Цариградски патријарх и крв у Украјини

Како и зашто се светско православље нашло на жестоком удару господара таме глобализма

На редовној годишњој конференцији за медије крајем 2018. председник Русије Владимир Путин говорио је и о црквеној ситуацији у Украјини после одлуке цариградског патријарха Вартоломеја да подржи расколничку „аутокефалну цркву“.

ПУТИНОВА ПОРУКА Рекао је: „Оно што се сад дешава у православљу је, како народ каже, уму несхватљиво. То је директно мешање државе у црквени, религиозни живот. Таквих ствари није било још од доба Совјетског Савеза. Ето шта су, на несрећу, створили: уједињену расколничку цркву истанбулске јурисдикције. То је то: не свиђа им се московска јурисдикција, зато ево истанбулске јурисдикције. Обратите пажњу: Украјинска црква Московске патријаршије била је сасвим независна. Можда се о томе мало зна, али то је фактички сасвим независна црква. Они су радили све самостално, и епископе су бирали сами. Једина веза је била духовна, помињали су патријарха московског и све Русије. И то је све. А гледајте какву сад независност добијају из Турске, од турске патријаршије. Они (Цариград) ће обављати и постављења, и то многа, а даваће и паре у Истанбул, што је најбитније. Мислим да је Вартоломејев најважнији мотив да потчини ту територију, и да на томе још и зарађује. Сматрам да је то најбитнији мотив, поред, наравно, подстицаја из Вашингтона. То што је амерички државни секретар овим поводом телефонирао у Кијев и разматрао дату тему – то се ни у шта нормално не може уклопити. То је недопустиво. Ипак се дешава. И то уочи предизборне кампање, само да би се расцеп између руског и украјинског народа продубио. То је, наравно, политичка позадина, и ништа добро у вези с религиозним слободама од тога бити неће. То је јавно и грубо кршење верских слобода. Од свега ме највише брине што следи преотимање имовине, које, суштински, већ траје. То може бити врло тешко, и може да добије, недајбоже, крвави расплет, што нико не би желео. Жао ми је људи који ће бранити своја права, они су незаштићени и ненаоружани, то су углавном старије жене. Али опасност од отимања имовине постоји.“
Тако је Путин уочио суштину страшних збивања која чекају Украјину зато што је цариградски патријарх стао на страну непријатеља Цркве од Истока.

[restrict]

КАРЛ БИЛТ Шведски лумен и гласноговорник „светске закулисе“ (израз Ивана Иљина) Карл Билт изјавио је 2014. да је Русија деведесетих година прошлог века била боља држава него данас, јер је стремила демократији и западним вредностима, а данас стреми православљу: „У данашњој Русији ситуација је много гора. Путин демонстрира приврженост не међународним вредностима већ православним. Његова подршка Асаду у Сирији може се објаснити тиме што је Асад штитио православне у Сирији. Поред тога, православље је опасније од исламског фундаментализма и због тога представља највећу опасност за западну цивилизацију.“
Ову изјаву је дао поводом враћања Крима Русији. И очито се није шалио.

УДАРИ НА ПРАВОСЛАВЉЕ Речено – учињено! „Западна цивилизација“ је одмах реаговала, решивши да удари на Цркву од Истока.
У овом тренутку светско православље нашло се на најжешћем удару господара таме глобализма, и то на свим фронтовима. У Сирији, после крвавог рата који су џихадисти водили за рачун Империје са Запада, Антиохијска православна црква је осакаћена – многобројни верници су убијени, а храмови и олтари су разорени. Власти у Грузији, у име НАТО и ЕУ „вреднота“, настоје да легализују „сексуално васпитање“ и „нестандардну сексуалну оријентацију“. У Грчкој, западни постављеник Ципрас (својевремено маскиран у „антиглобалистичког левичара“) избацује Цркву из савеза с државом, иначе досад запечаћеног Уставом. Светосавска Црква се, уочи прославе осам векова аутокефалије, од Македоније до Црне Горе бори за границе своје аутокефалности. Наравно, циљ наших непријатеља је и одузимање косовско-метохијских светиња српском народу. Најжешћи удар Империје, међутим, извршен је на канонској територији Московске патријаршије, усред Украјине, са срцем у Кијеву, у коме је 988. године Свети кнез Владимир крстио руски народ.

ПИСМО ПАТРИЈАРХА КИРИЛА Патријарх московски и све Русије Кирил упутио је писмо поглаварима свих помесних цркава, обавештавајући их да је 15. децембра 2018, у једној од највећих светиња руског православља, Светој Софији Кијевској, одржан расколнички псеудосабор. Учествовали су расколници „Кијевске патријаршије“ и друге неканонске структуре – „Украјинске аутокефалне православне цркве“. Међутим, канонска Украјинска црква на челу с митрополитом кијевским и целе Украјине Онуфријем одбила је да учествује у овој манифестацији, сматрајући је „незаконитим скупом“. Она има 12.348 парохија, што је двоструко више од броја парохија које чине нову псеудоцрквену структуру. Канонска Украјинска црква броји 10.424 свештенослужитеља, 211 манастира и 4.721 монаха.
Патријарх Кирил је подсетио да је процес „давања аутокефалије“ покренуо лидер световне власти земље ради сопствених политичких циљева. Порошенко не само да је присуствовао лажном „сабору“ већ је седео у његовом президијуму. У „сабору“ је учествовао и председник Врховне раде Украјине, унијата Андреј Парубиј, који је најавио да предстоји гласање о нацрту закона о лишавању Украјинске православне цркве права да се назива у складу са својим уставним називом. „Циљ ове промене назива је вршење пререгистрације свих парохија и манастира, проглашавање неважећим докумената о правима канонске Цркве на храмове и другу црквену имовину“, истакао је патријарх Кирил. Једном речју, отимање храмова и имовине канонској Цркви.
Руски патријарх је истакао да је најстрашније од свега што је Цариградска патријаршија стала иза расколника, шаљући на лажни сабор митрополита галског Емануила и обећавајући „томос о аутокефалности“ онима који немају благодати Духа светога: „Убеђен сам да се у Украјини данас не огледа сукоб интереса Московске и Цариградске патријаршије, као што то неки покушавају да прикажу, већ нешто много опасније: велико разилажење поглавара и јерарха Свете цариградске цркве с православном канонском традицијом и светоотачком еклисиологијом. Наступа време кад ћутање више није могуће, јер оно што се дешава на наше очи представља изазов упућен целом православном свету. Нема сумње да се украјински сценарио убудуће може применити на било коју другу помесну цркву.“ (Режим у Црној Гори је, наравно, одмах најавио да очекује како ће и ЦПЦ добити своју аутокефалију.)
Патријарх Кирил је молио све помесне цркве да не признају расколничку структуру и да се моле за гоњену канонску Украјинску цркву Московске патријаршије.

ОСВЕТА ИСТАНБУЛСКОГ ПАТРИЈАРХА Несрећна Цариградска патријаршија, већ читав век у служби интереса светске – углавном англосаксонске – закулисе, настоји да ослаби Руску цркву и отме јој канонске територије. Патријарх – масон Мелетије Метаксакис је, користећи бољшевичке прогоне Цркве, 1923. потчинио себи руске епархије у Финској. Исте године потчињава и Естонију, а затим од Москве одваја и Пољску. Његов наследник Григорије VII покушава да смени Светог Тихона Исповедника, патријарха московског и шурује са „живоцрковницима“, расколницима блиским комунистичком режиму. Патријарх Василије борио се против Руске заграничне цркве, тврдећи да се сви православни ван својих матичних држава морају потчинити Константинопољу. Године 1931. патријарх Фотије II под своју јурисдикцију прима руског митрополита Евлогија (Георгијевског) и његову паству у Европи, а на протест Московске патријаршије одговара да „цариградски престо има канонско право суда над парохијама у дијаспори“ и да је њему „поверено опште старање о потребама православних цркава свуда“.
После распада СССР-а 1991. године непријатељи Русије су чинили све да Руску цркву, један од најважнијих фактора јединства руског народа, раслабе и поделе. Када је 1992. одржан сабор унијатских епископа у Лавову у Украјини, епископ Цариградске патријаршије Всеволод је 26. маја те године поздравио унијатске колеге следећим речима: „Вољена браћо! То је први пут после четиристо година да се епископ из Константинопоља обраћа вама, гркокатоличким јерарсима Кијевске цркве. Сачувајте ту ризницу која припада свима нама. Ваш сабор је – наследник кијевских митрополита (…) Велика црква Константинопоља се свагда старала, по мери својих снага, о Украјинцима. Она је и сада спремна да помогне Украјини.“
Средином деведесетих година 20. века чак је било прекинуто и молитвено општење: Цариград је преузео одбегле парохије Московске патријаршије у Естонији. До оштре преписке између Цариграда и Москве (опет око питања дијаспоре), дошло је у периоду од 2002. до 2004. године. Патријарх Алексеј II је јасно поручио: „Константинопољска црква нема у земљама дијаспоре привилегије веће од Руске цркве или било које друге помесне цркве.“

ШТА СЕ САД ДЕШАВА? Укронацистичке власти донеле су закон којим одузимају право Украјинској православној цркви да се тако зове, и ускоро спремају насртај на имовину једине канонске цркве.
Црногорски аутокефалисти – монтенегрини се надају да ће и они добити своје „православље“, овог пута из Стамбола на Босфору.
Све иде стазама Анте Павелића, који је, у својим политичким успоменама, истицао: „Ми нисмо били против православља, него смо били против СРПСКЕ православне цркве у Хрватској. Како сам то већ прије нагласио, православне ЦРКВЕ су народне цркве и према томе православна црква у Хрватској могла је бити само Хрватска православна црква“, коју је Павелић и „основао“ 1942. године.
Порошенко, Ђукановић и Павелић су, дакле, истомишљеници: не сме бити никаквих веза између новонасталих лажних нација и нација од којих се бежи у измишљене идентитете. Украјинци не смеју припадати Московској патријаршији, а Црногорци СПЦ.
Цариградски НАТО патријарх Вартоломеј биће крив за несрећу која се спрема у Украјини, и коју је, у свом редовном годишњем обраћању новинарима, најавио и Владимир Путин.

[/restrict]