: „Da li neko može da pronađe obrazac racionalnog (razumnog) ponašanja kod lidera Amerike, Velike Britanije, Francuske…? Ne samo povodom ratnih zbivanja u Siriji i ’vječitog rata’ protiv terorizma već i haosa koji neprekidno obnavljaju u vlastitim državama? Neko je nedavno konstatovao da je njihovo ponašanje psihotično.“
Psihoza je psihičko oboljenje za koje je karakterističan poremećen odnos prema realnosti. Da li je to odgovarajuća reč – dijagnoza – za odnos koji britanska premijerka Tereza Mej i članovi njenog kabineta gaje prema Rusiji? Da li je rusofobija samo politička propaganda, doduše najniže, najprizemnije vrste, marketinški trik koji prikriva stvarne, unutrašnje probleme, ili simptom stvarnog mentalnog i psihološkog oboljenja koje je obuzelo čitavu britansku političku klasu? I da li to isto možemo reći i za čitav Zapad?
Američki istoričar Alferd Mekoj govori o „kolektivnoj samoobmani“ koja je dovela do toga da SAD počine „najveću stratešku grešku u svojoj istoriji, grešku koja je zvučala kao smrtna presuda imperiji – invaziju na Avganistan i Irak“. To je eklatantan primer „poremećenog odnosa prema stvarnosti“. Američkim vođama pošlo je za rukom da obmanu ne samo (zapadnu) javnost nego i same sebe: „Arhitekte rata u Beloj kući, kao i korisni idioti u štampi su kao čirlidersice navijali za rat… uveravajući javnost da će Iračani pozdraviti američke trupe kao oslobodioce.“ „Demokratija“ je za početak trebalo da se utvrdi u Bagdadu, a potom da preplavi čitav Bliski istok.

„Tramp je čisti bes“

Predsednik Donald Tramp je izjavio da ne želi sukob s Rusijom. Reakcije većeg dela političkih elita Zapada na to izlaze van okvira ne samo politički racionalnog nego i pristojnog ponašanja. Donald Tramp je, a to traje sve do danas, zasipan psovkama i prostačkim uvredama američkih i evropskih političara i novinara. Da li je i to izraz ili simptom (političke) psihopatologije?
Minhenski Zidojče cajtung je tim povodom zaključio: „Tramp je čisti bes koji se ovaplotio u telu. Njegovu vladavinu ne treba ocenjivati političkim, već psihološkim kategorijama… Trampizam će kao stil oblikovati čitav niz sebi sličnih vladara po svetu. Tramp uništava mehanizam politike, ignoriše argumente, gazi racionalnost.“ Očigledno je da ovaj komentar ne spada u domen pristojnog a ni politički racionalnog ponašanja. I ko je tu zaista „besan“ – Tramp ili njegovi protivnici širom „kolektivnog Zapada“?
Sudeći prema nemačkom izveštaču, do pojave Trampa sve je bilo u besprekornom redu. Zapadne političke elite odlikovalo je besprekorno psihičko i mentalno zdravlje, one su za čitav svet predstavljale istinski uzor uravnoteženosti, političke uzdržanosti i diplomatskog takta. Kako onda valja razumeti tirade Ronalda Regana o „carstvu zla“ (Sovjetskom Savezu) ili njegovo prizivanje nuklearnog rata i konačnog obračuna – Armagedona? Još jedan, nasumice izabran primer: prema ubeđenju Džordža Buša Mlađeg, njemu je sam Bog naložio da napadne i okupira Irak.

Sindrom zaglupljivanja

Po pravilu iskustva, istinsko ludilo (pa i ono političko) – zarazno je. Isto važi i za glupost. Ako je kolektivno ludilo zaista obuzelo zapadne političke elite, onda se ono zakonomerno širi i na druge sfere: pre svega na informacionu oblast, kroz medije. Prema Branku Milanoviću, bivšem ekonomisti Svetske banke i predavaču na nekoliko američkih univerziteta, takozvane fejk njuz (fake news) jesu histerična reakcija zapadnih medija na gubitak monopola u jedinstvenom svetskom medijskom prostoru, monopola koji je nastao posle Drugog svetskog rata. Neke od posledica te histerije su fragmentacija informativnog prostora i cenzura. Fragmentacija internet-prostora je već u toku: Kina, Saudijska Arabija i mnoge druge zemlje upravo to i rade. „Dakle, umesto globalne platforme za sva mišljenja, mi ćemo se vratiti na situaciju pre 1945. godine, s lokalnim ’radio-stanicama’, nacionalnim i lokalnim internetom, zabranom stranih jezika, možda čak i internet-stranica.“ Nije li to upravo ono što se danas događa na Zapadu i njegovim društvenim mrežama? Cenzura se sve rigidnije sprovodi unutar granica takozvanog slobodnog sveta, i to, navodno, u „zaštite liberalnih vrednosti“. Ukratko: „Međunarodna mreža će se pretvoriti u NatNets, nacionalne mreže, i tako će se stati na kraj slobodnoj svetskoj misli.“ Kako bismo se vratiti tamo gde smo bili, negde pre Drugog svetskog rata. Ili u pretprošlom veku.
Kada su u pitanju zapadni, „liberalni“ mediji, to je politika zabijanja glave u pesak. Kontrola nad medijima znači kontrolu nad stvarnošću: ono o čemu se ne izveštava nije se ni dogodilo. I obrnuto: istina je isključivo ono o čemu govore mediji (postistina). Tako je postalo moguće Ruse optužiti doslovno za sve: za rat u Ukrajini, za obaranje aviona MH-17, za eskalaciju rata u Siriji i za bregzit, za pobedu Trampa, za migrantsku krizu i krizu demokratije, za mešanje u nemačke ili neke druge izbore, za trovanje Skripalja, za navodni pokušaj državnog udara u Crnoj Gori, za autoritarizam, populizam ili bilo šta drugo. Sve dok i same političke i medijske elite ne poveruju u sopstvene „postistine“ (čitaj: laži), čija je direktna i neizbežna posledica „sindrom zaglupljivanja“. Termin je, u nešto drugačijem kontekstu, povodom „preslobodne upotrebe“ istorijskog pojma „fašizam“, prvi upotrebio bivši urednik Velta Roger Kepel. „Sindrom zaglupljivanja“ je otada poprimio drugačije razmere i mnogo širi smisao. Prerastao je u pravu epidemiju. Mediji, novinari i urednici su kao žrtve „sindroma zaglupljivanja“ postali masovno „glupi“.

Da li je Zapad glup?

Pojedinac može da bude uračunljiv, primećuje američki publicista Dajana Džonston, ali su pojedinci u krdu spremni da skaču s litice. Usredsređujući se na individuu, „psihologija je zapostavila problem masovnog ludila“, a baš to se dešava političkim elitama „kolektivnog Zapada“: takvo masovno ludilo je, smatra Džonstonova, „upravo progutalo establišment SAD, njegove masovne medije i većinu njihovih evropskih filijala“. Problem je u tome što su „urednici, kolumnisti i novinari ubedili sebe u priču u koju su u početku i sami teško mogli da poveruju“.
Prema mišljenju ove autorke, u pitanju je jedan oblik demencije: „samonametnuta demencija“. Jednostavno rečeno, Zapad je postao glup. A takva (samonametnuta) „glupost“ se širi kao kuga. Da je Zapad (postao) glup, smatra i bivši predsednik Češke Vaclav Klaus, ilustrujući to jednim konkretnim primerom: Zapad je bio dovoljno glup da se bori protiv sirijske vlade i predsednika Bašara el Asada, umesto da se bori protiv terorista Islamske države. Uostalom, dodaje Klaus, te „države“ ne bi ni bilo da SAD nisu intervenisale u Iraku 2003. i potom na mnoge načine hranile terorizam. Ova politika izazvala je posvuda katastrofalne posledice – još jedan potez Zapada koji nije moguće nazvati pametnim.
Glupim se, barem prema komentatoru švedskog lista Svenska dagbladet, može nazvati i pokušaj Amerike da izoluje Rusiju, baš kao i odluka EU da je u tome sledi, „povodeći se za glupom američkom modom“.
Na Zapadu ubedljivo trijumfuje glupost. Bivši službenik Stejt departmenta Rodni Martin upozorava da je „glupa“ i čitava američka politika prema Rusiji. Argument je neoboriv: istorija pokazuje da sile koje ulaze u konfrontaciju s Rusijom „ne završavaju dobro“. Jednom rečju: „Zapad je glup ako misli da može da izazove podele u Ruskoj Federaciji, a to je, mislim, krajnji cilj.“ Ovu politiku je, prema mišljenju Martina, moguće okarakterisati ne samo kao glupu nego i kao šizofrenu: „To je šizofrenija Zapada, posebno SAD – da izgrade oko 40 vojnih baza oko Rusije… da grade američke vojne baze u ruskoj sferi uticaja i uz rusku granicu, a potom proglašavaju da je Rusija krenula putem militarizma.“

Finalna bitka je u toku

Priprema li se Pentagon zaista za rat sa Rusijom i Kinom?
Prema izjavi generala Bena Hodžisa, doskorašnjeg komandanta američkih snaga u Evropi, „postoji velika verovatnoća da SAD u narednih petnaest godina zarate sa Kinom“.
Kina se, odgovara predsednik Kine Si Đinping, već uveliko „koncentriše na pripreme za rat“ i „pravi odgovarajuće planove“.
NATO je nedavno u Norveškoj održao vojne vežbe sa više od 50.000 vojnika, pošto je Pentagon doneo novu, „veoma agresivnu“ Strategiju nacionalne odbrane, na šta će Rusija, prema rečima predsednika Putina, „morati da odgovori“.
Glavni idejni tvorac te strategije je sada već bivši američki državni sekretar za odbranu Džejms Matis, poznat i po nadimku Besni Pas. A Matis u tome nije nikakav izuzetak nego pravilo. Pomenuto pravilo potvrđuje i njegov naslednik Patrik Šenehen – zasad još u svojstvu vršioca dužnosti budući da njegov izbor treba da potvrdi Senat. On je već prvog dana na toj funkciji otkrio saradnicima o čemu opsesvivno razmišlja: „Kina, Kina, Kina…“
Uostalom, prema rečima Vladimira Putina, danas samo strah od međusobnog uništenja danas obuzdava vojne supersile. Istina je bolna i nimalo prijatna: to je jedini razlog zbog kojeg se zasad odgađa konačni obračun i koji odlaže agresivne planove Zapada (SAD).
Za već pomenutog pisca Đulijeta Kjeza, međutim, „finalna bitka je već u toku“. A „ako je izgubimo, svi smo mrtvi, u svakom pogledu, pa i fizičkom“.

Zapad je na umoru

Američki neokonzervativci su, podseća ovaj pisac, još 1998. objavili da će XXI vek biti američki, a „američki vek“ nije moguće ostvariti bez rata. Tada su predviđali da će 2017. biti godina njihovog sukoba s Kinom. U međuvremenu, počela je finalna ofanziva Zapada na Rusiju (2014. godine, u Ukrajini).
„Zapad je na umoru“, upozorava Kjeza, „ali zbog toga što je on generalno glup, nije u stanju to da shvati. Zapad priprema konačni rat i ako mi to ne shvatimo, gotovi smo“.
Odlučujući faktor je vreme. Rok da se izbegne katastrofa iznosi, u najboljem slučaju, najviše 30 godina. „Ali naglašavam, to je u najboljem slučaju.“ Da se nalazimo „na dlaku od sukoba“, potvrđuje i činjenica da su dosad otvorena već tri fronta: ukrajinski, sirijski i baltički. Otvara li se sada i jedan novi, onaj balkanski?
Veliki rat, koji je izbio 1914. godine, bio je dugo planiran, pripreman i priželjivan na Zapadu. Elite su se u tome preračunale: konflikt, koji je odneo milione života, okončan je krvavim metežima i revolucijama, u njemu su srušena stara evropska carstva. Na taj način je završena Belle Époque, „Lepo doba“ Evrope.
Ko može planirati i priželjkivati rat u kome, a to je sasvim izvesno, neće biti ni pobednika ni poraženih?
Samo pojedinci i „pojedinci u krdu“ (D. Džonston) u stanju teškog mentalnog i psihičkog rastrojstva, duševnog pomračenja koje prekida svaki kontakt sa realnošću i završava samouništenjem, opsednuti. Opsednuti, poput biblijskog „besomučnika iz zemlje gadarinske“, koga je iscelio Isus: „A pošto iziđoše demoni iz čovjeka, uđoše u svinje; i jurnu krdo sa strmeni u jezero, i utopi se“ (Jevanđelje po Luki, 8.33). Ovu jevanđeljsku priču je Fjodor Dostojevski odabrao za moto svog romana Zli dusi, koji možemo čitati i kao svojevrsnu političku demonologiju, kao dubinsko svedočanstvo o duševnom pomračenju intelektualnih elita.