GODINA SILOVANJA ISTORIJE

Neuporediva moć srpske duboke države u kulturi i na državnoj televiziji

Ne treba zaboraviti: ako se oćuti prošlost, obmane brže postaju sadašnjost. U to smo se uverili nedavno, na kraju teške i lažljive 2018. godine i o tome pisali u više navrata: silovanje prošlosti preobratilo se u silovanje sadašnje Srbije

Početak 2018. godine obeležio je žestok sudar pokretnih slika sa istorijskim činjenicama u dve televizijske serije najvećih ambicija i planiranih dometa, obe u produkciji Javnog servisa Srbije.
Gotovo u istom času gledali smo iskrivljenu sliku života Beograda u periodu između dva rata u seriji Senke nad Balkanom kad i niz nasrtaja na srednjovekovne tekovine srpske države u seriji Nemanjići – rađanje kraljevine, tako da je postalo jasno da obe serije – bez obzira na razlike u tematici i ikonografiji – potiču iz iste kuhinje i da su obe snimljene sa ciljem da degradiraju srpsku prošlost. Ova kuhinja je drugosrbijanska ili „samoponištavajuća“ i sastoji se u konzistentnom negiranju srpske istorijske vertikale i ismevanju njenih istočnika. Ti nasrtaji deo su hibridnog rata protiv Srbije, koji je započet devedesetih godina i još traje, naročito unutar granica države, u dejstvu pete i naročito „šeste kolone“ samoproglašenih srpskih „elita“, usmerenih protiv svega što je srpsko i narodno. Televizija i film su glavna oružja u rukama ovih kolona, duboko usađenih u upravljačke mehanizme još u doba žute vlasti i dodatno utvrđenih u novijem vremenu. Može se slobodno reći da dan-danas ova duboka država nigde nije tako jaka kao u kulturi i na državnoj televiziji.

[restrict]

Istorija nam uopšte nije potrebna

Budući da je srpsko stanovište, na drugoj strani, ukorenjeno u nacionalnoj istoriji, jasno je zašto su se i novija i starija srpska prošlost našle prve na udaru medija duboke države bez ostatka podređenih neoliberalnom modelu i njemu saobraznoj političkoj korektnosti. Srpska prošlost je dozvoljena samo ako je zločinačka, remetilačka, primitivna i time osuđena na nestajanje.
Srpska prestonica u Senkama je pijana balkanska krčma, palanka ne filosofije nego pandurske palije, kojom vladaju srbijanski generali-pederi, horde ubica, razbojnika, zločinaca, secikesa, narkomana i kurvi. Gledali smo strašnu kućerinu strave na čijem je krovu sedeo kralj Aleksandar Karađorđević sa svojom kajmakčalanskom bratijom, pervertitima, satanistima i žandarčinama. Ovako nešto nije moglo biti snimljeno ni u najcrnje doba titoizma ne zbog ideoloških razloga – opisana slika propale Srbije bila bi tada jedva dočekana – nego zbog javne sablazni i nesnosne količine psovki, prostakluka i ogavnih prizora koje sadrži. Brozova nomenklatura imala je ipak nekakve mere i javnih obzira. Današnji ideološki sponzor i naručilac ovakvih horora nema ikakvog zazora kada je u pitanju srpska tradicija. Sve što je srpsko mora biti brutalno zgaženo. Srbi nemaju nikakve tradicije osim krvavih košmara koje su izazivali svojom zverskom prirodom. I zato su uvek krivi i zaslužuju svaku osudu. I zato se projekti kao Senke nad Balkanom ne alimentiraju samo iz stranih fondova – njih ima i vrlo su darežljivi – nego najviše od onih koji upravljaju parama srpskih poreskih obveznika.
Naročita figura ove neoliberalne groteske bila je otvorena i besramna rusofobija, takođe predviđena soroševskom agendom, a ovaj ceh platila je časna i ugledna zajednica ruskih beloemigranata, predvođena legendarnim baronom Vrangelom, voždom pravoslavne Rusije, a koja je između dva rata živela u Beogradu i dala mu sve što je imala. Serija je od ovih intelektualaca, naučnika i umetnika napravila odvratnu narko-mafiju nalik na one senke koje danas vladaju Balkanom. Sve je to bila infamna, rusofobna laž, lišena svakog osnova u istoriji. Kada smo to dokazali, duboka država uzvratila je: „Šta istorija? Istorija nam uopšte nije potrebna.“ Glavni urednik jednog neoliberalnog nedeljnika, koji je bez ikakvog zazora lobirao za Senke, napisao je tada: „Uopšte nisam shvatio šta je tema oko istorijskih činjenica… Mi smo seriju gurali maksimalno, što zbog Bjele, što zbog toga što je i za nas korisno (podvukao B. Z.). Priče o negativnom prikazivanju Rusa (?!) i izvrtanju istorijskih činjenica (?!) nisam ni pratio. Mene je bunilo kad neko uopšte pokreće tu temu.“ Neviđena bahatost: zašto su istorijske činjenice uopšte tema? Ako mi odlučimo da nam te činjenice ne trebaju, neće ih ni biti! Takav je sada stav ideološkog sponzora ispod Fukujaminog šešira koji nosi glavni glumac i autor Senki nad Balkanom, a koji poslednjom parom plaćaju građani Srbije.

Izvitopereni Nemanjići

Još se buka oko Senki nije stišala, a izvršen je novi atak na srpsku istoriju: u novogodišnjoj noći 2018. emitovana je prva epizoda TV serije Nemanjići – rađanje kraljevine, što je izazvalo lavinu narodnog protesta upravo zbog izvrtanja slike o Nemanjićima i celoj srednjovekovnoj srpskoj istoriji. „Pilot-epizoda nas je posramila. Promašen je duh vremena“, sažeo je ovaj utisak istoričar dr Predrag Marković. On se zatim založio za odgovornu i stručnu recenziju „red po red“ ovakvih projekata koja je u oba slučaja izostala, a koju bi ponovo trebalo uvesti kao obaveznu u nacionalnim produkcijama ove vrste.
Puna dva meseca trajala je svenarodna polemika oko Nemanjića, koji nisu skinuti s programa, kako je sugerisao Programski savet samog Javnog servisa, nego su nastavili da iritiraju najširi auditorijum sve težim promašajima. A kako je sve počelo? Dva ideološka komesara druge Srbije odabrala su na navodnom javnom televizijskom konkursu baš ovaj projekat, jer je još u početku bilo jasno da on predstavlja desakralizaciju i profanizaciju srpske srednjovekovne države, čime se ista izmešta iz svog istorijskog konteksta i omalovažava. Pokušaj da se u prvim epizodama Nemanjići prikažu kao poludivlji glavari lokalnog značaja i karaktera koji žive u bednim brvnarama u nekoj dubokoj balkanskoj šumi i odande uznemiravaju evropske zemlje, apsolutno je odgovarao inženjeringu srpske prošlosti koju je želela da stvori duboka država. Ta slika bila je u potpunosti neistorična, iskrivljavala je duh vremena i u krajnjoj liniji delovala kao parodija nemanjićke baštine. „Nemanjin dvor nije bio šumska vikendica već ozbiljna državna institucija“, odmah je reagovao prof. dr Siniša Mišić, šef Katedre za istoriju srpskog naroda u srednjem veku Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i koautor studije Srbija 1217, objavljene povodom osam vekova otkako je Stefan Nemanjić postao srpski „prvovenčani“ kralj. Među prvima i najpozvanijima u struci, prof. Mišić alarmirao je srpsku javnost: „Istorijski filmovi ne mogu umetničkom slobodom da pravdaju izvrtanje činjenica naročito kada je reč o ključnim događajima iz istorije jedne nacije, a glavni nedostatak serije Nemanjići – rađanje kraljevine jeste nepoznavanje ili namerno izvrtanje važnijih istorijskih činjenica“, istakao je profesor Mišić. Pošto je Javni servis pripremao igranu seriju nacionalnih razmera posvećenu obeležavanju ovog događaja, bilo je logično da se za stručnu pomoć obrati upravo naučnicima-specijalistima za ovu oblast. Ne, Javni servis imao je svoje pisce srpske istorije, od kojih glavni scenarista nikada u svojoj karijeri nije zavirio u prošlost srpskog naroda. U pripremi Nemanjića Javni servis nikada nije tražio stručnu pomoć nijedne nacionalne institucije. „Nacionalna televizija, odnosno kreatori serije su odabrali naučne saradnike sami, nekim privatnim vezama, ali izgleda da ni njih nisu slušali. Umetnička sloboda nije uopšte sporna, upravo pomoću nje igrani film ili serija moraju da dočaraju duh vremena, što je u ovom slučaju potpuno promašeno. Veoma je opasan uticaj ovakve popularizacije istorije. Zato je velika šteta ovako netačno interpretiranje Nemanje i njegovog doba“, podvukao je Mišić.
U suštini Javni servis je samo ponovio isti tip pretprodukcije ranije primenjen u Senkama nad Balkanom: „autorski tim“ bira i imenuje svoje „eksperte“, koji zatvaraju narativ serije prema unapred zadatom modelu. Taj model je prevashodno ideološki i politički korektan koliko to utvrde komesari duboke države (koje nije teško prepoznati i imenovati) i krajnji mu je cilj degradiranje svakog srpskog stanovišta. U seriji autorskih tekstova u „Pečatu“ i drugde izneo sam i analizirao konkretne primere ne samo ovog degradiranja na filmu i televiziji nego diskvalifikovanja istorije uopšte.
To najviše zabrinjava: u cilju dezavuisanja činjenica i promociji neoliberalnih i antisrpskih stavova proklamuje se teza o fikciji koja je nadređena istoriji. „Politika ide ispred istorije“, kaže nedavno u „Pečatu“ Aleksis Trud. „Istorija može u potpunosti da se izbriše.“ A to znači: kad hoću da plasiram svoje današnje političke stavove o prošlosti, isključujem istoriju i pozivam se na umetničku slobodu da činjenice koje su fait accompli po svom nahođenju poništavam, menjam, preinačujem ili – izmišljam! Tako mogu da spinujem živote ljudi koji su zaista postojali i događaje koji su se stvarno desili, usađujući u njih ono šta ja danas nalazim za shodno ili što neko od mene traži. To je najšira definicija silovanja istorije koja se nikada nije ispoljila tako otvoreno i drsko kao u Srbiji leta 2018. U odsustvu skrupula vrši se nasilje nad svešću o srpskoj prošlosti. Na to upozoravaju istoričari, a alarm prof. Mišića važi za sve, a naročito za državu koja finansira i podržava ovakvu „umetnost“: umetničkom slobodom ne može se pravdati izvrtanje činjenica, naročito kada je reč o ključnim događajima iz istorije jedne nacije. Tačka. Zatvoren navod.

Plima laži

Dvadeset i više vekova stvaranja evropske civilizacije obeležili su izvesni obziri pred istorijom, poštovanje nespornih izvornika prošlosti i povesnih tekovina naroda i država. Sramno je da danas na to moramo da podsećamo odgovorne u zemlji Srbiji koji bi da sve to zbrišu jednim potezom i uvedu nasilje nad svešću kao vladajući princip. Sramno je što srpski intelektualci i umetnici ćute pred ovim silovanjem. Mnogi će reći: pred plimom laži, koja nam se svakodnevno servira kao stvarnost, ko će još voditi računa o iskrivljavanju istorije? To je, nažalost, tačno. Ali ne treba zaboraviti da ako se oćuti prošlost, obmane brže postaju sadašnjost. U to smo se uverili nedavno, na kraju teške i lažljive 2018. godine i o tome pisali u više navrata: silovanje prošlosti preobratilo se u silovanje sadašnje Srbije.
Uveče 24. novembra 2018 – a taj datum vredi zapamtiti – na Festivalu autorskog filma konačno je održana beogradska premijera filma Teret Ognjena Glavonjića koju je šest meseci spremala duboka država i postarala se da ništa ne prepusti slučaju. Sala „Kombank arene“ je do poslednjeg mesta bila ispunjena masom obožavalaca ovog filma i svim mogućim perjanicama druge Srbije, koji su svaki čas priređivali ovacije na zadatim mestima zapaljivog govora predsednika festivala, koji je Teret izdvojio od svih drugih filmova festivala i obećao mu glavnu nagradu (koju mu je, na kraju, i uručio). Tom prilikom predsednik FAF-a je, između ostalog, izjavio: „Ognjen Glavonjić je hrabro ispričao priču koja prati jedan od najmračnijih događaja u novijoj istoriji Srbije.“ Uzima se, naime, kao svršena stvar da je Srbija počinila ratne zločine na Kosovu i da ih je posle prikrivala, razvozeći leševe kamionima kakav je onaj koji se vidi u filmu. Nataša Kandić, čiji je fond finansirao ovaj film, ovo nije uspela da dokaže u Hagu, ali je nastavila da ispreda mitove o srpskim ratnim zločinima i zahteva (zajedno sa Glavonjićem i kompanijom, koja se pretvorila u međunarodno preduzeće za politički marketing) da se Srbija suoči s masakrima koje nije počinila, koje niko nikada nije dokazao niti se u samom Teretu od toga išta može videti. Svejedno, Srbi se i dalje optužuju za te nepostojeće zločine, a film po svetu raznosi istu kužnu neistinu.
Na delu je ponovo ista kuhinja, samo što sada stvar eskalira do neslućenih razmera. Duboka država pripremila je sada mnogo bolji inženjering laži i podelila uloge širem krugu izvođača virtuelne „novije istorije Srbije“. U poređenju sa ovim Senke i Nemanjići izgledaju nam sada kao novogodišnje radosti pred nova vunena vremena.

[/restrict]