Шта сад?

Приштина, дакле Вашингтон, жели само безусловну капитулацију Србије уз пропратне ратне репарације, имовину из сукцесије покојне СФРЈ и сличне видове српског финансијског доприноса косовском буџету. Како Србија може да одговори на ову примамљиву понуду?

Било је поприлично симболике, и не само симболике, у Њујорку у Савету безбедности УН када су му се, у понедељак увече по нашем времену, обратили председник Србије Александар Вучић и његов колега из Приштине Хашим Тачи на седници сазваној због формирања војске самозваног Косова. Испред Вучића је, наиме, стајала плочица с натписом „Србија“, испред Тачија је пак писало само „Хашим Тачи“.

ПАЛМЕРОВА ПРЕТЊА Није за ту разлику у третману ни крива ни заслужна Вучићева политика, будући да за Уједињене нације Косово не постоји као суверена држава па ни њен председник не може да буде представљен другачије до својим, а не именом своје државолике творевине, но управо ће од Вучића зависити да ли ће тако и остати. Јер, поручио је Тачи одлазећи у Њујорк, „фокус је сада на дијалогу – за столицу Косова у УН“, а „то потпуно зависи од Србије“, признао је отворено још у априлу ове године потпредседник приштинске владе Енвер Хоџај, и ништа се у том погледу од тада није променило. Осим што су у међувремену, а како се крај године ближи и нарочито, притисци постали много жешћи него што су били, уосталом, као што је пре осам месеци и најавио Метју Палмер, в. д. заменика помоћника америчког државног секретара, када је рекао да мисли „да постоји прилика за значајан напредак у дијалогу до краја 2018. године, ако се обе стране посвећено врате процесу“.
И заиста, свој допринос значајном напретку у дијалогу Американци су преко својих штићеника у Приштини – а у томе их верно следе и Велика Британија, Немачка, Француска и слични наши пријатељи из Европске уније, и толико о значају Вучићевих добрих односа с Ангелом Меркел или Емануелом Макроном, на пример, којима се толико хвалио и крајње му је време да с тим престане да се (нас) залуђује – значајном су дакле напретку у дијалогу сви они заједно почели да доприносе тако што су му у протекле две недеље задали више везаних удараца који би морали да га убију. Или ће убити нас.

[restrict]

ПОТЕЗИ ПРИШТИНЕ Овај круг свесно индукованог лудила започео је увођењем косовских такси од 10 а затим и свих сто одсто на производе из централне Србије.
Па су у Скупштини Косова изгласане измене њихових закона којима је формирана војска.
Па је исто тело усвојило резолуцију о „условима за дијалог“ са Београдом у којој се прописује да је процес дијалога прихватљив само ако ће резултирати „међусобним признањем, чланством Косова у УН и подршком за прикључење ЕУ и НАТО-у“, и приде наводи да су „Устав, државни суверенитет, територијални интегритет и јединствени карактер Косова неприкосновени и неотуђиви“.
Штавише, том приликом је и за једног од два шефа приштинског преговарачког тима (уз Шпенда Ахметија) изабран Фатмир Љимај, актуелни потпредседник приштинске владе и некадашњи ОВК терориста који је осуду за језиве ратне злочине против Срба избегао тако што је успешно застрашио све оне сведоке својих злодела које претходно није побио.
Да би се, на све ово, надовезао и план премијера Рамуша Харадинаја за решење косовског питања који од остатка Србије захтева безмало све осим права прве ноћи; од узајамног признања независности и дозволе за улазак Косова у Уједињене нације, преко исплате ратних репарација, права на сукцесију бивше СФРЈ и других видова мафијашког рекета, па до српског признања да „културно и религиозно наслеђе свих заједница“ представља „интегрални део наслеђа Републике Косово“ и обавезе да се у Београду подигне споменик жртвама рата. Док се заузврат косметским Србима не нуди ништа што не може да буде забрањено или укинуто одлуком Приштине.

НАСТАВАК АГРЕСИЈЕ Као што је савршено јасно да није сам Харадинај написао овај документ – разложна је, заправо, сумња да му ничиме и није допринео до својим потписом, такве су му наиме могућности – јасно је и да се под овај документ Харадинај не би ни потписао, нити би Приштина донела и све остале мере које смо споменули, да није доживела снажан подстицај да управо то учини.
Чији подстицај? О томе макар не треба превише размишљати јер је све учињено јавно. Приштину су подстакле Сједињене Америчке Државе и осам чланица Европске уније – Немачка, Велика Британија, Француска, Италија, Белгија, Холандија, Шведска и Пољска – које су писмом Савету безбедности подржале „суверено право“ Косова да формира своју војску.
И тиме су нам, безмало, објавили наставак рата из 1999. године; та војска, уосталом, није формирана да не би била употребљена него баш да би била употребљена. Ова оцена јесте претерана утолико што нам ракете не лете над главама као што су летеле пре скоро 20 година, а опет, том подршком дефинитивно нам нису објавили наставак примирја из 1999. јер су његови услови, уписани у Резолуцију 1244, предвиђали расформирање управо оних формација косовских Албанаца које су сада формиране, само у новом паковању, али исто је то што је била и терористичка ОВК и свима је то потпуно јасно ма колико да се праве невешти не би ли замаскирали своје подле намере.

(НЕ)НАУЧЕНЕ ЛЕКЦИЈЕ Овим потезима, од царина до војске, приметимо и то, Приштина и, нарочито, њени западни налогодавци нису само још једном исказали сав свој презир према међународним споразумима чији су гаранти – од ЦЕФТА споразума до Резолуције 1244 – него и према косовском законодавству чијим су писањем сами непосредно руководили, а које незгодно и изричито забрањује управо овакав начин на који се сада формира косовска војска. Али против Срба све је дозвољено. Ако досад нисмо научили ту лекцију, последњи је тренутак да то научимо јер прилика за поправни више немамо, такав је тренутни улог у игри.
А кад смо већ код лекција, ваљда смо напокон схватили – ако нисмо, спаса нам нема а и не заслужујемо га – да Европску унију, то јест бриселске бирократе окупљене у Европској комисији, слушају искључиво они који сами на то пристају, док се сви остали понашају као сада Харадинај који Бриселу поручује да му не пада на памет да поступи по наређењу и укине таксе које је увео (централној) Србији. Да, има Харадинај у томе подршку оних који се о томе много више питају од ЕУ шефице дипломатије Федерике Могерини или комесара за преговоре о проширењу Јоханеса Хана, али је исто тако евидентно и да Могеринијева и Хан, упркос својим звучним функцијама које умеју да засене простоту, немају ама баш никаквих механизама да своје захтеве спроведу у дело. Да их имају, Приштину би натерали да укине таксе. Или су пак у тим својим захтевима неискрени, тек, нама дође на потпуно исто. На Брисел, као на фактор на који треба рачунати, једноставно не постоји. Тако да дневнице које се потроше на путовања наших функционера у престоницу Европске уније сада, још и више него икада раније, представљају чист трошак и беспотребно бацање новца у ветар, о сврсисходности даљег испуњавања било каквих ЕУ захтева да и не говоримо.

РЕАКЦИЈА СРБИЈЕ Ово нас наравоученије, елем, доводи и до кључног питања, а то је, шта сад Србија може и треба да уради? Пошто нас је досадашња кооперативност и довела у ситуацију у којој се сада налазимо.
Подвуцимо то још једном. Сви досадашњи покушаји Србије да, непрестано попуштајући и држећи се мањом него што заиста јесте, себе произведе у партнера оних који су на њу извршили агресију – а ти покушаји трају, ево, већ 18 дугих година – ударили су у зид њихових интереса и лоших намера према нама. Даље попуштање неће произвести другачији резултат. Напротив, прочитајте поново ону понуду Рамуша Харадинаја, од нас се очекује искључиво безусловна капитулација (плус паре).
А и то само да би затим, као и сваки пут досад, пред нас били испоручени и нови захтеви, уосталом, као да имамо посла са зверима које су нањушиле крв па не умеју да стану…
Тако да много избора ми, заправо, и немамо. Да, добро је што смо успели да се изборимо да у Њујорку буде одржана јавна седница Савета безбедности на којој смо, заједно с нашим савезницима, свету дали прилику да чује и наше аргументе, али да ли је то довољно? Очигледно да не, јер, ено, процес формирања косовске војске и даље је у току, баш као што су и таксе и даље на снази.
Хоћемо да кажемо да је куцнуо коначни час да, под један, истини погледамо у очи, и, под два, да због тога поступимо онако како нам то налаже голи инстинкт за самоодржањем. Борба дакле, уместо капитулантства које се представља као државничка мудрост.
А то значи да Западу морамо да узвратимо онолико колико смо у прилици. Чвршћим и, демонстративно отворенијим, окретањем Русији и Кини, на пример, доделом дипломатског статуса руским спасиоцима у Нишу; замрзавањем (ионако бесмисленог) процеса ЕУ интеграција који је њима битан само зато што нас задржава на њиховом геополитичком повоцу; хлађењем односа са НАТО-ом у виду, на пример, суспензије важећег СОФА споразума или макар прекида рада на новом ИПАП споразуму… Речју, да на отворено непријатељство водећих НАТО чланица узвратимо у мери коју можемо да поднесемо, а да они схвате да се не шалимо и да се у самоодбрани нећемо зауставити само на речима. Јер би то, опет, било схваћено као доказ наше слабости из кога само следи закључак да треба да наставе да нам раде ово исто, само још јаче.
Или, можда, неко жели да види Вучића у Белој кући како са Доналдом Трампом и Хашимом Тачијем, како је амерички председник написао Тачију, прославља „оно што би представљало историјски споразум“? Од кога се Србија никада не би опоравила…

[/restrict]