Како постати иностранство

БРИТАНСКЕ МУКЕ СА ЕВРОПСКОМ УНИЈОМ

Већину британских гласача мање брине шта ће бити после брегзита од тога како ће и када бити утаначен раскид

До најављеног датума одласка Британије из Европске уније остало је једва сто дана, а Краљевина је и даље подељена о кључном националном питању: како ће изгледати однос земље са ЕУ када се Лондон откачи од Брисела, или, прецизније, колико је и да ли је уопште могуће приволети бирократију Уније за британски поглед и појам односа две стране у будућности.

УТАНАЧИТИ РАСКИД Пре него што из Лондона преко Ламанша оде последњи поздрав, британска страна има обавезу да се забави стањем у властитој кући. Једноставно, Британци немају поверење у политичке партије на сцени које тренутно воде политику развода и стога грађани сматрају да постојеће странке не одражавају њихово право расположење – што већ увелико потеже и питање подршке становништва целокупном политичком систему на Острву. Високотиражни „Ивнинг стандард“ бави се овом темом, и из пера аналитичара Едрјуа Купера подсећа на последње истраживање јавног расположења по коме се готово осам од десет гласача идентификују са онима који подржавају или онима који не подржавају даљи останак земље у Европској унији. Упоредо са овим иде и растуће незадовољство према свим политичким партијама.
Већина британских гласача има стабилно мишљење о питању одласка или останка Уједињеног Краљевства у ЕУ. Мање их брине шта ће бити после брегзита од тога како ће и када бити утаначен раскид. Тако две трећине анкетираних, пре свега оних који су за одлазак из Уније, поклањају више пажње непознаници када ће доћи до раскида него како ће изгледати односи Британије и Уније после раскида. Занимљив је и налаз по коме су такође две трећине Британаца чврсто при ставу да „Европској унији Британија више треба него Унија Британији“. Реч је очигледно о оружаном и политичком потенцијалу Уједињеног Краљевства без кога би Европа била далеко мања и слабија него с Британијом у заједници.
Останак Краљевине у Заједничком тржишту или нечему сличном, али без већ познате обавезе о слободном кретању људи и робе или пак финансијске контрибуције у ЕУ буџету, значи да би Британија, у духу једне енглеске изреке, „могла да има свој колач и да га уз то још и поједе“.
На овој, британској, страни аргумената већина верује да је тамошња премијерка Тереза Меј после повратка с недавног пута у ЕУ донела кући довољно концесија или користи за земљу. Само пет посто Британаца мисли да госпођа Меј није из Брисела донела добар пројекат развода. Ипак, већина би гласала за тај уговор. Ово се тумачи као жеља Британаца да се отарасе Европске уније, па макар их то коштало „неку фунту више“.

ПРАВА СТВАР У једном истраживању грађанима је постављено питање да ли сматрају да су Британци на протеклом референдуму добро поступили када су изразитом већином гласали за одлазак земље из Уније. Одговор је да је то била „права ствар“. Сондажа на исту тему показује да 38 одсто гласача верује како је одлука била исправна, док 49 посто сматра да је била погрешна. Ово показује промену од осам процената у корист останка у односу на ранију анкету. Паралелно се показује да би тренутно већина Британаца, међу њима и оних који су раније гласали за напуштање Уније, била за одржавање новог референдума, мада та већина истовремено не верује да би нови референдум било шта променио у земљи која је, на ову тему, дубоко подељена. Процењује се да у случају новог референдума подршка грађана одласку из Уније не би била већа од 50 одсто.
Док бројке не покажу на коју ће се страну Британија коначно окренути, Краљевина остаје и даље под „високим напоном“.
У међувремену Тереза Меј је још увек у разговорима на тему како да се, у политици и новцу, Британија обрачуна с Бриселом. Разговори су комплексни и мучни, у атмосфери пуној тешких речи и узаврелих емоција. Британци не верују да ће из Брисела исцедити повољан разлаз, поготово што из Замка свакодневно стижу вести и процене да нема знакова о „пријатељском преговарању“ и да је бриселска бирократија далеко од тога да прихвати „ценовник“ развода, већ непрестано подиже цену и најмањим уступцима.
Сукоб Уније и Британије не може да без велике штете траје унедоглед: „сат откуцава“, а контуре брегзита нису на видику. У Бриселу не показују било какве знаке преговарачког сензибилитета. Уједињено Краљевство је у националном парламенту озаконило британски одлазак, а све што је мање од коначног одласка британског лава из европског кавеза значило би, по једној анализи, продају националног интереса у земљи дубоко подељеној и са изгледом да та подела потраје и дуго после одласка из Уније.