Србија треба да схвати да то што већ сто година покушава да постане део Запада, а то је било и у време социјализма, Србији и Србима доноси само страдање
Дoктор Срђан Перишић припада кругу најугледнијих српских геополитичких аналитичара млађе генерације. Перишић је однедавно саветник за политичка питања Милорада Додика, српског члана Председништва Босне и Херцеговине. Иначе предаје међународне односе и геополитику, а одличан je познавалац дешавања у највећој држави словенског света о којој је написао књигу „Нова геополитика Русије“. У интервјуу за „Печат“ износи своје процене актуелних, али и будућих геополитичких „игара“ на простору бивше Југославије, као и односа међу великим силама који би могли имати последице по будућност српског народа.
Како видите садашњи геополитички положај Србије у ситуацији када Вашингтон настоји да одстрани „малигни“ руски утицај с нашег простора, а званични Београд покушава да постигне „компромисно решење“ с Приштином о разграничењу?
Србија се налази у тешкој ситуацији, али је она боља него пре десет, двадесет или тридесет година. Европске силе и САД које су заједно споља учествовале у разбијању Југославије и даље Србију и Србе виде као геополитичког противника. То се симболично видело у Паризу, у третману Србије на свечаности обележавања сто година од завршетка Првог светског рата. Сада су те силе усмерене ка заокруживању независности Косова и одвајању Србије од сарадње с Русијом, јер се та сарадња последњих година обновила. Другу димензију тешког положаја Србије чини српска елита. Нажалост, њен највећи део је још увек заслепљен Западом и од те заслепљености не разуме западну геополитику. Међутим, и поред тешке позиције за Србију постоји шанса. То је промена међународног поретка. Ту промену морамо да разумемо. Ако Србија није разумела шта се десило рушењем Берлинског зида 1989, да је тада дошло до смене међународног поретка, надам се да ће разумети садашње глобалне и европске промене.
„Корекција става Вашингтона“ не може да буде изван основне западне геополитике према Србији, а то је држати Србе на Балкану распарчане, и притискати их да одустану од веза с Русијом. Трамп још увек није променио геополитичку стратегију према Србији коју гледамо и доживљавамо већ деценијама. Да ли ће уопште Трамп успети да победи амерички естаблишмент? То нико не зна. Не зна се и да ли ће Трамп успети да с Москвом оствари било какав, макар и половичан договор? Питање нашег Космета се не може решити без договора између Вашингтона, као спонзора косовског сецесионизма, и Москве као силе која се брани на Балкану и која хоће да брани наше интересе. Због тога нам је потребна тактика добијања времена и надам се да политички врх Србије то и ради. Међутим, шта ако то политика Србије не ради? У том случају, било какво разграничење и споразум с Косовом не може да буде у корист Србије. Зашто? Зато што у том разграничавању с Косовом и Албанцима немамо на кога да се ослонимо. Не можемо то сами извести, а Албанци имају и САД, Француску, Британију и Немачку на својој страни. Они нису на страни Србије. То је илузорно очекивати. Сигнали из Вашингтона нису знак да се геополитика Запада према Србији променила, већ да мењају модалитет како заокружити независност Косова.
Имајући у виду став Москве да Руси не могу бити већи Срби од Срба, колико је Кремљ, без обзира на добре односе између две државе, спреман да иде у подршци потезима Београда око решавања „косовског чвора“?
Москва је спремна да даје потпуну подршку Србији, јер се Русија брани на Балкану. Геополитички интереси Русије су компатибилни са српским интересима. И једни и други се бранимо од западне геополитике. Ми смо у сличном геополитичком проблему. Русија се на Балкан вратила управо у сарадњи са Србијом и Републиком Српском. Међутим, подршка Русије зависи највише од српског захтева, а не од руског хтења. Зато званични Београд мора да с Москвом гради стратегију у вези с Косметом. Уколико се то не деси, Србија ће доживети пораз.
На почетку ове године изјавили сте да је „српска политика ослањања на Русију и чекања да се разреше нејасноће у односима Брисела и Берлина с Москвом добра за интересе наше државе“. Да ли је истекло време за одржавање таквог „курса“ и колико су, без обзира на садашње сукобе с Трампом и економску сарадњу са Кремљом око изградње „Северног тока“, суштински могуће стварне позитивне промене у односу Немачке према Русији док год је Берлин у НАТО-у и под „америчким кишобраном“?
Србији одговара криза у односима САД и водећих земаља Европске уније. Ти односи су последица опадања моћи Запада, а тиме и снаге САД и ЕУ. Вашингтон не жели, нити је икада желео добре односе Берлина и Москве. Никакве добре односе. То је та атлантистичка геополитика. Што више раздвајати два европска центра, Москву и Берлин, јер је то начин америчког присуства у Европи. Исто ради и Велика Британија, која је данас предводник сатанизације Русије. Мислим да ће криза ЕУ довести до промене односа политичких снага у многим земљама ЕУ. Јачаће суверенистичке политике наспрам досадашње глобалистичке елите. Србија то мора да разуме и да гради своју политику у складу с том чињеницом.
И поред сталног одлагања евентуалног пријема Србије у Европску унију и све мање привлачности ове организације за наше грађане, официјелни Београд и даље инсистира на томе да пут ка Бриселу за нас нема алтернативу. Шта би требало да се догоди, односно да ли је, по вашем мишљењу, уопште могуће да досадашња власт начини радикални заокрет и окрене са ка чврстој сарадњи с Русијом и алтернативном решењу – уласку у Евроазијску унију?
Европска унија се налази у великој кризи. У питању је криза вредности, политичка и финансијска криза, мигрантска криза. Можемо рећи да је ЕУ у полураспаду. У најбољем случају пред Европском унијом су године тешких трансформација. На то ће утицати и јачање суверенистичких снага у многим европским земљама. Оне имају сасвим другачије виђење Европске уније. Због свега тога Србија неће постати чланица ЕУ. Међутим, Србија се и даље притиска да „жели“ Европску унију. То је тај парадокс. Не могу и не желе нас примити у чланство ЕУ, а сваки дан нас зову?! То је због жеље да нас контролишу, да нас држе у зависности као извор радне снаге, и тржиште њихових производа, плус тако нас удаљавају од Русије и Кине. Због тога је Немачка и осмислила пројекат Западни Балкан. Да будемо одвојени од Русије и Кине, а под контролом ЕУ, без пуноправног чланства. То је штетан и опасан пројекат. Дакле, немачки и бриселски пројекат Западни Балкан је последица слабости ЕУ, али и даљег глобалистичког настојања да нас држе под контролом што даље од Русије. Зато Србији треба тај заокрет. Ако није раније постојала алтернатива, данас и те како постоји. Израста полицентрични поредак. У том поретку нема Европске уније. Засад се оцртавају Москва, Пекинг и Вашингтон.
Шта је суштински циљ француског понижавања Србије на обележавању стогодишњице примирја у Паризу, на којој су Косово и Тачи намерно добили незаслужено место од стране домаћина?
Званична француска политика је глобалистичка, није суверенистичка. Она је потпуно атлантистичка. Глобалистичка политика види Србију као геополитичког непријатеља. То морамо да схватимо и да се не чудимо таквом третману Србије. Био бих изненађен да је Србија на обележавању стогодишњице добила третман какав проистиче из њене улоге и страдања у том рату. С друге стране, Француска последњих месеци промовише независност Косова. То ради преко Франкофоније, чије многе чланице нису признале Косово, а Косово је придружени члан те међународне организације. Недавно је био њихов самит у Јеревану, где су били дипломатски притисци да се призна Косово. Дакле, Француска себе поставља као савезника сецесионистичког Косова, а не као савезника Србије. То је потпуно логично. Ту логику морамо и ми коначно да схватимо.
Можемо ли после победе Додиковог блока очекивати смиривање ситуације и постизање међусрпског консензуса о минимуму националних и државних интереса, који би појачао позицију Републике Српске и „отупио“ притиске Сарајева и западних „спонзора“ унитарне Босне?
Избори у БиХ су оголили ствар да је део политичке елите у Српској био под контролом западних амбасадора, пре свега америчког. Сада се грађани, и чланство у Српској демократској странци и Демократском народном савезу, освешћују и схватају шта се дешавало. Схватили су да је део њиховог руководства испуњавао западне интересе. Дакле, не може се градити српски интерес тако што ће се он уклапати у атлантистички, западни. То је немогућа мисија. Западни интерес је централизована БиХ учлањена у НАТО, са Српском као празном љуштуром. Политика Милорада Додика је победила и око ње се сада ствара српски консензус. Изван тог консензуса остаје Партија демократског прогреса Младена Иванића, који је под потпуном контролом НАТО емисара, као и неке параполитичке организације које су се више месеци окупљале на бањалучком тргу, злоупотребљавајући страдање Давида Драгичевића.
Колико је, с обзиром на однос снага, реално очекивати да Додик реализује најављене захтеве о враћању одузетих дејтонских надлежности Републици Српској и одласку високог представника, односно страних судија из Уставног суда БиХ?
То ће бити политика српског консензуса. На томе треба истрајавати, јер ништа није могуће одмах. Потребно је, наравно, постићи и договоре с хрватском и бошњачком елитом. С легитимним представницима Хрвата су већ обављени разговори, и потребно је да се види ко, после избора, сачињава бошњачку политичку елиту. Промене у Европи, и уопште међународна ситуација, одговарају захтеву да коначно оде високи представник. Нефункционална БиХ је последица деловања високих представника. Треба приступити развоју БиХ на њеним једино могућим темељима а то је стварни Дејтонски споразум. Дејтонски устав омогућава Српској пуни политички и економски капацитет и очување идентитета Срба. Уколико бошњачка елита не схвати да је развој БиХ немогућ с туторством Запада, и да је БиХ немогућа без Српске, постаће гробар БиХ, што је парадокс јер се та елита највише заклиње Босном.
Да ли је реакција Београда на све оштрију антисрпску политику Црне Горе сувише блага и шта може конкретно предузети наша држава да заштити угрожена права српског народа у „Монтенегру“?
Однос званичног Београда према Подгорици и Србима у Црног Гори је погрешан. Нико од Београда не тражи да негира црногорску независност. То уопште није тема, а њу нам Милова власт потура. Међутим, Србија мора снажно да одговори на негирање српског идентитета у Црној Гори, и отворене ревизије историје. Огроман је притисак на грађане у ЦГ да се одрекну свог српства, а Београд ћути. Недопустиво. Мислим да су грађани Црне Горе тренутно најугроженији Срби, заједно са Србима на Космету. Уколико Србија не заузме јасан и снажан став према Миловој власти, биће саучесник „украјинизације“ Црне Горе, а тиме и тамошњег будућег грађанског конфликта. Црна Гора се креће ка томе.
Постоји ли опасност да после завршетка садашњег Путиновог председничког мандата прозападне снаге, а у првом реду богати олигарси, пропагандом преко медија прогурају неког лажног руског националисту у Кремљ (сличног Јељцину у фази распада Совјетског Савеза) и тако угрозе садашњу политику највеће словенске државе?
Не. Русија данас и Русија 1991. различите су државе у свему. Распад Совјетског Савеза се инерцијом пренео на Русију. Срушене су комунистичке елите, а нова Јељцинова елита није разумела геополитику. Сматрала је да је Русија део Запада, што је било катастрофално размишљање. Последица тога је да је 90-их година Русија доживела веће људске и материјалне губитке него у Првом светском рату. За то време Запад није Русију доживљавао као део свог света. То је тек елита под Путином почела да схвата. Схватили су кључну ствар, а то је да је Русија посебна цивилизација, која треба да гради своју посебну геополитику. Србија то треба да узме себи за пример. И Србија треба да схвати да то што већ сто година покушава да постане део Запада, а то је било и у време социјализма, Србији и Србима доноси само страдање.
„ТИХИ УДАР” ЗАПАДНИХ АМБАСАДА
Претње смрћу председнику Додику и обележавање наводног Дана државности БиХ 25. новембра, без наређења Председништва БиХ или министра одбране, назвали сте покушајем „тихог државног удара“. Које структуре су у позадини тога и какав је њихов циљ?
Иза тога стоје западне амбасаде, под чијом су контролом бошњачке парадржавне структуре присутне у заједничким институцијама БиХ. То је основни проблем заједничких институција у БиХ. Поред тога, српски кадрови у тим институцијама су пасивни, често се ради о службеницима са слабим или никаквим знањем а који не желе и не смеју да се одупру парадржавном деловању бошњачких функционера. Често су српски кадрови и под контролом западних обавештајних служби. Лошем српском кадровању су допринеле српске политичке партије, СДС и ПДП, које су у Сарајеву биле на власти, или, боље речено, глумиле власт, док је стварна власт била у рукама бошњачких функционера. Управо, ослобођени српске контроле, бошњачки функционери су успоставили потпуну власт над заједничким институцијама БиХ. Сада, на почетку мандата новоизабраног Председништва БиХ, циљ је заплашити и онемогућити деловање Милорада Додика, који је најавио корениту обнову српских кадрова и враћање Уставу БиХ. Због тога се и организују сви ти облици државног удара.