Зоран Љ. Николић – БЕОГРАД ЗНА ГДЕ СЕ ЕВРОПА РОДИЛА (1.део)

Аутор бестселера Београд испод Београда, Масонски симболи у Београду, Тајна Новог Београда, Град тајни за Печат говори о откривању тајни српске престонице и њеним мање познатим и непознатим местима

Данас се „Стара дама“ – Европа – дичи најлепшим метрополама, доживљава врхунац раскоши коју је хиљадама година прикупљала, али сви њени градови немају сачуване „прве отиске стопала“ у песку када је она проходала на обалама Дунава. То има само Београд. Као најстарији, он је имао времена да прикупи и најбурније детаље за биографију. Она је препуна силовитих догађаја, па Београд, с добрим разлогом, сматрају градом око којег је вођено највише битака у Европи, највише пута је био рушен или спаљиван до темеља, чак су га се највише пута одрицали и тукли га, како би немирним гостима био добар док невоља не напусти кућни праг. Такав Београд памти Келте који су отишли далеко ка срцу Старог континента, а који и данас користе бројне речи што су остале запамћене на овом поднебљу и њиховој прапостојбини. Памти Римљане, чији потписи су овде надахнуто снажни, али највише памти сусрете цивилизација у настајању, престајању или сукобима. Добро се сећа Атиле, Византије и Словена, Бугара и Угара, а онда Аустрије, Отоманске империје, а два светска рата су га тако снажно ударила да би многе друге престонице после таквих разарања вероватно и престале да постоје. Само један град у Европи има нешто што не можете да пронађете ни у једној другој престоници Старог континента: очувано сећање на почетак. Београд зна где се Европа родила и памти јој порођајне муке – истиче осведочени животописац Београда Зоран Љ. Николић. Своје познавање, разумевање српске престонице, а надасве љубав и приврженост родном граду преточио је у низ текстова које, годинама уназад, објављује у дневном листу Вечерње новости, а објавио је и десет књига, које је потписао самостално или као коаутор, издавач је „Лагуна“. Реч је о све самим бестселерима: Београд испод Београда, Град тајни, Београдске приче1–3. Ту је и дело о Новом Београду. Трагом својих књига, наш саговорник већ шест година без престанка сваког викенда води туристе, госте Београда, и наравно све радознале и знања жељне Београђане у обилазак „Београда испод Београда“, као и многих мање знаних а необичних дестинација које плене пажњу посетилаца свих генерација…
Како је текло ово ваше необично интересовање за Град? Када сте отпочели истраживања, и шта је потакло ваше занимање за мање познат или готово непознат Београд?
Све је почело у једној старој београдској кафани, која се налазила надомак редакције Вечерњих новости, а у којој су се окупљали бардови српског новинарства, чекајући заслужену пензију. Ми, млади новинари, тражили смо од њих савете, слушали њихове приче. Догодило се једном приликом да ми је један од мојих колега-бардова изговорио чудесну реченицу: „Ово што сада радиш неће бити потребно нама, него онима који ће доћи после вас.“ Тако је и било. Схватио сам то тек након обављених књига о Београду, када су почели да ми се јављају студенти различитих факултета и занимања с питањем да ли могу да на тему из мојих књига ураде дипломске радове. Тада сам схватио да мој истраживачки рад има вишеструки смисао. Са истраживањима сам отпочео деведесетих, када се у јавности појавила прича о најстаријој кући у Београду. Била је то кућа у Улици цара Душана. Окупио сам тим спелеолога и кренуо да истражујем. Потом су уследиле и остале приче, истраживања на бројним и различитим местима. Можда најважније било је што сам све у вези с овим пројектом радио дубоко посвећен свом задатку, дубоко, из срца и душе, како се каже. Уз то, ниједна од тих књига у потпуности није моја, увек су уз мене били експерти у својим областима. Они су и данас на свом послу, у неким институцијама и институтима, а ја, по свом избору, негде између науке и публике. Суштина мог посла, и тога се одувек држим, јесте да читалачкој публици, па и туристима које водим у обиласке Београда, покажем, да кажем нешто лепо, значајно и занимљиво. И срећан сам због тога.
Ваше књиге побуђују пажњу читалаца, међутим, Београд испод Београда, рекло би се – највише. Као је она настала?
У писању ове књиге врло ми је значила подршка спелеолога. За њен успех умногоме је заслужна и асоцијација АСПАК, која делује на Природно-математичком факултету у Београду. Ни професор Дејан Јеремић са ПМФ-а није био доктор када смо кренули, нити сам ја био члан УКС, али испоставило се да смо дошли на крају до изванредног дела. Тако смо силазили у Римски бунар, на Калемегдану, али и у други о којем се мало зна а који се налази код Вуковог споменика. Потом смо се завлачили у подземље Земуна, у објекте који постоје такође дуги низ година. На Новом Београду „откривали“ смо необичне дестинације, попут лагума и тунела на Бежанијској коси, надомак старе аеродромске писте.

Текст се објављује као део Пројекта суфинансираног из буџета Града Београда, Градске управе, Секретаријата за информисање