АНАТЕМИСАНИ ПИСАЦ СТАНИСЛАВ КРАКОВ

БЛИСТАВА И БОЛНА АВАНТУРА СВОГ ВРЕМЕНА И ТЛА

Повратак Кракова у српску културу у пуном смислу, после деценија принудног изгнанства, тек предстоји

Станислав Краков рођен је 1895. у Крагујевцу. Син је Сигисмунда Кракова, који је из Пољске избегао после устанка 1863. године (у историји упамћеног као Јануарски устанак) и дуго потом, као политички емигрант, живео у Паризу. У Србију је дошао на позив српске владе. Остало је забележено да је неко време био лични лекар краља Петра Првог. По оцу Станислав Краков је потомак племићке породице Краков-Боњча (Boncza). По мајци Персиди, потомак је чувене породице Недић из Орашја. Браћа Недић, Глигорије и Димитрије, прославили су се у Боју на Чокешини, „српским Термопилима“ (Леополд Ранке), и тако ушли у народну епику. Гласине о јеврејском пореклу Кракова ширио је, како се испоставља, хрватски политички првак Стјепан Радић. Оне неће остати без последица: већ почетком октобра 1941. Гестапо је издао налог за хапшење Кракова. Писац је саслушан а затим, на интервенцију пријатеља, пуштен. Оваква хапшења ће се, из разних разлога, неколико пута понављати током суморних година окупације.
Станислав Краков био је прослављени херој балканских ратова и Првог светског рата, један од најдаровитијих српских писаца, не само своје генерације, новинар, филмски редитељ и надахнути путописац. Ратник, који није подносио заморну рутину мирнодопског живота у војсци: „Војска, од тренутка кад је изгубила ореол који јој је давао рат, и када више нема драж опасности, почиње да ме гуши својим уским и тврдим оквирима.“
Тек у миру он пролази кроз тешку емотивну и егзистенцијалну кризу, праву животну драму. Осамнаестог јуна 1920, код Топовских шупа, недалеко од Славије у Београду, Станислав Краков пуца себи у срце из аутоматског пиштоља. Лекарима је изгледало да је рана фатална, али млади поручник, после тросатне операције „наживо“, успева да преживи. Полицајцу из кварта поверио је своје разлоге за самоубиство: „Узрок је, кад већ морам да кажем, моје увређено достојанство човека и војника.“

[restrict]

Од хероја до непријатеља народа

Пензионише се 24. јуна 1921. Краков се наредних година посвећује новинарству. Започиње као репортер, у листу Политика. Иза себе, у том тренутку, има читаву ратну епопеју, која се одвијала од Македоније, епских битака 1915/1916, преко Албаније и Солунског фронта, све до Београда, Срема, Загреба и, најзад, Ријеке. Много пута је рањаван. Носилац је одликовања Бели орао, и низа других. У Загребу, децембра 1918, пролази кроз масу која демонстрира против српске војске и „краља Петра опанчара“, за независну хрватску републику. Пролази кроз њу са пиштољем у руци, од команде до Банских двора, када се на повик „Пролаз за краљевског официра!“ гомила у тишини размиче, што за светину, како примећује, „има особену тежину“. Херој битака Великог рата се не плаши гомиле, посматра је с неком врстом аристократског презира. Предуго је, пре тога, откривао „драж опасности“ на фронту и носио главу у торби. Иза себе има не само дуго ратно искуство већ и два ратна романа, који су писани у рову, у предасима између битака: Кроз буру (објављен је 1921) и Крила (1922).
Позив новинара предодредиће његову судбину. Она ће бити запечаћена током година окупације, када Станислав Краков постаје уредник Новог времена, гласила недићевске, колаборантске Србије, као и у пресудама народних судова после ослобођења, изреченим сарадницима окупатора. Шта је хероја Великог рата нагнало да прихвати овако срамну улогу? У балканске ратове он полази као гимназијалац, с полетом и одушевљењем својственим читавој генерацији; Други светски рат га затиче као зрелог човека, који је уплашен за своју породицу и за сопствену егзистенцију, неретко и за голи живот. Трећи животни период обележиће емиграција из Србије и Југославије, доживотни прогон, кад постаје „непријатељ народне власти“: „Два места су ми, у мојој земљи, уз фанфаре, под заставама и цвећем, предала диплому свог почасног грађанина, а једно чак дало име својој главној улици, док сам се, коју годину касније, морао да скривам по неприступачним планинским свратиштима под лажним именом, са лажним занимањем и лажном народношћу.“
„Једна енциклопедија моје земље забележила ме је као ’великог јунака из ратова’, док ми је, освајајући место мог становања, један нови господар дао назив ’народног непријатеља’.“ Ови редови нису писани са горчином, већ са резигнацијом, дубоком помиреношћу са судбином каква се осећа на крају животног пута.

Драматичан декор једне авантуре

Станислав Краков у томе није нимало усамљен. Судбину политичког емигранта, „расељених лица“, делиће многи, не само сарадници окупатора него и осведочени антикомунисти, из користољубља или по убеђењу, припадници елита из међуратног раздобља: новинари, политичари, војници, дипломате, уметници, трговци, индустријалци. Други ће, годинама, таворити у немилости. Чак и пословично опрезни Иво Андрић је дуго живео у страху. Милош Црњански се деценијама, од немила до недрага, потуцао по Лондону. Обрачун нове, народне власти са свима њима, барем у првим годинама по ослобођењу, био је немилосрдан и крвав.
Краков, сарадник Милана Недића (Недић му је био рођени ујак), после много перипетија доспева у Париз. У емиграцији он наставља да пише, између осталог и своју аутобиографску књигу, аутентично ремек-дело и праву ратну епопеју, под насловом Живот човека на Балкану. Аутобиографија није довршена. У томе је писца претекла смрт. То је, ипак, највеће дело српске књижевности посвећено Великом рату, које може да издржи поређење са било којим великом делом европске и светске ратне књижевности. Упркос томе, Краков је у својој отаџбини дуго био заборављен. Штавише, он постаје анатемисани, прокажени, забрањени писац. Ни то није необично на тлу на коме је рођен. Према сопственим речима, у Животу човека на Балкану покушао је да опише свој живот, који је у много чему, укључујући и избеглиштво, типичан за живот „једног човека са Балкана“: „Четири велика рата, кроз које сам имао прилике да провучем свој живот, иако ту доста оштећен, неколико револуција, државних удара, атентата, грађанских ратова, дали су мом животу један драматичан декор и, још више, једно опште обележје.“

Човек из двадесет петог часа

Краков спада у писце које је обликовао рат, он је одрастао у рату и он би с пуним правом, попут Ернста Јингера, могао да каже: „Рат, родитељ свих ствари, и наш је родитељ. Он нас је обликовао, исковао, прекалио да би од нас начинио оно што јесмо. И увек, све док воља за животом буде постојала у нама, тај рат ће бити стожер око којег ће се живот окретати.“ То није антиратна већ у пуном смислу ратна књижевност, која не улепшава рат него га слика са свим његовим ужасима и бруталношћу.
Уосталом, сличан живот, тврди Краков, ако отклонимо детаље, проживели су „милиони људи са једног истог географског подручја и из једне исте историјске епохе, често неразумљиве и невероватне за оне који су били изван тога простора и изван тога времена“. Овде (на Балкану) појединачни животи се заиста одигравају „у једном чудном вртлогу националних, верских, идеолошких, политичких и друштвених сукоба, страсти, међусобног уништавања, немилосрдних судбина, језивих трагедија, често усред једне језиве симфоније подвига и страдања…“ Али то је само делимично тачно, изјава коју треба узети cum grano sallis (са зрном соли). У случају Кракова, појединачна судбина добија нове и особене црте – каткад црте трагикомедије, црнохуморне досетке, необуздане бурлеске, препуне преокрета и судбинских драма. По сопственим речима, Станислав Краков припада људима које је Виргил Георгију назвао „људима из 25. часа“: „људима од којих је сваки једна путујућа трагедија“. „Добио сам осамнаест одликовања, од којих су пола ратна, и добио сам три смртне пресуде“, каже Краков већ у Уводној речи. „Седао сам за трпезе многих краљева и био срећан што сам могао да као једину храну испечем шаку кукурузних зрна на ватри која је издисала… Био сам партнер у бакари у Кану и Довилу милијардера Блументала и бившег португалског краља Мануела, да бих касније играо у коцку шећера у тамничком ’казино Бурбаки’ са камбриолером Jeanot, једним агентом Виетмина и једним белгијским хомосексуалцем.“
Укратко, живот Станислава Кракова представља у исти мах општу судбину и сасвим јединствену животну авантуру, у којој се реалност спознаје јасније и оштрије него у милионима сличних: „Познао сам високе тачке успона и сву горчину и понижење када се додирне дно људског друштва. Ако је авантура увек непредвиђени обрт, увек изненађење, најчешће опасност, често блештав успех и још чешће сурови пад, онда сам проживео једну луду, често блиставу а често болну авантуру свога времена и свога родног тла.“

Судбоносна раскрсница

Шта је то што Балкан, пишчево „родно тло“, чини толико изузетним?
Балкан је данас постао погрдна реч, „бити Балканац“ је нешто што може да изазове румен на лицу, осећање нелагоде, подсмеха, дубоког стида. Таква осећања се јављају из једног разлога: неразумевања и непознавања, најпре себе самих. Данашњи Балканци желе да по сваку цену постану „Европљани“. За Кракова, међутим, а и за целу Европу, Балкан је „кроз векове био и остао судбоносна раскрсница“. Када је реч о трагедији, колективној и личној, додаје Краков, „до тога нас је довео Запад“ – „сређени, емпирични, несентиментални Запад“ – сопственим неразумевањем и непознавањем. „Неразумевањем и непознавањем ни услова, ни састава, ни жеља, ни менталитета, ни потреба… (народа) европског Југоистока.“
Бележећи епизоде сопственог живота, Краков бележи и епизоде, често непознате и недовољно осветљене, историје свог, српског народа, којем је припала трагична и, према изразу Станка Церовића, „незахвална улога“: „улога која ће (Србију) скупо коштати, да покрене – наравно несвјесно – велики талас антиколонијализма који се диже после Првог свјетског рата“. Пишући далеко од отаџбине, оживљавајући „далека и блиска сећања“, он се обраћа и европском читаоцу, са једном жељом: да допринесе да људи таквог, „несентименталног Запада“ „упознају тежње и потребе, полете и страдања бар мога, српског народа – а оне су исте за све народе Балкана…“
Српски народ је, подвлачи Краков, током само „непуне половине столећа“, „изгубио трећину свога становништва, бацајући се непоштедно у крв и пропаст да би постигао оне снове какви су људска слобода, национална независност, државна равноправност и колективна част“. А то је борба која се наставља и данас, на почетку XXI столећа.

Пијетет и дивљење за хероје

Априлски рат Кракова затиче на дужности, додуше, после мартовског пуча већ разрешеног, директора Радио Београда (претходно је био репортер, спољнополитички коментатор и уредник угледног Времена). За капитулацију Југославије сазнаје 15. априла у Спужу. Враћа се у Београд покушавајући да избегне заробљеништво и прве месеце окупације проводи у потпуној изолацији. Према сведочењима, он доживљава неку врсту нервног растројства, унутрашњег слома изазваног неочекиваним и брзим поразом пред нацистичким Трећим рајхом.
Током јесени два пута је привођен и саслушаван у Гестапоу, који је издао и налог за његово хапшење: први пут због наводног јеврејског порекла, други пут због његове улоге у припреми мартовског пуча и „антинемачке пропаганде“. Сломљен, Краков се обраћа ујаку Милану Недићу: „Ступајући, под притиском два налога Гестапоа за моје хапшење, и по савету мог ујака у (лист) Обнову, мислио сам да ћу бар са те стране остати мало миран.“ У питању је, како пише на другом месту, била „ствар која је угрожавала моју слободу и можда и мој живот“.
Краков под окупацијом постаје уредник Новог времена, нека врста новинарског службеника окупационих власти, који ради под директном контролом немачких цензора и будном паском Гестапоа. Херој Великог рата окупацију проводи у страху, неколико пута је морао да се брани од денунцијација, клевета и оптужби, које су, каткад, бизарне: таква је и пријава иза које стоји покушај да му се конфискује башта у Лисичјем потоку, чија је „власница Јеврејка“, „нека госпођа Иванић-Краков“. Пут којим је пошао Краков је пут, макар и невољне, колаборације. Србију напушта 1944, са припадницима Недићевог апарата. Последња поглавља Живота на Балкану описују његово бекство из Аустрије у Швајцарску. Пресуда нове власти била је неопозива: Краков је постао издајник и народни непријатељ. Небојша Берец, један од његових биографа, закључује: „Херој ратова 1912–1918“, „српски Плутарх“, „постао је, у Другом светском рату, сарадник окупатора. Био је жртва сплета околности, ’терора историје’ како би рекао Мирча Елијаде…“ (Н. Берец: Стопама Станислава Кракова). Године у емиграцији проводи у беди, био је натеран да тражи материјалну помоћ и како би сахранио „ону особу која је била саставни и најбољи део мог живота“. Изгнанство је за њега било трајно: умире 15. децембра 1968, у Сан Жилијену, у Француској.
У емиграцији пише два важна дела, која су остала недовршена. Живот човека на Балкану, „његово коначно сведочанство“, објављено је постхумно, 1997. у Лозани. У двотомној књизи Милан Недић, Краков одаје признање партизанима и њиховој херојској борби, за које не сумња да су били убеђени да чине добро за свој народ и за своју земљу: „И нема овде ни једног јединог… пред чијом смрћу, па био он комуниста или националиста, не бих имао дубоки пијетет и дивљење, јер су то били људи који су умирали борећи се за своје Вјерују. И нема ниједног о коме не бих, када је данас само загробна сенка, написао ма какву ружну реч, јер смрт брише све грехове и све заблуде уколико их је и где било.“
Да ли је при томе, говорећи о онима што се беспоштедно жртвују за своје „вјерују“ и о „смрти која брише све грехове и све заблуде“ – „уколико их је и где било“ – имао у виду и свој „случај“, сопствену судбину?

Повратак Станислава Кракова

Станислав Краков није успео да се врати у своју земљу. Његов повратак уследио је постхумно, као закаснело признање писцу и, ништа мање значајно, признање ратнику чији се живот у међувремену претворио у „једну путујућу трагедију“.
Књиге Кракова почињу да се објављују у Србији почев од 1990-их, читаоци и књижевна критика га откривају постепено, као аутора који је у сваком погледу релевантан, интригирајући и изненађујуће савремен.
Страсти, пре свега политичке, које су одређивале тон и дух једне епохе, најзад су спласле. Значај Станислава Кракова не открива ова или она животна епизода, припадност некој идеологији или ефемерном режиму; значај Кракова лежи у његовом делу, које је, попут личности самог писца, сложено, јединствено, дубоко узнемирујуће и често контрадикторно.
Поводом 120-годишњице рођења писца, у родном Крагујевцу 2015. одржан је научни скуп посвећен његовом стваралаштву. Представљени радови сакупљени су у зборнику Станислав Краков – авангарда, маргина, наслеђе, који је приредио књижевник Мирко Демић, о чему је својевремено известио Печат. Њиме су назначене само неке плодоносне могућности за сусрет данашњег читаоца са делом Станислава Кракова.
Повратак Кракова у српску културу у пуном смислу, после деценија принудног изгнанства, тек предстоји.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *