ПРОПАСТ ЕВРОПСКОГ ЦАРСТВА У ПАРИЗУ

НЕМИРИ У ФРАНЦУСКОЈ, ЧЕТВРТИ ЧИН

Да ли је коначна тачка на судбину Европске уније стављена у Паризу, устанком „Жутих прслука“? Емануел Макрон, нови Наполеон ЕУ, није ни манипулацијама, ни насиљем, ни подилажењем успео да угаси ватру упаљену широм Француске. Побуна ће, можда, утихнути и неће еволуирати у праву револуцију, али је сигурно да ништа више неће бити исто

Камерман је кадрирао на тешко оклопљене и наоружане ратнике распоређене у неколико борбених линија. Прати њихов организовани и врло дисциплиновани јуриш који попут великог таласа потапа човека који клечи спрам њих држећи заставу. Када га је „цунами“ прошао и када поново постаје видљив за камеру, примећује се да је неколико ратника напустило формацију и задржало се да се обрачуна са њим, зверски му отимајући заставу. Ово није сцена из неког историјског филма о епској бици код Алезије, где су Цезарове легије прегазиле галске побуњенике предвођене Верцингеториксом. Препричани снимак настао је у суботу 8. децембра 2018. у центру Париза и само је један од многих којима се огољава крајња полицијска суровост над мирним демонстрантима. Сличност данашњице са догађајем старим више од две хиљаде година није само визуелна. Она је и суштинска. Као што су стране, империјалне легије Јулија Цезара желеле да покоре побуњене Гале, тако и данас империјална сила за коју се не може рећи да је домаћа жели да угуши бунт галских потомака. Једино што се квислинг који се формално налази на челу легија, председник Емануел Макрон, никако не може упоредити са Јулијем Цезаром. За разлику од Цезара, који је своје противнике поразио бриљантном тактиком чак и када му бројке нимало нису биле наклоњене, Макрон није успео да тријумфује ни помоћу манипулација, нити извођењем на улице чак 89.000 полицајаца и жандарма, као и петнаестак оклопних возила.

[restrict]

КАКО СУ ДЕМОНСТРАЦИЈЕ ПОСТАЛЕ НАСИЛНЕ Протести „Жутих прслука“ у свом зачетку били су далеко од било каквог насиља. Напротив, радило се у највећој мери управо о бунту људи који су се или из великих градова склонили, између осталог, од насиља у мање, руралне средине, или који су из тих средина са зебњом посматрали насиље које хара великим француским градовима и њиховим предграђима. Радило се о пристојним и скромним људима притераним уза зид и који су практично приморани на бунт против система што их је учинио потпуно безнадежним и обесправљеним.
Насилне побуне које смо ранијих година виђали у Француској, посебно оне највеће из 2005, када је направљена материјална штета већа од 200 милиона евра, биле су све суштински другачије од онога чему смо данас сведоци. Радило се о хулиганском пиру младих насилника имигрантског порекла којима повод за лом није била никаква друштвена или социјална неправда, него револт због полицијских акција у борби против криминала у имигрантским четвртима. Да је тако, можда најбоље илуструје чињеница да су две жртве нереда из 2005, Жан-Клод Ирвоа (56) и Жан-Жак ле Шенадек (61) управо представници старе, традиционалне и радничке Француске какви се данас налазе у редовима „Жутих прслука“. Ирвоа је опљачкан и пребијен насмрт у париском предграђу Епине сир Сен, док је Ле Шенадека у, данас по злу чувеном, париском предграђу Сен Дени убио Салахедин Алул док је покушавао да угаси упаљени контејнер у близини свог дома.
„Жути прслуци“ су, међутим, аутентични антипод оваквим демонстрацијама и њихови мирни протести дегенерисали су у насилни хаос тек захваљујући манипулацији и полицијском насиљу које је изазвало реакцију неких елемената овог покрета. Државну, макроновску манипулацију није тешко идентификовати. Парадигма тога могла би бити дешавања око Тријумфалне капије. Овај споменик оскрнављен је током демонстрација 2. децембра и власт је за милионску штету оптужила припаднике овог покрета. Логика и документа, међутим, указују на нешто сасвим друго. Није логично да људи који протестују, између осталог, против глобалистичког, антиродољубивог система скрнаве споменик својим прецима палим за њихову слободу, споменик ономе чиме се отворено поносе. Такође, није логично ни да они који одржавају својеврсно бдење на гробу Незнаном јунаку који се налази у оквиру овог споменика, тај исти споменик уништавају. Истина коју француски и светски медији скривају од јавности је да су вандали који су скрнавили Тријумфалну капију, а која је и документована фотографијама починилаца, јесте да се радило или о убаченим провокаторима, или малоумницима који су протест искористили за пропагирање својих болесних идеја и обичаја. На кога више личи да разбија и пљачка продавницу спортске опреме, на сељака из Бретање, или на хулигана из предграђа?
Чињеница је и да је до првих сукоба с полицијом дошло не тако што су разуларени демонстранти напали снаге реда већ је било обрнуто – полиција је покушавала да насиљем разбије блокаде које су демонстранти постављали по француским путевима, и потом окупљање на Јелисејским пољима. Чињеница је, такође, да су у старту паљене гуме и слични предмети, те постављане барикаде, како би се демонстранти заштитили од напада полиције, а да је до превртања и паљења аутомобила (што је заштитни знак младих хулигана из предграђа – током немира 2005, на пример, запаљено је више од 8.000 возила) дошло тек касније. Чињеница је и да је сцена, попут оне с почетка текста, када полиција брутално пребија скроз мирне, ненасилне демонстранте, више него оних у којим се дешава супротна ствар – да демонстранти нападају полицију. У контексту провокатора и режираног полицијског насиља треба имати у виду и скандал са шефом Макроновог обезбеђења Александром Беналом, који је снимљен како на демонстрацијама 1. маја ове године противзаконито пребија демонстранте. По објављивању овог снимка у јавност је испливао и читав низ других Беналиних преступа, укључујући и незаконито поседовање и употребу ватреног оружја и финансијске малверзације за које је Макрон морао да зна.

МАКРОНОВ СИЛАЗАК С ОЛИМПА Сам председник Француске, који је до понедељка 10. децембра или гордо ћутао, или осуђивао демонстранте, одлучио је да се огласи, пошто је схватио да бунтовнике неће успети да ућутка горепоменутим методама манипулације и насиља. „Тако је, после више недеља демонстрација, али и повремених нереда, после више десетина повређених и међу демонстрантима, и међу снагама реда, па чак и после више мртвих у оквиру овог свеобухватног и невиђеног покрета ’Жутих прслука’, након значајних разарања и вишемилионске штете, Макрон, тај Јупитер из Јелисејске палате одлучио да сиђе са свог Олимпа“, написао је поводом председниковог обраћања нацији Оливије Дамјен за „Булевар Волтер“, оцењујући да је ово обраћање било и закаснело, и недовољно. „Свеобухватном народном и социјалном покрету Макрон одговара са неколико минималистичких мера. Док ’Жути прслуци’ траже куповну моћ, он им предлаже повећање минималца за сто евра, а осталим радницима ништа. Док ’Жути прслуци’ траже више демократије, он им нуди некакву дебату пребацујући врућ кромпир градоначелницима. Док траже више правде и равноправности, он нуди мрве једнима и ништа другима. Суочен са овом значајном кризом без преседана, председник Републике се показао онаквим какав јесте, износећи лажно саосећање и истинске претње. Претње ’Жутим прслуцима’ који би наставили са својим акцијама, али и ’неодговорним политичарима’ које није именовао, мада је јасно на кога је могао да мисли“, додао је Дамјен.
Заиста, сва је прилика да мере које председник и његова власт нуде неће бити довољне да задовоље побуњене народне масе и да протест који, према анкетама, ужива подршку око 80 посто јавности, док Макрона подржава свега 18 процената становништва, неће бити прекинут захваљујући томе. Мала је вероватноћа да ће бити прекинут и због претњи насиљем и због практичне примене насилних метода над демонстрантима. Чак и када би се демонстрације у наредном периоду полако и спонтано угасиле, бес и гнев људи који су на њима учествовали или их подржавали не би нестао већ би се притајио да би у првој наредној прилици поново избио на површину у још страшнијем облику.
Макронов слом на домаћем терену у опасност доводи његову власт и земљу, али и читаву Европску унију. И то не само зато што је покрет почео да се прелива и ван граница Француске у друге европске земље. Још већи проблем је што је по повлачењу немачке канцеларке Ангеле Меркел са кормила ЕУ због унутрашњих проблема, улогу главног човека и „спаситеља“ Уније преузео Макрон који сада губи тле под сопственим ногама. Сада када он остаје без могућности да адекватно управља сопственом земљом, поставља се питање ко ће водити ЕУ. Харизматични и јаки Матео Салвини, или ван Белгије практично непознати Шарл Мишел? А приближавају се и избори за Европски парламент…

[/restrict]