Ризична преговарачка меница

Тврди се да се Србији нуди некакав „Дејтон 2“. Ради се о прихватању америчког примата у обновљеном преговарачком процесу с Приштином. Да ли је то сврсисходно са становишта заштите наших интереса?

Наши медији и политичка каста Трампово обраћање Вучићу и Тачију тумаче као понуду да САД преузму од ЕУ доминантно место у преговорима између Београда и Приштине и током њих својим ауторитетом издејствују постизање нечега што се оцењује као компромис Срба и Албанаца. Можда је уистину тако, али не може се недвосмислено закључити да је то намера Беле куће. Постоје бројне могућности за покушај дешифровања мотива који стоје иза вашингтонског писма. И како то бива, ко жели нешто да пронађе у вишеслојном материјалу, бар за дневнополитичку употребу то лако може да постигне. Истина ту и није пресудно значајна. Но да сада не компликујемо ствар, већ да априори прихватимо да САД желе да преузму преговарачко кормило и то с намером да се постигне одржив договор између, како се на Западу обично каже, Косова и Србије. Тога ћемо се држати у овом тексту.

АМЕРИЧКИ РАЧУН Вашингтон има вишеструки интерес да тако буде. Прво, САД би на глобалном плану демонстрирале да чак и у зони где се преплићу интереси разних велесила – односно у вези са Србијом која као ретко која држава у свету има спољнополитичку дисперзију – могу да буду одлучујући чинилац када то пожеле. На миг Америке да је коначно спремна да било шта да Србима, испало би да је наша власт спремна да клекне. Тако би прекоокеанска сила бацила велику сенку на Русију и Кину. Друго, још горе би прошла ЕУ. Показало би се у пуном обиму да је Брисел геополитички патуљак. Нешто је покушао, батргао се и коначно се насукао. Онда је ствар преузела Америка и муњевито постигла резултат. Европска унија, укључујући и њене носеће факторе, озбиљно би била понижена. Коначно, Америка би створила основ за брзо задовољавање својих конкретних интереса на Балкану. Или бар неких од њих већ зависно шта је приоритет САД.
Ствари су просте у вези с тим шта Вашингтон код нас жели. У питању је заокруживање присуства НАТО-а у нашем региону. То подразумева улазак у тај пакт Србије и БиХ, односно сламање отпора РС због које суседна сложена државна заједница већ није у редовима Северноатлантског пакта. Следећа тачка је енергетске природе. Она се своди на онемогућавање намере Руске Федерације да изгради магистрални гасовод који би од Турске преко Балкана стигао до Централне Европе где би се „Јужни ток“, вероватно у Словачкој која би постала енергетска раскрсница, у новом руху спојио са огранком Северног магистралног гасовода. Уз то, циљ САД је да и нама, као и свим другим клијентским земљама, наметне куповину бар одређене количине свог скупог течног гаса. Постоје и други елементи у игри, али они су мање битни па их не помињем.

[restrict]

КОМБИНАТОРИКА ВЕЛИКИХ Да поновим: САД, логично је поћи од тога, хоће да потпуно преузму српско-албански преговарачки процес и имају интерес да то учине. Он је и глобалне и регионалне природе. А ми бисмо већу или мању благонаклоност Америке која би довела до некаквог компромиса свакако морали скупо да платимо. У међународним односима ништа није џабе. То нас стално подсећају НАТО лобисти када се баве руско-српским везама, али зато сада као да желе да помислимо да сурово прагматични Американци Србима доносе дарове. Није тако.
Да ли би САД рачун затвориле нашим одустајањем од политике неутралности и уласком у НАТО или дистанцирањем од стратешке гасне сарадње с Москвом – тешко је рећи. Могуће је да се од нас очекује и једно и друго, али је ипак вероватније да америчке амбиције нису толике. Довољно је једно од тога. И Бела кућа зна да је позиција Русије код нас јака. И остала би јака чак и када би официјелни Београд почео да прави пакт с ђаволом. Тако је не толико што је Руска Федерација код нас нарочито присутна преко трансмисија своје моћи, нити изузетно активна, већ због расположења српског народа. Ту се на традиционалне симпатије према Русији надовезују и фрустрације због деценијског негативног односа Запада према нама, са додатним проруским афинитетима који из реченог произлазе.
Може се очекивати да би прорачунате САД – како у таквим условима не би изазвале велике ломове који намећу озбиљније трошкове, губитак времена и носе ризик – покушале да нас, како Србију, тако и РС, укључе у НАТО уз неки договор с Русијом који би подразумевао зелено светло за „Јужни ток 2“ или балкански крак „Турског тока“. Или другачије, прихватиле би нашу неутралност уз наше и руско одрицање од изградње енергетског тока преко територије Србије. Ако он буде и реализован, Американцима је битно да на Балкану у целини иде преко територија НАТО чланица. Зато Вашингтон сигнализира да је згодно да Румунија уместо Србије буде део пројекта. Тада се Русима одузима велики део геополитичког профита повезаног с изградњом гасовода. Опет, они би се свакако много мање борбено и више нагодбено поставили када би проценили да држава Србија убрзано иде ка капитулацији.

ГЛОБАЛНА ТРАНСФОРМАЦИЈА Све у свему разне опције су у игри, а како год било у сврху наше компензације Американцима за, можда, понуђено разумевање у вези са преговарачким процесом. Уз то се ради о томе да они не буду против нас, а не да стану на нашу страну, док бисмо ми овако или онако морали да се сврстамо уз њих. То су бруталне чињенице.
Хајде сада, пошто смо их хладно сагледали, из тог угла да се упитамо да ли нам онда треба „Дејтон 2“? Када је 1995. године дошло до првог дејтонског аранжмана, Америка је била неприкосновена сила. Чак и према бруто домаћем производу израженом кроз паритет куповне моћи, била је богатија од Русије, Кине, Индије и Бразила. Наравно не појединачно већ заједно! Данас, приближно 25 година после тога, само Кина има, оквирно, 25 посто већи, на поменути начин сагледан, БДП од САД.
Не заборавимо и то да војнополитичка моћ иде, можда не истовремено, али свакако неизбежно, у истом правцу као и велике економске трансформације. Кинески носачи авиона још не крстаре Карибима, али пре или касније хоће. Сведоци смо да је свет и без тога већ постао асиметрично полицентричан. Америка је и даље октопод који у војном смислу обухвата целу планету, али у многим деловима света Русија и Кина, као и неке регионалне силе, не да му парирају већ повремено и матирају САД. Довољно је сетити се развоја догађаја у Сирији. И по томе видимо да се свет за неколико деценија изменио толико да су за такве промене раније били потребни векови!

НЕОПХОДНОСТ РУСКОГ ФАКТОРА Када је тако, а јесте, зашто онда да своју судбину стављамо у руке оних који се нису показали као наши пријатељи? Штавише, нанели су нам огромну националну штету јер су били кључни чинилац комадања нашег национално-државног простора? А сада за мало њихове добре воље морамо да дамо још и додатне велике уступке. При томе више не могу – колико год су у стању и даље да нам праве проблеме – да нас једнострано мрцваре као у прошлости. Можда је било рационално да раније постанемо њихови вазали, али када већ нисмо, ирационално је да на то пристајемо сада.
Да би Америка сада диктирала решења на нашем терену, претходно ми с тим морамо да се сложимо и ставимо се под њен патронат. Зар ико може да нас убеди да је рационално то учинити? Деведесетих година прошлог века као увод у Дејтон америчке бомбардерске ескадриле су се обрушиле на РС а хрватски тенкови су уз њихову помоћ стигли надомак Бањалуке. И поред тога, захваљујући показаној храбрости и спремности да наставимо борбу, извукли смо значајне концесије. Данас би требало да се ради америчке тек половичне објективности, умногоме ако не и потпуно, одрекнемо својих доказаних стратешких партнера и значајног дела још живих националних интереса. У бољим околностима добили бисмо много мање него што смо крајем прошлог века када јe Америка господарила светом.
Пошто смо узели све речено у обзир, закључимо: тачно је да је садашњи ЕУ преговарачки формат обесмишљен, али нетачно је да је нови ексклузивно амерички за нас пожељан. Дијалог као најрационалнији пут ка неком решењу потребан је и нама и Албанцима. Опет, не по сваку цену, нити нужно одмах. Да ли ћемо се договорити за годину, две или десет није пресудно значајно. Битније је какав аранжман постигнемо. Уосталом, уверен сам да време ради за нас, а не против нас. Но то сада и није тема јер се слажем да је начелно добро тежити продуктивном оквиру за покушај договора. Али и у то сам ништа мање уверен, тако нешто свакако не представља препуштање америчкој (само)вољи. Услов за нове преговоре у којима би Београд учествовао отуда мора да буде то да Москва има једнаку улогу оној коју би добио Вашингтон. Све друго би нас сувише скупо коштало – у вези с Косовом, али и шире – чак ако којим случајем и води неком моделу развезивања косовског чвора!

[/restrict]