АНАТОМИЈА ЛИБЕРАЛНОГ УМА

УСТАНАК У ФРАНЦУСКОЈ И СРБИЈА

Колико су заговорници либерализма у Србији објективни и конзистентни у својим погледима на свет савршено илуструје начин на који посматрају актуелне демонстрације у Француској. Кроз текст једног од њих може се лако видети сва скаредност овог мишљења

Време је за узбуну. Морамо зауставити имиграцију да нам се још већи број радника не би нашао на бироу рада. Бићу прецизан: Морамо зауставити имиграцију. И ону легалну, и ону нелегалну. Наведене речи није изговорио нико са екстремне деснице попут Марин ле Пен, нити су изговорене у последњих десет година. Ово је цитат из 1981. године и његов аутор је један од најчувенијих и најдуготрајнијих европских комунистичких вођа, вишедеценијски генерални секретар Комунистичке партије Француске Жорж Марше. Зашто у овом тренутку подсећамо на овог великог политичара? Зато што српски либерални кругови који се у Француску разумеју колико и у квантну физику у свом свезнању сматрају да француски покрет „Жутих прслука“ представља скупину „екстремних десничара“ и „неофашиста“, те да се њихови жути прслуци лако могу претворити у „браон кошуље“, које су постале симбол нацизма пошто су биле део униформе нацистичких Јуришних одреда (СА) двадесетих и тридесетих година прошлог века. „Паметном“ је довољно да ово закључи, пише препаметни социолог, доцент на Филозофском факултету у Новом Саду Алексеј Кишјухас, из захтева што их је овај покрет поставио председнику Француске Емануелу Макрону.
„Међу захтевима жутопрслукаша налази се и они о мигрантима и странцима. На пример, уз опаску да треба ’добро третирати’ тражиоце азила, додаје се и да ваља ’сарађивати са УН’ како би се прихватни центри за мигранте ’развили у разним земљама широм света, у ишчекивању исхода апликације’. Другим речима, држати их што даље од Француске још док чекају на азил. Наредни захтев је експлицитнији: ’Повратак одбијених тражиоца азила у њихове земље порекла’, а ту је и онај који поручује: ’Одмах укинути програме привременог рада за странце’. Најзад, на оне мрске избеглице које, ето, добију прилику да живе и раде у Француској ваља применити тзв. ’праву политику интеграције’ зато што, веле Жути прслуци, ’Живети у Француској значи постати Француз’. Због тога и ’педагошки’ предлажу следеће мере дисциплиновања и контроле: ’курсеве француског језика, курсеве француске историје, курсеве грађанског васпитања са сертификатом’“, наводи ова парадигма либералног светоназора у Србији.

[restrict]

ЛЕКЦИЈА МЕЛАНШОНУ Жорж Марше није у складу с временом и модерним токовима леве, марксистичке и комунистичке мисли, па се његови ставови данас више не могу сматрати релевантним, рећи ћете. То што се он пре 40 година залагао за заустављање имиграције сада није битно, јер је главни ток комунистичке мисли померен. Зашто онда, поставља се питање, Жан-Лик Меланшон, тај модерни Марше који је успео да препороди пропалу екстремну левицу у Француској и врати је на главну сцену француске политике, освојивши између осталог скоро 20 посто гласова на председничким изборима, не само да подржава „Жуте прслуке“ у принципу него и у начелу подржава све њихове захтеве, укључујући и ове „антиимигрантске“? Зашто је онда Меланшон одбио да потпише септембра ове године „манифест за прихват миграната“ који је припремила владајућа елита? Зашто је онда Меланшон изјављивао ствари попут „срам да буде оне што организују имиграцију споразумима о слободној размени и који је потом користе да би вршили притисак на запослене“ (25. август 2018)?
Уистину, нема велике разлике у погледу на имиграцију на француској екстремној левици и на француској екстремној десници. У суштини, левица се противи због права радника, а десница томе додаје и борбу за традицију и идентитет, који су левим покретима углавном страни појмови. Дакле, овом логиком, потенцијални нациста је и Меланшон. Али не само он. Либерални светоназор у исти кош „фашиста“ и „популиста“ сврстао би и друге екстремно леве европске покрете и партије, попут немачке Левице коју предводи Сара Вагенкнехт, наследница и супруга немачког Жоржа Маршеа, Оскара Лафонтена. „Ми смо за право на азил и бранимо га. Границе морају бити отворене за прогоњене особе. Али отварање граница за све није реално. Губитак контроле који се десио у јесен 2015. променио је ову земљу и то не набоље. То се не сме поновити“, рекла је Вагенкнехтова која сматра да је „политика отворених граница супротна (идејама) левице“. Сличних, готово истоветних ставова су и Американац Берни Сандерс и Британац Џереми Корбин.
У крајњој линији, ако је политика интеграције миграната кроз курсеве језика и слично симптом фашизма, онда је и „мигрантска мајка“, немачка канцеларка Ангела Меркел потенцијални неонациста јер се залаже за снажне мере у овом домену, а њен федерални комесар за интеграције Анета Видман Мауц је и прешла границу „потенцијалног“, јер тражи да се језички и други курсеви организују у земљама порекла, и пре него што их мигранти напусте. Укратко речено, потпуно неонацистичко безумље.

Пример цензуре: На државној телевизији „Франс 3“ цензурисан транспарент на демонстрацијама – уместо „Макроне, одлази“ остављено само „Макрон“

ФЛАГРАНТНЕ ЛАЖИ Да се ради о екстремно десном, а не свенародном покрету, стручњак за социологију види и у чињеници да, према анкетама, највећи део „Жутих прслука“ чине бирачи странке коју предводи Марин ле Пен (42 посто), док је 16 процената њих гласало за Републиканце, странку десног центра, а за социјалисте је гласало њих „тек девет процената“. Кишјухас се у овој социолошкој анализи не може никако оптужити за глупост, него искључиво за малициозност. Ово на првом месту због тога што, ако је већ дошао до ових података (претпостављамо да се ради о истраживању агенције „Елабе“ до чијих смо резултата и ми дошли), није изнео сву истину о саставу демонстраната. „Заборавио“ је да наведе да се међу њима налази и 20 посто оних који су гласали за Меланшона. Други његов пропуст, којег би као социолог и доцент на факултету морао да буде свестан (ако већ не зна да је оваквим крњим изношењем чињеница прекршио Кодекс новинара Србије), јесте да овакав састав у највећој могућој мери представља верну слику француског друштва. Осим што је број бирача Националног фронта значајно увећан у односу на резултате председничких избора (скоро удвостручен), а Макронових знатно смањен (5 уместо 24 посто) што је разумљиво, остале политичке опције заступљене су углавном сразмерно: социјалиста је девет посто а на изборима су освојили шест процената, републиканаца је три одсто мање него на изборима, „меланшоноваца“ готово исти проценат.
Апологета либерализма који се претвара да је марксиста лаже и када пише о „класном“ саставу демонстраната. Он тврди (не знамо откуд) да су „у највећем делу, у питању припадници ниже средње класе, односно ситни предузетници и ситни службеници који су без факултетске дипломе и станују ван великих урбаних центара“, односно „другим, прецизним и Марксовим речима – Жути прслуци су ситна буржоазија“, „што значи и да међу њима нема интернационално ’презрених на свету’, нити одистински ’сужњих које мори глад’“. За разлику од демонстрација у Београду, за које не постоје прецизни „социолошки“ подаци (претпостављамо да представници либералног крила српског друштва никада не би рекли да су представници „сите буржоазије“), за ове у Француској имамо релативно прецизне податке. „Овде се ради о радничкој, активној Француској, људима који раде за минималац или мало више новца“, рекао је шеф агенције „Елабе“ Бернар Сананес прецизирајући да радници чине 55 посто овог покрета. Важно је истаћи да је ова анкета рађена за рачун телевизије БФМ која у Француској важи за главну полугу Макронове пропаганде, те њени резултати никако нису могли бити „штимовани“ у корист „Жутих прслука“.
Изненађујуће је, због тога, да неко ко се декларише као марксиста и стално позива на теорије аутора „Капитала“ овакав очито већински раднички покрет, бунт сиромашних и потлачених пореди са „изливањем септичке јаме“. По свој прилици, биће да је пре бунт из 1968, на који се као светли пример позивају и овај „социолог“ и његови либерални истомишљеници, био „устанак ситне буржоазије“ него овај данашњи. Потврду за то налазимо (поново) у речима Жоржа Маршеа који је вођу шездесетосмаша, а данас либералну ведету Европског парламента Данијела Кона Бендита и његове следбенике у тексту из маја 1968. с отвореним презиром окарактерисао као „лажне револуционаре“ потекле из буржоазије.
Чињеницу да се Кишјухас као марксиста ставља у одбрану „Мекдоналдса“, „Амазона“ и других експлоататорских корпорација спрам радника нећемо ни коментарисати овом приликом. Нећемо ни ону да осуђује бунтовне Французе што показују „готово потпуно неповерење у тзв. ’традиционалне медије’“. Да ли он верује „традиционалним медијима“ у Србији и да ли Французи треба да верују, на пример, државној телевизији „Франс 3“, која фалсификује фотографију са демонстрација претварајући транспарент „Макроне, одлази“ у само „Макрон“ (видети слику)? С друге стране, мисао преузета од „пријатеља, колеге и професора француске књижевности и културе Павла Секеруша“ да неки, било који Француз, укључујући и учеснике ових протеста, „црнца или Арапина уживо никада није ни видео, али зато зна да не жели да им буде комшија“ говори да ни Секеруш, ни Кишјухас никада Француску нису ни видели, али да знају ко тамо и зашто демонстрира. Колики познавалац француске културе човек треба да буде па да зна да то просто није могуће јер у овој земљи, према званичним подацима, живи више од пет милиона људи афричког порекла, односно 8,5 посто становништва. Колико је јасно да се „Жути прслуци“ неће претворити у „Браон прслуке“, као што им то импутира Кишјухас, јасно је и да се његова „сива маса“ одавно претворила у „масу браон боје“.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *