Зашто шехер страхује?

Како је Сарајево дочекало најаву Милорада Додика да ће место саветника понудити Емиру Кустурици, „заблуделом сину“ најбројнијег народа БиХ

Већ најава Милорада Додика да ће саветнички посао у Председништву БиХ поверити добром пријатељу и познаваоцу овдашњег менталитета Емиру Кустурици, изазвала је очекиване негативне реакције оних који у бошњачком делу Босне и Херцеговине славног режисера рођеног у Сарајеву доживљавају као „националног издајника који се продао Србима“.

ДУХ ЈЕ ПУШТЕН ИЗ БОЦЕ Иако су многи били скептични према могућности да ће се Куста, користећи статус службеног лица, макар накратко вратити у према њему непријатељски расположени родни град, дух је, једноставно, био пуштен из боце, а „браниоци Сарајева“ и „бошњачке истине“ почели су да одапињу „отровне стрелице“ према физички далеком, али у сваком другом погледу и даље блиском „заблуделом сину“ најбројнијег народа Босне и Херцеговине.
Као илустрацију односа који добар део бошњачког Сарајева (и БиХ) има према бившем суграђанину можемо навести неке коментаре пратилаца сајта klix.ba на вест да ће Кустурица бити будући Додиков саветник. Угледном уметнику је поручено да „нема право да носи име Емир јер се посрбио, оженио Влахињом и дао деци српска имена, па зато треба да носи погрдно име Немања“, те објашњено да „није Србин и Словен него Влах (као и сви Срби из БиХ – К. Б.), које су Срби два века убеђивали да припадају њиховом народу како би се проширили на Босну“. Било је додуше – ако их тако можемо назвати – и умеренијих тонова па је тако један коментатор саопштио „посрбици, који у шехер сме само са дипломатским документима, да нема чега да се боји јер га у овом граду може, и то у мало вероватном случају, само неко пљунути“.

[restrict] Који су разлози оволике мржње значајног дела бошњачке јавности према некадашњем дечаку из сарајевског насеља Горица, а чијим су се филмским успесима све до распада бивше Југославије поносили и припадници овог народа, тада називани Муслиманима? Једноставно, Куста говори оно што знатан део садашњих Бошњака интимно зна, а не жели јавно да чује пошто се то не уклапа у пројектовану слику нације и државе, створене у рату под Изетбеговићевим режимом. Ради се ту, наравно и о разочарању изазваном неиспуњеним очекивањима пошто је Емир, као први овдашњи режисер, уместо да остане у Сарајеву или бар из „слободног света“ подржи борбу за „Алијину мултиетничку Босну“ – што је у то време, баш као и данас, било тако популарно и добро материјално награђивано на Западу – одлучио да оде у „агресорску Србију“ и уз то отворено изјави како се осећа припадником тог од стране „међународне заједнице“ демонизованог народа.

НЕОПРОСТИВИ ГРЕХ Кустурица просто није желео да га декретом сврстају у новостворену (или од Муслимана трансформисану) нацију Бошњака, већ је јавно подсетио на добро знану али деценијама прећуткивану чињеницу да су његови преци – попут бројних муслимана у БиХ – били Срби (из Херцеговине) који су у време доласка Отоманске империје на овај простор из материјалних разлога прихватили ислам. Био је то, наравно, неопростив грех јер је угледна личност пољуљала бошњачку историјску истину „о добрим Бошњанима, Богумилима и љиљанима“ због чега је овај некадашњи Сарајлија за казну избрисан са списка рођених у овом граду, те у тамошњој општини Центар један његов пријатељ није могао да извади Кустин родни лист.
Ту административну освету Кустурица је прокоментарисао речима „да га тамо нема ни живог, ни мртвог“. Већ то што је омражени човек из Лакташа политички активирао овог у Сарајеву „избрисаног националног издајника“ изазвала је бес код „бранилаца бошњачке истине“ који не знају да ли да више страхују од могућности да Кустурица – који је оценио да Сарајево више дугује њему него он том граду – саветима утиче на дешавања у држави или да се макар накратко појави у „шехеру“.
Да се ово друго неће догодити, тј. да су били у праву они који су сумњали да Милетова понуда саветничког посла Кусти аутоматски значи и Емиров повратак у родни град, потврдио је и творац Андрићграда – објаснио је како схвата свој будући задатак помоћи првом човеку Републике Српске, али и зашто не жели да иде у средину у којој није добродошао.
„Моја путовања могу више да буду од користи ако се иде у Француску, Русију, Енглеску. Додик може да користи моје знање о свету, моја познанства. Она су већ активирана и са позиције саветника и без ње… Имам Источно Сарајево ако немам Западно и у Сарајево нећу ићи. Немам ништа против тих људи у Сарајеву, нити било кога мрзим, али човек не треба да иде тамо где није добродошао. Мржња је тешко стање и тешко се трпи. Нисам за то психички способан.“

МРЖЊА КАО ТРАЈНА КАТЕГОРИЈА Да Кустурица већ дуго нема илузија о томе да је непријатељски однос према њему садашњег, у рату створеног доминантног Сарајева, трајна категорија, која би могла да има фаталне последице уколико се поново нађе у „шехеру“, показују и речи које је овај „добровољни изгнаник из Изетбеговићеве Босне“ изговорио у јануару ове године у интервјуу датом Телевизији Н1.
„Човек иде тамо где га воле, а имам осећај да је у тој долини затворена једна идеја о мени, која је с једне стране непомирљива, а с друге стране опасна.“
Све ово, наравно, не значи да је велики филмски уметник – који наглашава како нема проблема с Муслиманима, већ са идеологијом коју је наметнуо Алија Изетбеговић као прототип завађања југословенских народа – раскинуо све емотивне везе са Сарајевом, односно да га не носи и даље у себи.
„Сарајево, град који је настао продирањем Турака према Европи, место је које је на неки начин, што због топографије и људског осећаја, прихватило оријентални дух. То је нешто што осећам и у својој крви. Постоји врста меланхолије која струји мојим телом и разумевање које доводи до парадокса на исти начин.“
Кустурица се дакле неће физички вратити у Сарајево, али то не значи да је тиме стављена тачка на причу о односу између некадашњег становника овог града и већине оних који данас представљају „vox populi“ званичног административног центра Босне и Херцеговине. Јасно је да један од најугледнијих светских режисера нема никаквих мотива за било какво „дизање температуре“, али је проблем у томе што ће његов сваки наредни „саветнички потез“ или изјава која ће допринети афирмацији Републике Српске бити искоришћена као добар повод за даље одапињање „отровних стрелица“ од стране оних који не могу да се помире с постојањем оваквог Кустурице. Иако физички удаљен и у том смислу недоступан као мета, Куста и даље живи међу њима као комплекс кога се, баш као и мржње, тешко могу ослободити.

[/restrict]