БРИСЕЛ СПРЕМА НОВИ ФИНАНСИЈСКИ ПУЧ

Будите спремни! То је, у 2019, предвидљиво, није потребно гледати у кристалну куглу. У року од неколико месеци имаћемо нови финансијски пуч, који ће водити еврократе из бриселских магли тако да могу да доведу на власт новог Марија Монтија, новог поверљивог извршиоца воље тржишта и владајуће no border класе

Група звана Билдерберг састављена је од конгрегације економиста, као што је бивши италијански премијер Марио Монти, те новинара, магната финансија без држављанства. Њих нико није изабрао, а они одлучују о судбини свих. Састају се у тајности, на затвореним местима која обезбеђује полиција.
Одлучују о економским политикама (као што је ТТИП, Трансатлантско трговинско и инвестиционо партнерство) и спроводе пројекат новог светског поретка, у којем је економија потпуно неконтролисана, а владају принципи конкурентности, профита и уништења социјалног статуса грађана. Неопходно је то знати. Јер морамо се организовати.
[restrict]

*
Тржишни повереник, непокајани еврофанатик Марио Монти, у интервјуу за „Шпигл“, тврдио је без околишења да би владе требало да делују с већом независношћу од парламената како би се Европска унија спасла пропасти. Штавише, треба те парламенте „образовати“ у том смислу (sic!). Владајућа класа и њена интелектуална каста су ab intrinseco (суштински) демофобични. Њихови интереси су антиподни у поређењу с интересима националних народних маса. Они данас изражавају класну мржњу према њима сврставајући их у категорију „популизма“, којим се неселективно оптужује свако ко не прихвата гледиште с висине својствене финансијској аристократији.

У том смислу, првобитно значење термина је несумњиво очувано: „популисти“ су настали у Русији између 1860. и 1880. године, као социјалисти који су тежили да „иду према народу“ – израз који ће за Грамшија представљати националнонародну базу и основу моралне реформе – ради описмењавања маса и промовисање њихове еманципације. Управо овај образовни и еманципаторски аспект не може прихватити данашња демофобична елита. Она, као што је сваким даном то све очигледније, ради тако да масе буду несвесно пасивне, лишене еманципаторских хоризоната и стварања стратегије масовног отпора, да буду заглушене непрестаном медијском представом, препуштене на милост и немилост хоризонталних микросукоба унутар исте проклете масе поражених вољних да се боре само у име очувања својих тешких окова.
У свом делу Против демократије (2016) Јасон Бренан је то постдемократско и демофобично расположење нове глобално-елитне аристократије дефинисао као теоријско достојанство. Бренан је изградио студију на тези према којој би требало, у одређеној мери, ограничити право гласа на „компетентне“, то јест – ово није речено – на космополитске класе, а не дати га националнародним робовима који су запослени само на одређено време.
*

Бренанов текст, на крају крајева, своди се на ажурирање књиге Криза демократије: О управљивости демократијом, из 1975. Ту студију су написали Мичел Крозијер, Семјуел Хантингтон и Јоји Ватануки (The Crisis of Democracy: On the Governability of Democracies, Michel Crozier, Samuel Huntington e Joji Watanuki), по поруџбини Трилатералне комисије. У тој књизи се разрађују нови концептуални алати за управљање народима, уз инсистирање на нужности обнављања потребне раздаљине између врха и базе, јер је та дистанца, у тој фази, била угрожена растућим демократским учешћем и још не потпуно анестезираним критичким капацитетом подређених класа. Смањење моћи синдиката, контролисано учешће народа у политичком животу и ширење генерализоване апатије, отворено су се представљали као неке приоритетне стратегије за санацију равнотеже моћи од врха надоле.
Данашња финансијска криза не представља ништа природно, нити се може наставити приказивати и доживљавати као да је реч о цунамију или земљотресу, са којим цунами такође дели своје ефекте. Напротив, обарањем доминантне парадигме и другачијом рекатегоризацијом реалног стања, потребно је нагласити да је криза, као опште стање, шифра флексибилне акумулације и физиолошке нестабилности која се шири у сваком подручју. Према новој парадигми шок економије, криза је фаворизована као метод владавине, како би се, без икакве демократске дискусије наметнула, увек у име хитности, неолиберална политика смањења плата, смањења јавне потрошње, смањења трошкова рада, политика планиране ерозије социјалних права.
*
Будите спремни (у 2019 – прим. прев.). То је предвидљиво, није потребно гледати у кристалну куглу. У року од неколико месеци имаћемо нови финансијски пуч, који ће водити еврократе из бриселских магли тако да могу да доведу на власт новог Монтија, новог поверљивог извршиоца воље тржишта и владајуће no border (без граница) класе. Већ се налазимо у обручу краљевства репресивне технократије турбокапитала без граница која је објавила рат свему што се покорно не приклања њеној окупацији. Педагози мондијализма и господари турбокапиталистичког феуда су донели одлуку. Циљеви: 1) претворити Европу у „трећи свет“ и свести њено становништво на ранг новог полихромног и атомизованог плебса; 2) створити конкурентност на све јефтинију цену рада користећи ново робље које се депортује из Африке „хуманитарним бродовима“; 3) наметнути и генерализовати профил мигранта као човека без корена и права; 4) уништити народ као свесну „етичку јединицу“ (Хегел) и претворити га у масу с недефинисаним језиком, идентитетом и историјом. Тиме се могу објаснити масовна имиграција и бескрајна љубав према имиграцији Деснице новца и њене верне слушкиње Левице очувања стања. То је љубав вампира према крви.

ОРУЖЈЕ

Ви, радници, зарађујете, претпоставимо, десет евра на сат, уз синдикална права и услове рада на неком пристојном нивоу, што сте изборили класном борбом. А сада господари капитала депортују из Африке нове раднике који раде за три евра на сат, претпоставимо да су у стању да ураде исто што и ви за десет евра, али то раде без социјалних права и без свести о достигнућима радника у класној борби. Ето вам објашњења откуда та масовна имиграција. Непријатељ нису мигранти, већ онај ко их депортује. Непријатељ нису мигранти, већ имиграција као оружје у рукама владајуће класе.

Фузарова белешка на Твитеру, 7. јануара 2019

Превео Драган Мраовић

[/restrict]