Алексис Труд – Криза у Француској је системска

Разговарао Матија Малешевић Фотографије НИКОЛА СКЕНДЕРИЈА

Балкан никада неће имати своје право место у ЕУ. То Србији мора да буде јасно

Алексис Труд је професор историје и геополитике на Универзитету у Версају, и велики пријатељ Србије и српског народа. Највећи део свог научног рада посветио је изучавању Балкана и Србије као централне државе региона. Један je од најбољих познавалаца балканских прилика у Францускоj, a стицајем околности, ексклузивно за потребе наших читалаца, он мења своју традиционалну улогу и постаје најбољи познавалац Француске на Балкану. На течном српском језику, професор Алексис Труд објашњава кроз какве унутрашње процесе пролази француско друштво и каква је спољна политика Француске на Балкану.

Започнимо разговор разматрањем унутрашњих политичких прилика у Француској. Проблеми се чине веома озбиљним, председник Емануел Макрон због њих је морао да откаже и посету Србији…
Данашња политичка криза у Француској има системски карактер. Она је сазревала дуги низ година и резултат је вишегодишњег народног незадовољства начином на који политичка елита управља државом. Стотине повређених људи, више од 2.000 ухапшених и велика материјална штета на недавним протестима резултат су континуираног незадовољства обичног народа; то није нешто што је настало преко ноћи.
Има неколико кључних узрока политичке кризе у Француској.
Први и најважнији су социјални разлози који се највише одражавају на средњу класу. Највећи терет француских економских реформи пада на средњу класу која се плаши да не буде декласирана, и да се не претвори у пролетаријат. Средња класа је оптерећена високим порезима и осигурањима. У Француској професори и наставници немају здравствено осигурање, једва састављају крај с крајем и не добијају никакву социјалну помоћ. Средња класа није толико уплашена за себе, колико за будућност своје деце.
Следећи важан чинилац кризе у којој се налазимо је битка између мондијализма и територије. Његова суштина је у друштвено-економској политици францускe елитe којa je социјалним давањима фаворизовалa имигранте и нераднике на рачун радничке класе. Залагањем државе они су населили велике градове и добили добра запослења и тако формирали нову грађанску космополитску елиту одрођену од свог народа. Периферни делови Француске, мањи градови и села остају највећи губитници социјалног инжењеринга и све гласније дижу свој глас. Познати француски географ Кристоф Гилуи упозорава да се нове поделе у Француској стварају између периферије и центра, руралне и урбане средине.
Француска је држава број један по висини пореза. Скоро 50 процената зараде француских грађана одлази на порез, таксе, социјалне котизације и акцизе на разне производе. Томе треба додати и повећање цене електричне енергије и гаса за 15, односно 8 процената. Паралелно са повећавањем пореза и трошкова за живот, ниво државног сервиса и услуга опада.
Политичка криза је у великој мери и последица недовољне подршке коју ужива господин Макрон. Важно је имати на уму чињеницу да је за актуелног председника Француске гласало једва 25 процената изашлих бирача, на изборима где је излазност била мања од 50 процената. Он једноставно не поседује неопходан ауторитет да би се изборио са овако великим изазовима, људи су свесни тога и из тог разлога захтевају распуштање скупштине и нове изборе.

[restrict] Председник Макрон је на власти скоро две године. Какве су конкретне мере предузете како би се спречило избијање социјалних немира? Он је у председничкој кампањи обећавао реформе и бољи положај средње класе…
Он је, као и његови претходници, наставио путем либералних реформи тако што је смањио порез најбогатијима очекујући да ће се новац вратити инвестирањем, али то се није догодило. Људи су изневерени.
Дуга традиција уличних протеста у Француској наводи на закључак да су нереди у Паризу редовна појава. У чему се актуелни протести „жутих прслука“ разликују од претходних?
Ректор Сорбоне, познати историчар Жан Роберт Пит, закључује да су од Француске револуције масовни протести, тј. жакерије (синоним победе француских сељака над племством 1358. године) нормална појава у француском друштву. Он наводи примере из 1848, 1870, 1934, 1968, 1995. године и закључује да се на сваких 20 или 30 година догађају масовне узбуне. Оне су у складу с нашом традицијом и у том смислу „жути прслуци“ нису ништа ново. А другачији су од претходних протеста јер први пут људи излазе на улице без политичких партија и синдиката. Сви покушаји политичких и синдикалних лидера да преузму протесте завршени су неуспехом. Један од разлога је низак ниво синдикалности и велика фрагментација друштва.
Људи у Француској имају велику традицију индивидуалности, која полако прелази у крајност. Французи више не иду у цркве, одбацили су религију и породичне вредности. У Паризу два од три човека су разведена, много је усамљених људи који сами дочекују своју старост. Фрагментирано друштво довело је до тога да људи размишљају само о сопственом интересу. Већ три недеље они су узбуђени и против мешања политичких странака и синдикалних удружења, што је врло занимљиво. На улицама је највише обичних радника, незадовољних минималним примањима, ту су и мали предузетници и медицински радници. Има и доста жена, типичне представнице лепшег пола на протестима су старости између 30 и 40 година, разведене, с платом од 1.500 евра и без могућности да издржавају своју децу.
Да ли постоји нека идеологија која покреће незадовољне грађане?
Не. Важно је напоменути да је реч о аполитичним људима који само хоће веће плате, бољу државну управу, али и распуштање парламента након неиспуњених обећања владајуће елите. Аналитичари су у почетку сматрали да су ултрадесничари и ултралевичари одговорни за протесте, али врло брзо су схватили да се ради о обичним и незадовољним људима без озбиљне политичке мисли.
Треба истаћи и да је ово истински патриотска побуна. На протестима се вијоре заставе Де Гола, Француске и свих осталих њених покрајина (Бретања, Савој), људи долазе из провинције пешке на протесте и певају Оn est chez nous („Ми смо код нас“). Њихова порука је јасна и недвосмислена: Француска је независна и људи морају поново да узму судбину у своје руке. Последњих дана и комунисти су се прикључили протестима залажући се за повећање плата. Трећи политички чинилац су ултралевичари који имају јаку подршку и који су традиционално против свих политичких институција.
Макрон је свестан да је изборе добио захваљујући гласачима из центра и да не ужива велику подршку на периферији. Он би највише волео да такви људи нестану, и из тог разлога понавља речи Де Гола: „Или ја, или хаос.“
Ко су људи који не подржавају протесте?
Нема их, тачније, има их, али врло мало. Засад их не чујемо, сви су сложни први пут. Ако питате човека на улици зашто се уништавају аутомобили, одговориће да је то неопходно како би се власт приморала да слуша своје грађане. То је прави дух Француске, увек у приправности да се супротстави централној држави. Људи који протестују у Паризу су из провинције, нема Парижана. То је сукоб провинције и центра. Градске елите су сигурно против, али се засад плаше да јавно говоре о томе.
Церемонија обележавања стогодишњице завршетка Првог светског рата била је добра прилика да се домаћин представи у позитивном светлу. Да ли је Макрон искористио ту прилику, и које су биле његове главне поруке?
Од почетка 2018. Француска обележава стогодишњицу потписивања примирја у Првом светском рату, а главна порука која се провлачи кроз медије и институције јесте мир и узалудност ратних страдања која се не смеју поновити. У ту сврху, на факултетима и у школама избачене су лекције које се баве историјом светских ратова, великим историјским личностима и војном стратегијом, а на њихово место долазе теме као што су улога жена у рату, људска и мањинска права. Главни циљ је био да се покаже да сада живимо у миру, да Немци, наши љути непријатељи из прве половине 20. века, више нису непријатељи, и да је Европа чврсто уједињена.
Макрон је уједно покушао да искористи прилику и покаже светским лидерима како је достојан предводник новог светског поретка. Свима нам је познат скандалозни распоред седења на церемонији, али треба додати и да Енглези нису послали никог од својих високих званичника, док су Кинези имали прилику да певају кинеске песме иако нису ни учествовали у рату. Поред Макрона стајали су углавном представници поражених нација (Немачка, Турска), а Бакир Изетбеговић и Хашим Тачи представљали су државе које нису ни постојале у Првом светском рату. Косовска застава на Нотр Даму и место председника Вучића доказују да француске елите немају историјску културу. Председник Макрон је њихов типичан представник, он је завршио познати факултет Националне администрације као и већина његових претходника, Жак Ширак и Франсоа Оланд. Студенти на том факултету немају предавања о култури и историји, већ само о администрацији. Дошли смо до тога да председник једне државе као што је Француска меша Србију са Косовом и не зна ко су губитници, а ко победници у светским ратовима.
Да ли је проблем његово незнање или можда албански лоби?
Француска је од преговора у Рамбујеу подржавала Тачија и независно Косово. То значи да политика иде испред историје и да историја може у потпуности да се избрише.
С друге стране, то говори и о пасивности српске дипломатије. Навешћу пример: недавно је Карла дел Понте имала излагање у швајцарској амбасади, и тамо су били представници свих држава региона осим Србије. Није било тешко претпоставити да ће главна тема њеног излагања бити осуда Милошевића, Младића и Караџића за ратне злочине и геноцид, али изгледа да званичници Србије још увек немају храбрости да се супротставе западној пропаганди која је почела деведесетих и траје до данас.
Да ли народ прихвата идеје Макрона и његову лидерску улогу? Какав је одјек тих порука на унутрашњем, а какав на спољашњем плану?
Један од разлога зашто су људи на улицама јесте што у Макрону не виде лидера. Од када је изабран за председника, Макрон више времена проводи у иностранству него у Француској. То је добро за спољну политику, али лоше за унутрашњу политику; зато и грађани углавном подржавају ону прву. Макрон покушава да еманципује Европу и да од ње направи независан пол у новом мултиполарном поретку у коме би Сједињене Државе, Кина и ЕУ биле три водеће силе. Француска са Макроном покушава да води активнију спољну политику глобалних размера, и у складу с тим значајне су иницијативе о заштити животне средине и о борби за права националних мањина.
Нови светски поредак или мултиполарност?
Идеје и јединство Запада, наравно, остају најважнији. Макроново залагање за мултиполарност има стриктно политички карактер. Макрон зна да је економија ЕУ најјача на свету, али такође је свестан политичке и војне слабости Европе. Он покушава да политички уједини Европу и тако превазиђе унутрашње поделе. Историјске и политичке везе са Сједињеним Државама не долазе у питање, али постоји жеља да се у новом глобалном ривалству Пекинга и Вашингтона балансира и одржава равнотежа снага у корист стабилне ЕУ. Америка ипак не подржава ту идеју и зато Макрон и Трамп немају идеалне односе.
Какву улогу има Србија у Макроновој визији? Да ли је она сразмерна месту које је заузео председник Вучић на прослави?
Нема никакву улогу. Када сам недавно био у посети француском амбасадору у Београду, он ми је лепо рекао: Француска је 20 година игнорисала балкански регион, нисмо имали инвестиције, занемарили смо улагање у људске ресурсе и нисмо формирали одговарајућу обавештајну мрежу. За Француску је приоритет франко-немачко пријатељство. Она чак има боље везе и са северном Африком и Азијом него са источном Европом.
Француску интересује Балкан искључиво због ограничавања утицаја Кине, Русије и Турске у региону. Француска своје присуство планира да оствари у првом реду кроз инвестиције, а када је реч о политичком и економском утицају, главна реч се препушта Немачкој. Француска ту може да делује само из позадине и из другог плана. За Србију је у таквим околностима врло тешко да игра на карту историјског пријатељства са Француском. Француска посматра овај регион очима Немачке, а у случајевима када наступа самостално, има у виду не Србију већ политичку структуру целокупне Источне Европе.
Можемо ли да кажемо онда да је Балкан за Европу исто што и Јужна Америка за Сједињене Државе?
Сједињене Државе имају добре контакте и јаке политичке везе са Јужном Америком, и то им омогућава економску експлоатацију региона. Балкан, нажалост или на срећу, не може да се похвали таквим статусом. Он никада неће имати своје право место у ЕУ. То Србији мора да буде јасно. Француска и ЕУ имају много боље везе са организацијом Меркосур у Јужној Америци него с Балканом, и тако ће остати још дуго. Балкан је непознат европским народима и далеко од њихове политичко-економске конјунктуре.
Али Доналд Туск и компанија упорно понављају како су интеграције Балкана приоритет за ЕУ…
То им је приоритет само зато што хоће да монополизују своју сферу утицаја. Они се плаше да Кина преко Балкана не уђе на европско тржиште. Слично је и с Русијом, само ту је реч о енергији. Сједињене Државе такође играју улогу конкурентне силе у региону унилатералним аранжманима и продајом оружја државама Источне Европе. То су једини разлози зашто Европу интересује Балкан.
Обнављање лекција из Првог светског рата и недавно писмо председника Макрона упућено његовом колеги из Србије наводи на помисао да се имиџ Србије у Француској полако поправља. Колики је интензитет србофобије данас у Француској у поређењу са оним из деведесетих?
Сетимо се Бернар-Анрија Левија када је 1994. године узурпирао Српски културни центар у Паризу и ухапсио директорку, па насловне странуе „Монда“ из 1999. „цео српски народ је крив“ и бројних документарних филмова о Сребреници. Данас се имиџ Србије у Француској, споро и незнатно, поправља. Франсоа Оланд и његови саветници први су схватили да без јаке и стабилне Србије не може бити мира на Балкану. Србија је кључна држава за напредак региона. У Француској Србија и даље има много пријатеља као што су Жак Огар и Жан-Кристоф Буисон, који представљају Србију у најбољем светлу. Све више је медија као што су ТВ „Либерте“ и „Фигаро“ који говоре позитивно о Србији.
Хтео би још да додам и мој утисак о овом питању. Као професор, већ дужи низ година одржавам предавања о Србији и Балкану у градовима широм Француске. Могу са задовољством да кажем да све више Француза присуствује мојим предавањима и да показују велико интересовање. Савез Срба у Француској, чији сам члан, и српска дијаспора добро су организовани и обављају одличан посао када је реч о поправљању имиџа Србије. Доста је квалитетних људи који су спремни да помогну, али Србија као држава мора да покаже иницијативу. Она мора да схвати да без институционалног лобирања и подршке својој дијаспори не може значајније утицати на промену свог имиџа на Западу, поготово не у Француској.

[/restrict]