ТРОУГАО ПРИМАКОВА : СТВАРАЊЕ НЕЗАПАДНОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА

ШТА БИ СВЕТУ ДОНЕЛО ПРИБЛИЖАВАЊЕ КИНЕ И ИНДИЈЕ

Хазардерскаа игра Вашингтона око нерешених и веома компликованих питања кинеско-индијских односа уплашила је и њихове суседе из азијско-тихоокеанског региона и све људе добре воље. Због тога се појавило веома важно и актуелно питање: колико су Делхи и Пекинг способни (и спремни) да превазиђу противречности и крену путем дипломатског, али спорог начина решавања доскора нерешивих проблема, или ће ипак ићи на сукобљавање?

Први кораци у помирењу Кине и Индије учињени су пре четири године, на самиту БРИКС-а, када су разговарали кинески председник Си Ђинпинг и индијски премијер Нарендра Моди. Овим дијалогом, који је „удесио“ руски председник Владимир Путин, створени су услови за развој двостраних односа, али и подстакнута нада да се проблеми могу решити мирним путем, а најтежи од њих је територијални спор. „Нерешено, не значи нерешено заувек“, каже руски експерт Пјотр Акопов, додајући да „нема нерешивих геополитичких противречја“.

ВЕЛИКИ ЈУЖНОАЗИЈСКИ ПРЕОКРЕТ Алексеј Купријанов нову политику Кине и Индије описује за портал globalaffairs.ru као „велики јужноазијски преокрет“. Наиме, систем међународних односа у Јужној Азији, захваљујући започетој сарадњи Индије и Кине, налази се на прагу великих промена. Процес је тешко видљив, али Кина и Индија, два регионална лидера која већ 50 година живе у атмосфери хладног рата, постепено граде међусобне везе. Систем који се ствара одразиће се на спољне политике многих држава, не само у Евроазији.
Све се ради по плану који је раније осмислио и разрадио Јевгениј Примаков, а који је у медијима назван „стратешки троугао Примакова“ или само „троугао Примакова“ (Русија, Кина и Индија). „Троугао Примакова“ може да се успешно супротстави доминацији САД и НАТО-а, што је интерес све три државе које га чине. Интересантно, „Троугао Примакова“ представљен је у Њу Делхију још децембра 1998, за време посете Јевгенија Максимовича Примакова, три месеца пре краха јалтско-потсдамског светског поретка, тј. до НАТО напада на Југославију. „Троугао Примакова“ осмишљен је управо у тренутку објаве „краја историје“ од стране америчког геополитичара Френсиса Фукујаме, тј. објаве победе либерализма, што је значило да нема потребе да човечанство трага за другим путевима своје будућности.
„Троугао Примакова“ заправо је понудио решење за све три државе, јер уколико би се појавио снажнији кинески национализам, највише би штете нанео самој Кини, јер ни Индија ни Русија нису спремне да признају Кини првенство. Зато је решење тространа сарадња (без првенства). Другим речима, Русија, Индија и Кина су самом логиком историје „осуђене“, ако не на стварање коалиције, онда бар на јединство које ће им омогућити успешан отпор тежњи САД да загосподаре светом.

[restrict] Осим тога, „Троугао Русија–Индија–Кина“ значи уједињавање снага ради решавања питања као што су превазилажење међународне финансијске кризе, климатске промене, борба с тероризмом, решавање енергетске и прехрамбене безбедности, али и решавање међусобних спорова, посебно индијско-кинеских.
О сложености проблема говори и чињеница да је досад одржано 15 преговора око границе, а договорено је само да се до „решавања граничног питања обе стране обавезују да учине додатне напоре на очувању мира и стабилности у пограничним регионима“. Две државе су чак почеле да изводе и заједничке војне вежбе; прва је носила назив „Рука руци 2007“. Планирано је да ово постане годишња пракса.
Од априла 2018. односи Делхија и Пекинга иду узлазном путањом, а преговара се о мноштву питања, од територијалних спорова до смањења дефицита у трговини. Истовремено, 2019. планирана је посета Сија Индији, када треба да се потпишу нови споразуми и озваниче решења одређених проблема (о којима помоћници, експерти и саветници двојице лидера већ увелико преговарају). Данас од развоја кинеско-индијских односа зависи развој глобалног економског и политичког пространства, чега су обе државе свесне, те покушавају да заједно преобрате Азију у локомотиву глобалне економије.
НЕГАТИВНИ ПРИМЕРИ Појавили су се наговештаји да Вашингтон подстрекава сукоб Кине и Индије, примењујући стару „стратегију контролисаног хаоса“ Стивена Мана. Чињеница је да је актуелни индијски премијер Нарендра Моди, националиста који сања да своју државу развије до нивоа регионалног лидера, што се не допада ни Кини, а ни Пакистану. Чињеница је и да су кинеска и индијска култура јединствене цивилизације и да су се досад развијале проналазећи начине да избегну озбиљнији међусобни рат.
До негативних примера не треба ићи далеко у прошлост. Током 2017. године Индија, САД и Јапан су извели заједничке војне маневре својих флота увежбавајући затварање Малакског морског пролаза за Кину. Разуме се, Пекинг није остао равнодушан. Запажено присуство морских снага самоодбране Јапана долило је уље на ватру, јер и без тога постоји проблем између две државе око архипелага Сенкаку. Конфликт око архипелага је најава већих улога и Кине и Јапана у решавању регионалних проблема, при чему ниједна држава не може да покаже слабост.
Учешће Јапана у војним маневрима показује да САД примењују стратегију „анаконде“ или „дављења“ Кине, показујући Пекингу да ће, не буде ли послушан, „блокирати“ његове геополитичке интересе на југозападу (Индијски океан), али и на југоистоку (Источно кинеско море).
Јужно кинеско море игра важну улогу у питањима безбедности Источне и Југоисточне Азије. Кина претендује на успостављање свог суверенитета над Параселским острвима (Сиша) и острвима Спратли (Нањша), док претензије оспоравају у потпуности или делимично Филипини, Вијетнам, Малезија и Индонезија. Управо због жеље да оспори кинески суверенитет над поменутим острвима Филипини повећавају своју војну моћ и склони су тоталној војној сарадњи са САД. Две државе су већ неколико пута изводиле заједничке војне маневре у Јужном кинеском мору, у близини спорних острва. Манила зато не води преговоре с Вашингтоном о повлачењу морских пешадинаца са Филипина, јер их сматра оружјем којим плаши Кину. Слично се понаша и Вијетнам, који је значајно повећао куповину подморница и авиона ловаца. Вијетнам тежи и да успостави што чвршће везе са САД (стављајући у други план сећање на рат са овом земљом), плашећи се конфликта с Кином.
Кина, наравно, адекватно реагује. Подсетимо, Пекинг је 16. априла 2013. усвојио тзв. Белу књигу („Национална одбрана Кине“), где је први пут објављено бројно стање и структура кинеске армије, али су и отворено именовани главни извори опасности за националну безбедност. На првом месту је ојачана војна алијанса у Азијско-тихоокеанском региону (коју предводи САД, а ту су и Индија и Јапан).
У „Белој књизи“ се отворено каже да сукоб Кине и Индије одговара САД о низу питања. Обе државе нису део „златне милијарде“ (политика смањивања човечанства на једну милијарду) и са аспекта Беле куће не треба ни да постану. Но да би водеће државе евроатлантске цивилизације обезбедиле благостање делу сопственог становништва, морају да онемогуће остатак света да се развија, односно да га држе у перманентном стању економске и безбедносне нестабилности, док је најпожељније стање – стање грађанског рата. Због тога САД и њени савезници стално подржавају тенденције ка обојеним револуцијама, помажу сепаратисте и лица из армије склона авантуризму, тј. извођењу војних преврата.
САД у Индији подржавају снаге за које је „сукоб с Кином важнији од сукоба са старим непријатељем Пакистаном“, а оне нису безначајне, посебно међу индијским националистима. Уколико би се ова логика развила до сукоба, онда је само корак до употребе нуклеарног оружја којим располажу обе државе. Зато је дијалог две земље благородан и за њих, и за свет.
Специфичност кинеско-индијских војнополитичких односа има заиста велики конфликтни потенцијал. На првом месту је нерешено питање границе, а с њим је повезано и за обе државе важно питање одређених водних ресурса. Због тога се у Индији већ деценијама спроводи пропаганда „о кинеској опасности“, а и пробе нуклеарног оружја правдају се истим мотивима. Наиме, када је Индија 1998. извела пробу нуклеарних бомби, у „Њујорк тајмсу“ је објављено писмо премијера Индије Атала Бихарија Ваџпаија тадашњем америчком председнику Билу Клинтону, у коме је објаснио да је Кина „натерала Индију да се окрене нуклеарном оружју“.
Осим тога, Индија се окренула модернизацији оружаних снага, а Међународни институт за проучавање проблема мира из Стокхолма саопштио је 2010. године да Индија купује чак девет посто оружја које се произведе у свету.
Индијски експерти и политичари с пажњом посматрају модернизацију кинеске армије, плашећи се да не стекне војну предност. Опсесија Кином је толика да су многи у Индији „заборавили“ старог непријатеља Пакистан. Корак ка смиривању Делхија свакако представља укључивање Индије у дијалог и омогућавање индијској страни приступ подацима о кинеској војној стратегији и војсци. Тако је Индија „гестом добре воље од стране Пекинга“ добила уверавања да модернизација кинеске армије није усмерена против ње већ да се спроводи ради одговора на друге изазове које јој приређују САД и њени савезници.

[/restrict]