АВГАНИСТАН У НОВОЈ „ВЕЛИКОЈ ИГРИ“

Авганистан одавно има (не)славну репутацију „гробља империја“, али и „геополитичког кључа Евроазије“, „срца“ Централне Азије, „најопаснијег места на свету“ и највећег „извозника избеглица и азиланата“. Када се, на пример, спомене име ове државе у западним земљама, јавно мњење помисли на рат, тероризам и трговину наркотицима, при чему се не размишља зашто је ова држава постала простор бесконачних ратова

Авганистан тренутно представља претњу за безбедност многих држава, посебно из региона. Први разлог је што се између 90 и 92 посто најјачег наркотика производи се у овој земљи. Према подацима УН, од времена доласка НАТО-а у Авганистан производња мака повећана је десет пута, а хероина два и по пута. Поред тога ова држава је избила на друго место у свету (први је Мароко) по производњи марихуане и хашиша. Истовремено у авганистанским складиштима чува се више тона чистог хероина.
Други разлог је раст и развој тероризма и терористичких групација са агресивним тоталитаристичким идеологијама преко којих се извози нестабилност у друге државе и због појаве америчких и НАТО војних база на територији Авганистана које постају додатна претња за мир и стабилност држава око Авганистана.
Авганистан је у геополитичком смислу важан, јер ко контролише овај простор има утицај на политику свих држава у окружењу. Такође, Авганистан је раскрсница копнених трговачких путева. Територија ове државе је огромна и заузима простор данашње Француске, Белгије, Холандије и Данске заједно. Држава је богата гасом, нафтом, угљем и бројним другим рудама укључујући злато, иако је економски једна од најсиромашнијих и политички најнестабилнијих држава на свету.

[restrict]

ПУПАК АЗИЈЕ За Иран, чији је утицај ограничен са запада арапским етничко-религиозним језгром, Авганистан представља важан коридор у Централну Азију, где се чувају остаци велике персијске културе. За Индију, растрзану између Пакистана и Кине, а која се с неповерењем односи према западном „демократском пројекту у Авганистану“, ова држава представља природни северни коридор. Индија се може одсећи од Централне Азије у Кашмиру, ако би то хтели Кина и Пакистан. Међутим, само уз помоћ северног коридора Делхи може да иде у историју с јасном визијом свог геополитичког курса. Због тога је обнова индијске контроле над Хилгитом најважнији разлог отпочињања идијско-пакистанских ратова.
За Русију и државе Централне Азије Авганистан је увек био кључ Јужне Азије. Без контроле над Авганистаном немогућ је излазак на јужна мора и успостављање јединствене, интегралне трансконтиненталне трговине, засноване на општим правилима, што је сан који се негује већ три века. За Туркменистан, Таџикистан и Узбекистан није могућа никаква мултиполарна политика ако остану „заробљени“ између Русије и нестабилног Авганистана.
И поред свега Авганистан остаје извор геополитичких и историјских преокрета. Средином новембра 2018. у Москви је написано још једно поглавље епске историје ове земље, јер је Русија преузела обавезу да уз примену свег дипломатског потенцијала стимулише мировни процес у овој ратом изнуреној држави.
Министар спољних послова Русије Сергеј Лавров, окружен представницима (незваничне) авганистанске владе и њиховим супарницима из талибанског покрета, говорио је о „заједничком раду с регионалним партнерима и пријатељима из Авганистана, који су се окупили за овим столом“. „Осамдесетих година прошлог века СССР је започео рат у овој држави, који се завршио фијаском, а сада Русија игра водећу улогу у посредништву у овој ’великој партији шаха’, али у новој верзији, верзији XXI века“, рекао је он. Уз све то у преговорима учествују и талибани, који су у Русији стављени на листу терористичких организација.
Састав учесника преговора у Москви је био веома шаренолик. Састанку су присуствовала четири члана Вишег савета за мир, задуженог за дијалог с талибанима (али који Министарство спољних послова ове земље представља као недржавну структуру), представници званичне власти из Кабула и бивши чланови Северне алијансе, која у последње време формира „заштитни круг“ око председника Ашрафа Ганија, и одричу се било каквог разговора с талибанима, који су им до 2001. године били „смртни непријатељи“.
Талибани су у Москву послали петочлану делегацију на челу са Забиула Муџахидом (који тврди да „нема преговора“ већ „договора око мирног решења авганистанског проблема“). Из талибанских кругова су допрле вести да ће се они укључити у преговоре када се буду решавала „суштинска питања“, али тек када се из Авганистана повуче армија САД.
Москва је на конференцију о Авганистану позвала Кину, Пакистан, Индију, Иран, САД (присуствовао је један дипломата као посматрач) и пет централноазијских држава. Подсетимо, раније је одржана слична конференција у организацији САД у Катару, али се завршила неуспехом. Вашингтон је полагао наде у „Бушовог Авганистанца“ Залмаја Халилзада, али су се оне изјаловиле.
Индија није била заинтересована да у конференцији учествује Пакистан, па је послала „неофицијелног представника“.

КО КОНТРОЛИШЕ ЗЕМЉУ Дипломате из Исламбада тврде да званична власт у Кабулу има контролу над приближно 60 посто становништва, али да контролише само 55 од 407 региона државе. Талибани су и даље веома утицајни и јачају на североистоку, југозападу и југоистоку Авганистана. Чак је и генерал Остин Милер, нови командант НАТО армија у Авганистану, јавно позвао Уједињену команду снага специјалних операција САД да прихвате очигледно: „Ситуација је таква да нема војног решења, потребно је политичко“, док представници владе у Кабулу јавно говоре о томе да Американци „припремају бекство својих војника из ове државе“. Очигледно је да највећа и најстрашнија војна машина на планети не може да победи у овом необичном рату. У саставу НАТО-а налази се и 100.000 војника (САД и европских савезника), а помаже им 250.000 војника и полицајаца из Авганистана које су обучили амерички инструктори. Ова сила током последњих година није успела да преузме ни једну једину провинцију од талибана (за шта су САД оптужиле Пакистан који „тајно подржава овај покрет“).
Руски интерес за нормализацију стања у Авганистану образложио је руски министар Лавров, нагласивши да се са Блиског истока у ову државу пребацују борци Исламске државе како би њени спонзори „претворили државу у мостобран за експанзију терористичких организација у државама Централне Азије“ (са овом руском оценом сагласан је и Пекинг).
Један од важних задатака који треба да се реши како би се заиста створили услови за мир у Авганистану, јесте одлазак НАТО и америчке армије, што је сложено питање, јер кључна војна база (на раскрсници Централне и Јужне Азије) у овој држави служи за „праћење стратешких претњи од стране Русије и Кине“. Наравно треба решити и проблеме на релацији САД–Пакистан–Индија. Наиме, Вашингтон своју пропаганду око Авганистана заснива на „двострукој игри Пакистана“, иако је Исламбад пружио обавештајне податке да у источном Авганистану талибане штити индијска обавештајна служба RAW. Овде треба знати да талибански покрет није јединствен, тј. условно се може посматрати на следећи начин: прво, постоје тзв. „црни талибани“ – међународни најамни војници (пре свега Арапи), тј. плаћеници који су дошли у Авганистан да ратују. Друга група су тзв. „сиви талибани“ – становници Авганистана који су професионални војници, али нису повезани с међународним тероризмом, посебно не са Ал Каидом. Трећа група су тзв. „бели талибани“, који су принуђени да повремено учествују у ратним операцијама, јер немају других могућности да зараде новац како би прехранили породице.
Чињеница је да Исламбад има велике проблеме са Авганистаном, јер званична војна доктрина гласи да Пакистан не може контролисати геополитичку шаховску таблу и имати утицај у иностранству као равноправни супарник Индије, ако не контролише „авганистанску стратешку дубину“. Ту је и нерешив проблем „линије Дурана“, границе установљене 1833. за поделу Авганистана и Британске Индије. Сто година Исламабад позива Кабул да размотре „линију Дурана“, али без успеха. Ипак, Пакистан је подржао талибане 1990-их, како би суштински ослабио импулсе паштунског национализма (42 посто становника припадају овом народу) и тако спречио стварање независног Паштунистана. Основни проблем са „линијом Дурана“ (или како је још називају „зид мржње између два брата“) јесте тај што је Кабул не признаје као границу с Пакистаном, јер дели јединствени народ на два дела. Другим речима, територије које припадају Пакистану, а у њима живе Паштуни треба да припадају Авганистану. Због тога је 1947. Авганистан био против пријема Пакистана у Уједињене нације, а после проглашавања своје независности.
Овде наступају и кинески интереси, јер је Авганистан део кинеско-пакистанског економског коридора, али он може да донесе плодове тек ако се нормализују односи између Пакистана и Индије (а то је могуће преко Авганистана). У ту сврху кинески агенти обавештајних служби се састају с талибанима у разним местима (Кине, Пакистана и других држава). Кина има и друге одличне карте у рукама, што се огледа у сарадњи са заинтересованима за регулисање авганистанског питања (званичним Кабулом, талибанима, бившом Северном алијансом, Ираном, Русијом, САД, ЕУ, Саудијском Арабијом, Турском и на крају са „провереним братом“ – Пакистаном; другим речима, са свима, али не и Индијом).
Шансе су се појавиле када је Индија постала Члан Шангајске организације за сарадњу (ШОС), јер су се нашли за једним преговарачким столом, а уз то су Авганистан и Иран посматрачи. Наравно Пекинг је већ ставио до знања да уколико буде успеха у регулисању авганистанског питања земљу чекају „тоне инвестиција“, изградња транспортних комуникација (путева, железнице, аеродрома) и интеграција у њен трговински систем. Може ли коме да се ово не допада?
Управо се овде закључује и циљ московских преговора, јер је стратегија усаглашена у ШОС-у (тамо се о решавању авганистанског питања расправљало већ годину дана). Тако су уз помоћ Русије и Кине у мировни процес уведени и талибани, како би се остварио „Стабилни Авганистан, што ће гарантовати и Исламабад“. Остварено се представља јавности „као решење за целу Азију“, док се западним интервенционистима поручује да нису добродошли.

[/restrict]