Дејан Савић – ПОБУНА С ДВА ЛИЦА

Ко и из ког разлога је организовао штрајк у Народном позоришту?

Након што је прошлог месеца, после штрајка глумачког ансамбла Народног позоришта у Београду, те неуобичајено велике медијске пажње која је овом догађају поклоњена, на лични захтев разрешен функције, дугогодишњи управник ове куће Дејан Савић за „Печат“ говори о мање познатим појединостима спорења, као и о другим важним догађајима и проблемима српске културе и културне сцене уопште.
„Културна политика мора да буде свеобухватна, мора да се пронађе начин да култура стигне до сваког грађанина у форми која одговара, да буде озбиљан репрезент државе у иностранству, али и страних земаља код нас. Инвестирање у културу мора да има и конкретне резултате: подизање општег нивоа свести појединца и заједнице, стварање јасне представе о својој вредности и значају, подизање нивоа комуникације и општења и много тога другог. Ово су само неке тезе које могу бити значајне за дефинисање културне политике и формирање стратегије развоја“, истиче на почетку разговора наш саговорник.
Шта је стварни узрок недавне побуне у Народном позоришту? Како је и када све почело?
Неколико месеци уназад, у јуну, на завршном сусрету са медијима Народно позориште је проглашено за најбоље у граду и републици, а међу најбољима и у региону. Оцена да сам најбољи управник, а моји сарадници стручни, спретни и ангажовани многима није пријала. Тек јубиларна сезона, са спектакуларним концертом на отвореном „Опера на води“ и премијером „Балканског шпијуна“ Душка Ковачевића на Сцени „Раша Плаовић“, очигледно је била кап која је прелила чашу. Моја одлука да по истеку мандата променим челног човека Драме наводно је пробудила незадовољство у мањем делу драмског ансамбла и изазвала протест иако је одлука била јасно образложена уметничким и организационим разлозима и сасвим у складу са законом и статутом. Протесту су се одмах придружили сви они којима смета успешно Народно позориште, његова водећа улога у српској култури, његови домети и достигнућа. Пажљиво изабран тренутак, када ова институција културе од националног значаја обележава редак јубилеј на овим просторима, показатељ је колико им до Позоришта ни из далека није стало колико до других ствари. Друштвеним мрежама прикључили су се и медији који су се свакодневно такмичили у пласирању неистина, лажи, дезинформација и измишљотина о Народном позоришту и мени. Епилог приче је свима познат.
Стиче се утисак да поред медијски веома „видљиве“ природе сукоба са ансамблом Народног позоришта, постоји и она скривена…?
Много се баба и жаба нашло на истом задатку и много се непријатеља Народног позоришта удружило овим поводом, па су побуњеним глумцима стизале подршке из региона, између осталог и страног редитеља који је на најгрубљи начин одстранио њиховог реномираног колегу из пројекта, а није им сметала ни подршка Удружења драмских критичара, које је својевремено изјавило да је 30 одсто глумачког ансамбла Народног позоришта неупотребљиво. Надаље, од глумаца учесника у протесту било је и оних који су отворено политички активни, затим оних који су ишли из пројекта у пројекат по филмовима, телевизијама, а ретко навраћали у матичну кућу… Осим њих било је ту и људи који су се придружили из колегијалних разлога. Већина није, што је податак такође вредан пажње. Стидљиво се помињала забринутост за слободу уметничког израза из разлога што она за мога мандата никада није била довођена у питање.
С обзиром на подршку коју су критичари вашег рада уживали од стране појединих политичара, немеће се питање да ли је цео процес у извесној мери био исполитизован?
Не знам како објаснити имена Саше Јанковића и Горице Мојовић на листи оних који подржавају протест. Зашто је Народно позориште морало да одговара на скупштинско питање Демократске странке и Балше Божовића о промени на нивоу целе Драме националног театра? Круг је затворен када је и Вида Огњеновић дала своје виђење ситуације покушавши да рехабилитује претходни Управни одбор, претходни конкурс и претходног кандидата који је у међувремену тужио Владу и Народно позориште што се завршило пресудом којом су тужбе одбачене. Плашим се да је ово била огледна вежба, полигон за увежбавање нелегалног преузимања власти путем тзв. „друштвених протеста незадовољних грађана“, те да је идеја да се побуна из области културе пренесе и у друге области по истој матрици – у организацији опозиционих странака, њима подређених медија и друштвених мрежа. Волео бих да нисам у праву, али каснији догађаји, укључујући и овај последњи протест, мислим да ми дају за право.
Шта је био циљ инспиратора ових догађаја осим персоналне промене?
Један од циљева је реминисценција на оно рушење Владе са балкона Народног позориште, затим реч је о борби за водећу институцију у култури са огромним утицајем и могућностима и коначно жеља за приступом значајним материјалним и финансијским ресурсима, у нашим скромним културним приликама. Занимљиво је да после персоналне промене ниједан од силних наведених захтева и циљева није више помињан што упућује на мотив. Разумео бих да је проблем био у томе што сам на месту управника у два мандата већ преко девет година, и то што сам једини у 150 година дугој историји Позоришта на тој високој функцији а да нисам ни редитељ, ни писац, ни глумац него музички уметник (упркос околности да је у оперско-балетском сектору запослено скоро 300 појединаца, а у драмском око 80), али ово што наводим није маркирано као проблем. Напротив, потпуно сам био свестан да слику о уметничкој и друштвеној оријентацији Народног позоришта ствара репертоар Драме, много више него Опере и Балета. Нека и ово буде прилог неопходности о којој говорим више од 10 година, а то је раздвајање националне Опере и Балета од Драме.
Како видите улогу Министарства културе у случају Народног позоришта?
Министарство није стало у одбрану своје највеће институције културе која броји скоро трећину запослених у култури и чији буџет годишње износи преко милијарду динара. Исто министарство мирно је испратило чак 386 прилога штампаних, електронских и интернет медија без икакве реакције и иоле смисленог става. Осим, наравно, ако став није предлог управнику да поднесе оставку. Но није ту само важно питање медија и става јавности већ чињенице да многе колеге запослене у култури нико није хтео да чује и разуме. Они нису подржани и незадовољни су селективним ставом министарства. За мене то није решење већ продубљивање проблема.
Шта мислите о кадровима који воде српску културу?
На прсте једне руке у новијој историји могу се набројати министри културе који су својим деловањем допринели развоју културе, а много је више оних који су правили штету, некад и огромних размера. Као резултат овог протеста неминовно ће се појавити, и разоткрити стварне разлог за његово организовање, све гласнији и озбиљнији захтеви за променом система рада наших институција културе, посебно позоришта. Примера ради, од поменутог буџета Народног позоришта од преко милијарду динара на годишњем нивоу, скоро 90 одсто одлази на плате. Овај податак под велики знак питања ставља општеприсутни приговор да нема пара за културу и наводи на размишљање да ли би се поменута милијарда боље искористила уколико би уметници били ангажовани путем уговора. Надаље, у ситуацији у којој би радници (не само у култури) били ангажовани на одређено време тешко да би долазило до оваквих ситуација, јер би они били усредсређени на свој рад, допринос, усавршавање и напредовање на послу. Најзад, уколико се држава или одговорни у култури одлуче да финансирају пројекте, о чему је већ било речи, то би довело до озбиљних промена у сфери нашег културног и уметничког живота. Рачуница је јасна: значајно већи део средстава би био преусмерен у продукцију, неоправдане привилегије би биле укинуте, уштеда би била велика, док би уметнички ниво, према искуствима из земаља које већ дуго примењују ова решења, био значајно подигнут.
Шта би била пожељна културна политика и вредна културна парадигма у Србији?
Сложено и обимно питање и тешко да се у тексту ове величине и овог простора може дати ваљан одговор. Наше ресорно Министарство се бави културном политиком с мање и више успеха. Неки основни нацрти и начела, добре и мање добре идеје већ постоје, али коначан текст културне политике и стратегије развоја још није формулисан и не зна се када ће бити. Народно позориште због своје сложености, значаја и различитости уметничких дисциплина које га чине може да послужи као добар простор за препознавање неких суштинских постулата културне политике.
Како оцењујете рад и понашање министра културе и политику коју води министарство?
Министар је изјавом да прати развој ситуације практично себе искључио из свих активности, али није пропустио прилику да прими представнике протестаната пре него што је примио управника. Такође, сликао се загрљен с њима на штрајку упозорења, што његову изјаву с почетка потпуно обесмишљава. Треба имати у виду да је разлог за пребацивање средстава из драмског репертоара на драмски пројекат „Плуто“, по захтеву Министарства, извршено из разлога што Народно позориште и још неке установе културе, упркос јубиларној сезони, није добило ни динар за међународну сарадњу. Иначе, од фамозних средстава пребачених за пројекат „Плуто“, уговорен на нивоу министарстава културе Србије и Грчке, више од две трећине су отишле на материјале, али и хонораре троје уметника из Србије од којих су двоје међу побуњеницима. Фасада Народног позоришта се ради вредно и биће завршена у оквиру рокова, а упркос тим радовима Велика сцена није радила само месец дана, док је Сцена „Раша Плаовић“ све време била отворена. Даље, сви завршни рачуни уназад су потпуно исправни и прихваћени у целости, затим извештаји државне ревизорске комисије и најзад примопредаја дужности, приликом које је осим потпуно регуларног стања на рачунима и правној регулативи Позоришта на сопственим приходима – остављено скоро 13 милиона динара. Пошто је ово мени четврта примопредаја, само да подсетим, на првој сам затекао Позориште у дугу од преко сто милиона динара, а кроз вишегодишње напоре дошао сам до суфицита у буџету.
Медијска хајка против вас је оркестрирана до савршенства и стратешки веома добро испланирана. Може се рећи да сте били прилично усамљени у овој борби.
Тачно, стекао се утисак да сам све време готово сам бранио Народно позориште и себе од лажних и исконструисаних оптужби, бесмислених констатација, криво тумачених фотографија, увредљивих опсервација… Они који су практично противречили ставу штрајкача касније су се повлачили пред агресивном и насилном кампањом која се огледала у константном малтретирању запослених у Позоришту да им се придруже и ставе своје име на листу. Иначе, занимљиво је да никада, ни у једној прилици није освануо нити један документ с потписима оних који су у наводном протесту. И најзад сви су били свесни да ће медији свако обраћање или текст пласирати онако како њима одговара. На крају, оног тренутка када ме је Влада разрешила, сви остали захтеви и примедбе постали су неважни. Мислим да је тиме и онима који су површно пратили целу ствар постало јасно шта су прави циљеви протеста.
Пренебрегнута је и чињеница да сте на завидан ниво подигли међународну сарадњу, затим сарадњу с просветом.
Народно позориште је ове године, по обичају, добило читаву палету разноразних признања и награда. Довољно је рећи да је година почела Сретењским орденом а да је пре неколико дана ПКС наградила ову кућу као најбољу институцију културе у текућој години. Лично сам добио Вукову награду, орден Сребрне звезде Италије, орден Сувереног реда Малтешког крста и низ других признања, захваљујући успесима како личним у култури и међународној сарадњи, тако и као управник Народног позоришта.

Стиче се утисак да је нечија идеја да се српска култура уруши и да јој се нанесе што је могућа већа штета. Сетимо се само реновирања и „реновирања“ Народне библиотеке Србије, Народног музеја, Музеја савремене уметности…
Не желим ни да помислим да ово све што сте навели представља плод некакве организоване акције. С друге стране, чињеница је да неким културним „факторима“ у нашем друштву сметају институције с префиксом народни и да су укинуте институције од националног значаја, националне пензије итд. Чињеница је и да је садашња Влада отворила Народни музеј и Музеј савремене уметности. Такође је тачно да нас очекују велике инвестиције у култури – изградња Опере и Балета, Концертне дворане и зграде Театра на Ђумруку, Дом синдиката је обновљен као дворана… Све то отвара нове перспективе на многим фронтовима.
Међу културним посланицима наше државе сасвим је природно да постоје различита мишљења и ставови. Ипак нисам уверен да појединци имају снагу, моћ и подршку да би организовано радили на деструкцији наше културе и уметности.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *