Како газда каже

Понашање Приштине постаје сасвим јасно тек ако пођемо од чињенице да тамошње власти не воде сопствену политику

На први поглед чини се да приштинско руководство од времена увођења сулудих такси на робу из Србије потпуно игнорише Европску унију и НАТО. Не обазирући се на њихове препоруке, формирали су „војску Косова“ и одбили да укину таксе.

ЈЕДАН АУТОРИТЕТ Иако, дакле, може да изгледа да је Приштина постала моћна и непослушна, то није истина. Они се заправо понашају у складу са животињским инстинктом – да уважавају само једног газду, један ауторитет. Оперисани од дипломатије и компромиса, они игноришу и одбијају све што није у складу са налозима из Вашингтона (и Лондона).
Док Американци покушавају да нас збуне понеком позитивном изјавом како се не бисмо досетили одакле ветар дува, Велика Британија наступа отворено непријатељски према Србији. Њихов амбасадор у Приштини Рури О’Конел каже да су таксе на увоз српске робе, као и формирање „војске Косова“ потпуно легална ствар и да је то „одговор на српске провокације“.
Нису у питању само речи него и прљаве акције британске службе МИ6, која покушава да од уцењених и потплаћених Срба направи неку нову странку на КиМ као пандан „Српској листи“, а која би бар формално „озаконила“ потпуно незаконите и опасне потезе Приштине.

[restrict]

ПУКОТИНЕ У НАТО-у Размимоилажење ставова САД и Велике Британије са ставовима већине важних држава ЕУ (сем Немачке) о питању формирања „војске Косова“ у ствари указује на пукотину у структури НАТО-а. На несрећу алијансе, није једина. Ту су и несугласице на тему руског гаса („Северни ток 2“ и „Турски ток“), амерички диктат европским чланицама о финансирању алијансе, разлаз Турске са САД и ЕУ… али то је већ нека друга тема.
За Србију је пак важно питање како ће се та чињеница одразити на коначно решење „косовског питања“. Приштина је игнорисала бројна звучна европска имена и њихове функције – Федерику Могерини, Дејвида Макалистера, Сема Фабриција, Јоханеса Хана, Мирослава Лајчака…
Све то ствара илузију да власти у Приштини имају сопствени став, „петљу“ и јак ауторитет, а управо је супротно јер се сада јасно види да су под потпуном контролом и управом САД и Велике Британије, и да им они креирају све незаконите потезе.

УЗАЛУДНЕ НАДЕ Лепо је било својевремено чути најаве с највиших места у америчкој администрацији да се политика према Србији мења и да је заокрет јасно дефинисан у новој „Стратегији националне безбедности САД“ која је озваничена крајем 2017. године. Оно што је за њих била тек корекција стратегије, за нас је била судбинска ствар и зато смо „нови“ амерички став прихватили више у жељи да то тако буде, него разборито и рационално. Сада знамо да од тога нема ништа. САД и Велика Британија потпуно игноришу српске интересе, српске невине жртве, етничко чишћење Срба, мирољубиву српску политику и српске вапаје за миром и договором.
Ипак, америчка политика према КиМ је у дубокој кризи, што због изненађујуће снажног српског отпора, што због све израженијег раскорака са важним европским савезницима који сада њихову агресивну и диктаторску политику виде као опасност за сопствене интересе и сопствени суверенитет. Протести широм Европе, који из социјалних прерастају у изразито политичке, ударају директно по алијанси и ЕУ. Један од захтева протеста „Жутих прслука“ у Француској, о коме се на Западу мало говори, јесте да ова земља одмах изађе из НАТО-а и ЕУ да би се Француској вратио суверенитет. Знају Американци да је то пригушена воља народа и да то није празна претња јер Француској не би било први пут да иступи из НАТО-а.
Неповољна дешавања по америчку политику у Европи подстакла су некакву траљаву понуду Србији коју су многи окарактерисали као „непристојну“. Иако за Београд неприхватљива, она може бити сигнал америчког попуштања и корекције политике према Србији. Метју Палмер, задужен за југоисточну Европу испред државног секретара САД Мајка Помпеа, пренео је поруку у име америчке администрације и Доналда Трампа: „Примораћемо Албанце да укину таксе на увоз српске робе уколико ви зауставите државе да повлаче признање Косова и уведете шестомесечни ембарго на такве одлуке.“ Овом поруком постаје јасно оно што сви знамо – да Америка стоји иза потеза Приштине и да их истог часа може укинути. Термин „примораћемо“ (Албанце) јесте провидна маска да Албанци делују самостално и независно.

ВОЈНО РЕШЕЊЕ? Из понуде се види да успешна и вешто одмерена политика и дипломатија Србије на глобалном плану постаје јак разлог да САД размишља о корекцији планова за Космет. Рано је говорити о суштинској корекцији, али да је дошло до размишљања у том правцу више није спорно. Велико је питање да ли би до оваквих размишљања уопште дошло без све видљивијих пукотина у структури НАТО-а. Ипак, овај амерички потез не треба прихватити као нешто а приори позитивно за Србију. Дрска америчка политичка пракса нам говори да је прва понуда увек најбоља а свака следећа све лошија. То је одавно дефинисано неписано правило, како би сви прихватили апсолутни ауторитет и аксиом да се о америчким понудама не расправља. Али то је важило док је Америка била потпуно супериорна на глобалном плану. Сада нема услова да се та пракса настави иако је питање да ли ће Америка од ње одустати. Забрињава и следећа чињеница – ако су САД свесно и намерно послале Србији понуду за коју се унапред зна да ће бити одбијена, то може значити да су се одлучили за војно решење проблема на Балкану.
Ако се најава формирања „војске Косова“ могла тумачити као војни притисак на Србију и српски народ на КиМ, у домену хибридног рата њено формирање значи да се прешло на отворене припреме за конвенционална дејства. Сада следи исфорсирано опремање тешким наоружањем.
Успут, Србији се сервира још једна успаванка – да је стварање „војске Косова“ дуг процес који ће трајати најмање десет година и да се тек тада може причати о некаквој војсци. То је нова лаж и превара којом се српске противмере покушавају приказати као безразложне и непотребне. Припадници КБС се годинама увежбавају на здруженим војним вежбама НАТО-а, али и самостално у америчкој војној бази Бондстил и на војном полигону Криволак у Македонији. Сем тога, неки припадници албанске паравојске имају ратна искуства из Сирије, али нису евидентирани као терористи јер су били у редовима Ал Нусра фронта, савезника здружених снага које предводи САД. И министар одбране лажне државе Косово је неосуђени ратни злочинац Рустем Бериша. Тако је прича да Приштина тек треба да одшколује војне кадрове потпуно нетачна. Они су већ обучени да употребе тешко наоружање и само им га треба допремити да би постали општа опасност за мир у региону. Како рече министар одбране Александар Вулин, „Дајете терористима оружје и очекујете да га они неће употребити, или да ће га употребити у мирољубиве сврхе.“
Засад су Приштини достављена само турска, немачка и америчка специјална војна возила. Американци су испоручили 24 блиндирана возила „хамви“ од уговорених 51 колико је предвиђено уговором са „владом Косова“. Лед је пробијен оним што се чини најбезазленије, али што је у овом тренутку Приштини можда најпотребније. Ово су вишенаменска и високомобилна блиндирана возила подесна за интервенције према цивилима и ненаоружаном народу. На њих се могу монтирати бацачи граната, као и лаки и тешки митраљези. Могуће је монтирати и систем за управљање ватром из заштићене унутрашњости возила, која је отпорна на оружје које би се могло затећи код цивила.
Ако се адекватно наоружају и опреме, врло су погодна за насилно успостављање власти и контролу становништва на окупираним територијама. Тако је ова испорука веома битна за припрему евентуалног упада на север Косова. Што се тиче даљег наоружавања, треба озбиљно схватити најаву Рамуша Харадинаја: „Имаћемо све сем подморница.“ Он, у жељи да себи прида важност, често излеће у јавност с плановима за које би западњаци више волели да остану тајна.

РУСКИ УТИЦАЈ И СРПСКА ЗАРАЗА Приштинско руководство ће и даље покушавати да подстакне некакав регионални фронт против Србије иако засад у томе немају успеха. Нису успели да искористе већ постојеће антисрпско расположење у врху неких земаља које нас окружују, да би и оне покренуле конкретне административне потезе сличне Приштини. То им је несумњиво био план – нека врста изолације и уцене Србије, како би преко других изнудили признање „државе Косово“. Други нису спремни да на своју штету помажу Албанцима, а сем тога постају свесни да европска економска и политичка памет све теже прихвата сулуде и давно превазиђене методе притиска.
Као увек досад, Приштина врши замену теза и за све зло које чине тврде да то у ствари ради Србија према њима. Тако и сада лажу пред очима целог света да Србија крши међународне законе и споразуме, па и ЦЕФТА споразум, а да они само узвраћају истом мером. Међутим, сада и код тог провереног наступа Приштине нешто не штима. Дрске лажи, које су раније редовно успевале, више не пролазе ни код неких њихових поузданих савезника. Дрскост у вези с таксама отворено и радосно је прихватио само контроверзни Еди Рама. Други, ако и прихватају, види се да то чине невољно, више прећутно или суздржано, само да не наљуте САД. Приштина наравно то осећа и зато инсистира на нечему што на Западу сигурно пролази – провоцира изолацију Србије прозападном измишљотином о „малигном руском утицају“. Тврде да је Србија „заражена“ и да ту „заразу“ шири Балканом.

ЗЛОУПОТРЕБА КФОР-а Србији је у најтежем тренутку стигла препорука и подршка Русије, да не дозволи улазак албанске паравојске на север Косова. Подршка Русије је изузетно важна иако је Србија и пре тога заузела чврст став и саопштила га светској јавности – нећемо дозволити улазак албанске паравојске на север Косова јер су то окупационе снаге у Србији. Оружани сукоб је сасвим могућ јер Рамуш Харадинај поново провоцира и отворено најављује улазак „војске Косова“ на север српске покрајине. Његове претње треба схватити озбиљно. Следећи корак из америчко-британског плана је, по свему судећи, потпуна злоупотреба међународних мисија, посебно КФОР-а.
Приликом формирања „војске Косова“ подршка КФОР-а била је евидентна. Наравно да војне вежбе на северу Косова управо у тренутку формирања приштинске „војске“ нису случајност него план у оквиру кога је КФОР стављен у службу америчких интереса. По опреми (бодљикава жица и тешке машине за уклањање препрека) и избору термина за вежбу препозната је њихова улога да у тако опасном тренутку контролишу протесте Срба и евентуалне потезе Србије.
Због тога више нема дилеме да ли ће у будућности бити у функцији заштите и подршке „војске Косова“ у акцији окупације севера Косова. Нема ту ништа чудно ако знамо да САД и Велика Британија практично командују НАТО-ом, који пак управља КФОР-ом. А „војску Косова“ форсирају управо САД и Велика Британија. Развој будућих догађаја по америчком сценарију може се наслутити из изјаве генералног секретара НАТО-а Јенса Столтемберга. Он јесте дао јасну препоруку Приштини да није време за стварање „војске Косова“, али је у истој изјави најавио потезе ако то Албанци ипак учине: „У том случају би Савет НАТО-а морао да преиспита ниво присуства КФОР-а на Косову.“
Овде се перфидно најављује могућност укидања међународних мисија на КиМ и постепена предаја њиховог јасно дефинисаног мандата Приштини, па и контроле у војном погледу. Сада знамо да Србија то неће дозволити, јер је „војска Косова“ за нас окупациона војна сила.
Стратези на Западу би требало озбиљно да схвате да је дефинитивна одлука Србије да не дозволи нови погром Срба, нову „Олују“, нити улазак албанских паравојних формација на север Косова. Оваква одлука је обрадовала српски народ и учврстила његов став да остане на својим огњиштима. Поред јаке воље и жеље да опстану, потребна им је снажна подршка Србије у сваком погледу јер срамне таксе и друге незаконитости остају да и даље загорчавају живот обичним грађанима. Нема дилеме да ли ће издржати. Тамо су остали најчвршћи и најупорнији. Колебљивци и паничари давно су се одселили. Онај ко претњама и силом покушава да баци Србе и Србију на колена, не познаје наш менталитет. Треба само овлаш да прелиста српску историју и видеће да то досад нико није успео.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *