Довиђења у следећем рату, ипак

Како је пацифистичка бајка претварана у најподмуклијег ратног хушкача

Крај рата. Пуцњава у знак великог славља. Два партизана секу пршут и сећају се скоре смрти друга, шпанског борца. „Видео је далеко. Негде скроз на другу страну. Још увек не могу да верујем да га нема.“ Смешак, лист пршута на сечиву. „Знаш шта су биле његове последње речи?“ Упитан поглед. „Довиђења, у следећем рату!“ Слављеничка пуцњава пролама небо. Одједном два куршума пробише кошуљу на грудима борца који сече пршут. Поглед који се гаси: „И ја сам добио своје.“

ПОГЛЕД НА ДРУГУ СТРАНУ Жика Павловић је „Довиђења у следећем рату“ снимио пре четврт века. Филм интелектуални есеј. Рат као људска судбина. Изнад идеологија и људских моћи. „У сваком од нас рат живи и даље. Стари рат може букнути сваког тренутка, желели ми то или не.“ Екран препун светлости и сенки, људских суровости и љубави. Филм се може наћи на интернету. Кад погледате, јасно је да данас у филмској индустрији за Жику посла било не би. Можда на месту портира у Филмском центру. Не би умео да снима плитке филмове. А ови његови би били неподношљиви. Не, нису то досадна интелектуална наглабања. Напротив. Али то и јесте проблем.
Сећам се Жике Павловића пред његов „следећи рат“, деведесетих. Занесено је причао о сукобу кристалних и аморфних цивилизација. Интервју за НИН се радио данима. Долазио је у редакцију раскопчан и са грашкама зноја на чела. Нисам сигуран да смо успели да и приближно забележимо ту драму човека који је „видео на другу страну“. Нисам сигуран да је он смисао приче пратио у својим исказима, или га је тражио у нашим разрогаченим погледима и неспретним питањима.

[restrict]

МИРОВНИ ПОКРЕТ И СПЕЦИЈАЛНИ РАТ Још увек бејасмо друштво које „употребљени пацифизам“ није сасвим испразнило. Разликовали смо искрену жељу човека да избегне рат, од „мировног покрета“ који је део специјалног рата Империје.
У међувремену, скок од седам миља. Саветује нас Тони Блер. Човек великог искуства у „пацифистичким операцијама“. И Харолд Пинтер га се сетио кад је примао Нобелову награду 2005. „Колико људи треба да убијете пре но што испуните услове да вас опишу као масовног убицу и ратног злочинца? Сто хиљада? Мени се чини да је то више него довољно. Зато би било правично да Буш и Блер буду изведени пред Међународни кривични суд.“
Али ово се ретко чује, јер „највећи пацифисти“ не морају да се држе „тежње да се рат искључи као средство за решавање међународних спорова“ ко пијани плота. Уосталом, „амерички злочини… су површно забележени, да и не говоримо да нису документовани, а камоли признати или уопште проглашени за злочине“ (Пинтер). „Ми немамо потребе да набрајамо жртве, знамо да смо интервенисали у преко 100 држава, инвазијама, променом режима, економским хаосом или хибридним ратом – меком моћи, како год то зовете, то је рат неке врсте“, рећи ће Оливер Стоун.

БРОЈАЊЕ ЛЕШЕВА Импресивно дело „највеће светске силе за мир и слободу, за демократију, безбедност и просперитет“ (како је лепо рекао Бил Клинтон 1996. године). Великим делима се у зубе не гледа, зато је све отприлике: од 10 до 15 милиона цивилних жртава у Вијетнаму и Кореји, па од 9 до 14 милиона од Авганистана, преко Анголе, Конга, Источног Тимора, Гватемале, Индонезије, Пакистана и Судана.
„Ти људи нису важни. Њихове смрти не постоје. То је празно, избрисано. Чак није ни забележено да су мртви. ’Не бавимо се бројањем лешева’, рекао је амерички генерал Томи Феникс.“ Али злочести Пинтер не види да је важно „доношење слободе и демократије на Блиски исток“. И јак „пацифистички печат“, да дивљаци по свету не подивљају.
„На самом почетку инвазије на првим страницама британских листова објављена је фотографија на којој Тони Блер љуби у образ неког малог Ирачанина. ’Захвално дете’, писало је испод слике.“ Биће од њега пацифиста, а не злочинац као Садам.
Неки дан потом новине су напипале новог четворогодишњака. Без руке. Од бројне породице само је он преживео пројектил. „Кад ће ми се вратити рука?“, питао је. Занимљиво питање, али се одмах схватило да то није прича за – „доброг пацифисту“. „Е па, Тони Блер није држао у рукама тог дечака, као што није држао у рукама ни једно друго обогаљено дете, нити иједан крвави леш. Крв је прљава. Прља вам кошуљу и кравату, и то баш док држите искрен говор пред телевизијским камерама.“

РАТ КАО СПЕКТАКЛ Рат као „пацифистичка бајка“. Како је пред Други светски рат говорио Валтер Бењамин, „сви покушаји за естетизацијом политике имају врхунац у једној тачки. Та тачка је рат.“ За нацисте рат бејаше највећи спектакл. Лени Рифенштал је „масовну репродукцију“ уметности претварала у „репродукцију маса“. „У великим свечаним поворкама, у џиновским зборовима, у спортским масовним приредбама и у – рату, што данас све приказује сниматељска апаратура, маса гледа саму себе. Ова појава, чију далекосежност не треба наглашавати, најтешње је повезана са развитком технике репродукције.“
Филм је ратнички приступ. Суров и бруталан. Телевизија је „пацифистичка рапсодија“. Нема празнине великих дворана, све је у интими (и спаваће) собе. Срећна мала деца, с руком или без руке – свеједно. Или срећни предводник народа који слави помоћ од „глобалних финансијских олигарха“, „страних инвеститора“ такорећи. Смешак на ХД екрану и надахнут говор о храбро пројектованом расту БДП-а, заклониће злокобни лик Жана Циглера који се угнездио у улогу специјалног известиоца за право на храну у Савету за људска права УН: „Немачком фашизму је требало шест година ратовања да би било убијено 56 милиона људи – неолибералном систему није проблем да то среди за годину.“
То, рецимо, није „пацифистичка естетизација“. То може угрозити мир подигнут на херојству Клинтона, Блера, Буша, Макрона и иних „чувара светског мира“. Кад једном кренете тим путем, појавиће се неки неодговорник који ће израчунати како је „у последњих 15 година смртно страдало четири милиона муслимана у свету“, док су им „пацифисти“ помагали да усвоје „западне вредности“ у узвишеном „рату против терора“.
Онда смо само корак од тога да се неки читач врли ухвати књига Валтера Бењамина где је и мисао да рат није превелика цена „да се масовним покретима највећих димензија постави циљ, да се сачувају наслеђени својински односи… само рат омогућује да се мобилишу целокупна садашња техничка средства за чување својинских односа“. То јесте тачно, али да се запитамо: да ли то доприноси миру у свету?

ГАНДИ У ДОБА БЛЕРА Има ли ишта на свету што би смело да овакав мир доведе у питање? Зар је важно шта је чије? Ко има, а ко нема? Чему доводити у питање чињеницу да олигарси 500 највећих концерна контролишу 52,8 одсто БДП-а? Па, оставили су и нама пола, људи?
Шта, уопште, може бити вредније од „одржања вечитог мира међу народима“? Можда живот? Можда. Кад су Блерови „чувари мира“ убијали децу у Алексинцу или Мурину, бомбардовали путничке возове и пијаце, неком дивљем гандисти је могло пасти на ум да је то „прекорачење нужне одбране“. Јер ни сам Ганди никад није постао „гандиста“ како га рисују „пацифисти“.
„Многи људи погрешно разумеју ненасиље као компромис или избегавање сукоба. То није то“, говорио је Махатма, који није имао среће да поживи у Блерово доба. „То је залагање за оно што је исправно (истину и правду). Боље је водити насилан рат него прихватити неправду“, говорио је човек који је, ето, ипак расно инфериоран, као рецимо и већина Срба који немају способност да разумеју Блерову генијалну идеју око Косова. „Заправо нема противречја између вођења праведног рата и веровања у ненасиље. Обоје су дужности које се морају испунити да бисмо очували правду и истину.“ Индус. Где је ту брига „за будућност наше деце“?
Кад се мисао тако пусти низ обалу, онда се попушта и пред неодговорним ламентирањем Оливера Стоуна како је његова влада започела „13 ратова у протеклих 30 година“ и потрошила 14 билиона долара који нису пали с неба, него су тешком муком напљачкани по свету и од свог народа. Али то су „праведни ратови“! У част свих мртвих који нису разумели ту круцијалну чињеницу. Јер лепо рече просвећени папистички монах Томас Мертон да „рат мора бити уништен… Мора се успоставити светска влада… једна истинска међународна власт је једини одговор критичним потребама и очајним проблемима човека“. Ово је, такорећи, глас од Бога.
Додуше, наши светосавци који не разумеју ни идеју разграничења, то виде као „основе стварања погодног тла за зацарење једног светског политичко-религиозног владара – антихриста“. Некима помоћи нема. Ето, зато „добри пацифисти“ не могу да обуставе „праведне ратове“. А огласили су и „крај историје“. Зато је жив и Жика Павловић. Могао је да буде у музеју старина и да га у мимоходу гледамо као артефакте из Лепенског Вира. Да климнемо: ето, каквог смо ми Срби човека имали у млађем посткаменом добу, али наша непротестанска свест нас је уништила. И учинила да у добу пацифистичког царства останемо на другој обали и као мрмоти у потаји гледамо филм човека који данас не би добацио даље од портира Филмског центра. „Довиђења у следећем рату“, ипак!

[/restrict]