Сукоб керозинске елите и дизел-популизма

Устанак „периферијске Француске“

Фотографије запаљених барикада, полиције за разбијање демонстрација и сузавца на Јелисејским пољима у Паризу скренуле су светску пажњу на покрет „жутих прслука“. Шта се заправо крије иза свега овога? Да ли се ради само о бунту због повећања цена горива, изразу свеопштег незадовољства народних маса председником Макроном или нечем много већем од тога?

Француски географ Кристоф Гили објавио је 2014. године есеј „Периферијска Француска: Како смо жртвовали народне класе“ у ком проучава пукотине у француском друштву настале током неколико претходних деценија које су, по његовом мишљењу, у први план избиле током кампање за председничке изборе 2012. и од тада се само продубљују. Географском методом, Гили констатује да су се „оригинални Французи“ (Français de souche, како се често у овој земљи називају), односно „домороци“ махом преселили из урбаних средина у дубоку периферију како би се дистанцирали, с једне стране, од предграђа насељених углавном новијим имигрантима и, с друге стране, модерних „глобализованих и џентрификованих“ метропола у којима живе представници владајућих елита и буржоазије. Реагујући на свој присилни изгон, „периферијска Француска“ све више се сукобљава с политичким пројектима владајућих класа које, како пише Гили, „још нису схватиле размере идеолошког и културног јаза који их одваја од најсиромашнијих слојева“ друштва, и као један од примера наводи политику изградње јефтиних станова све неопходнијих у градским срединама. „Већина Француза је уверена у неопходност изградње социјалних станова, али ова врста смештаја је све чешће намењена прихвату искључиво имигрантског становништва“, наводи он указујући да „обични Французи“ ту више не виде места за себе. По његовом мишљењу, Француска која се опире имиграцији и политици глобалистичких елита организује се у својеврсно „антидруштво“ практикујући пресељење, културно и друштвено „преукорењивање“ и везујући се за неку врсту аутохтоности и традиционалних вредности, што је све супротно либералним пројектима владајућих странака којима су покретљивост људи и такозвана „разноликост“ највеће вредности.

[restrict]

ЧУДО НЕВИЂЕНО Новинар и писац Франсоа Буске у овој Гилијевој теорији види узроке и објашњења садашњих масовних демонстрација које су захватиле и озбиљно уздрмале Француску, за које лидер антисистемске екстремне левице у овој земљи Жан-Лик Меланшон каже да су „нешто досад невиђено“ и „истински народни масовни покрет“. „Скоро да смо заборавили на ове територијалне пукотине, али оне су изашле на видело читаве Француске у вече првог круга последњих председничких избора захваљујући географској расподељености гласова у корист Марин ле Пен. Од тада се ништа, или готово ништа, није дешавало све до покрета ’жутих прслука’“, навео је он, упозоравајући да „жути прслуци“, нажалост, наилазе само на презир владајућих елита. „Већ предуго су та периферијска Француска и њени људи спаљивани на олтару глобализације. Њима се не посвећује медијска пажња, за разлику од миграната“, навео је Буске у тексту за „Фигаро“.
Заиста, географија у покрету „жутих прслука“ игра кључну улогу. Протест је, како објашњава британски „Економист“, почео због повећања такси на дизел у износу од 7,6 центи по литру, што је довело до рекордно високих цена горива на пумпама. „Житељима великих француских градова на располагању је веома добар јавни превоз попут метроа или аутобуса, али другде многи људи морају да прелазе велике удаљености како би стигли до посла. Влада тврди да више таксе, укључујући и повећање од још 6,5 центи по литру планирано за наредну годину, треба да изједначе цене дизела и бензина а у циљу смањења потрошње дизела и самим тим и смањења загађења“, пише овај лист. Буске у намерама владе види, међутим, знак озбиљног неразумевања за обичан народ, јер се елита преко Француске вози авионом. „Овде се ради о сукобу керозинске елите са дизел-популизмом. Сања ли та елита о одвојеној развојној политици? О успостављању територијалног апартхејда? Макронов концепт напредњаштва упућује, дакле, на социјални дарвинизам“, наводи Буске с правом указујући да модерни социо-економски трендови западних елита неодољиво подсећају на неке најмрачније идеологије с почетка 20. века, укључујући ту и неку врсту еугенике, што би масовно насељавање страног становништва свакако могло бити.

ОПШТЕНАРОДНИ ПОКРЕТ У праву је Меланшон када са дивљењем каже да покрет „жутих прслука“ „не личи на било шта досад виђено“ јер окупља најразличитије и готово све слојеве друштва. Иако су покретачи „радничка“ и нижа средња класа, покрету су пришли и стари и млади, и пољопривредници и шефови компанија, чиновници, радници, менаџери, жене колико и мушкарци, људи који нису ни на левици, ни на десници… Окупили су се, како је оценио политички теоретичар Ален де Беноа, око заједничког осећања да су третирани као грађани другог реда, као пуки порески обвезници које олигархија може да музе до крви. Да се ради о врло шареном, истински народном покрету најбоље доказује чињеница да их отворено и снажно подржавају иначе потпуно супротстављени блокови на политичком спектру – и екстремна левица, и екстремна десница. Као што смо већ навели, најаутентичнији левичарски лидер Жан-Лик Меланшон у овом бунту види исказивање изворне народне воље. „Потпуна отвореност за акцију без истицања икаквих разлика у политичком мишљењу је карактеристика истинских масовних народних покрета“, рекао је Меланшон замеривши „традиционалним“ левичарским партијама у Француској „несрећну заслепљеност“ јер зарад политички коректних ставова које намеће естаблишмент потпуно погрешно одбацују овај покрет у којем се његова „Непокорена Француска“ осећа „као риба у води“. С друге стране, најистакнутија личност француске екстремне деснице, лидерка Националног окупљања (некадашњи Национални фронт) Марин ле Пен овај протест сматра „једним од највећих успеха француског народа“. Ле Пенова је у медијима главног тока проглашена за вођу покрета што је Макронов министар Жерал Дарманен искористио да би дискредитовао „жуте прслуке“ називајући демонстранте „браон кугом“ (peste brune), што је у Француској одомаћен назив за нацисте због браон кошуља које су носили припадници СА одреда. (Овде треба напоменути да су Меланшон и Ле Пенова били јединствени и у осуди понижења које је Макрон приредио Србији у оквиру обележавања стоте годишњице примирја у Првом светском рату.) Дискредитација, међутим, изгледа да није успела јер је упоредо с протестима порастао и рејтинг Ле Пенове, те је претекла Макрона по популарности. Док је актуелни председник Француске поставио рекорд у ниском рејтингу са 26 одсто одобравања, Ле Пенову подржава 27 одсто бирача (истраживање агенције БВА на узорку од 100.000 испитаника). Протест ужива и огромну подршку грађана (према анкетама између 70 и 80 одсто) што је још један доказ његове „свенародности“.

АНТИШЕЗДЕСЕТОСМАШИ Занимљив поглед на актуелне демонстрације даје и француски политички аналитичар Жан-Лик Тари који каже да се ради о потпуној супротности нередима у Француској маја 1968. Маја ’68. каменице на полицију су бацала „размажена буржоаска деца“ која су имала либералне и марксистичке захтеве, желела да промене свет и униште капиталистички систем, навео је он додајући да су делимично и успели, јер се свет променио, али је капитализам тријумфовао. „Шездесетосмаши су спровели и личну револуцију одбацивши социјализам и приклонивши се либерализму. Изабрали су онај амерички који се састоји од политичке коректности уз много либерализма и кашичицу екологије. Та мутација се догодила током осамдесетих година“, изјавио је он. Заиста, занимљива је чињеница да, за разлику од Ле Пенове и Меланшона, једна од икона француске побуне ’68 Данијел Кон Бендит, којег су звали чак „Црвени Дани“, данас подржава Ротшилдовог шегрта Емануела Макрона и олигархију коју он заступа, а презире и осуђује сиромашне раднике и сељаке што демонстрирају због беде која их је снашла. „Традиционална левица“, како их и Меланшон назива, сада је у ситуацији да презире и омаловажава „крезубу руљу“ (да, и код њих либерални елитисти своје противнике у виду сиромашних народних маса с гађењем називају „безубом масом“) коју би требало да заступа и брани уместо да јој фокус буду економски (а и на сваки други начин) углавном привилеговани припадници некаквих ЛГБТ и осталих група.
Обични Французи данас живе у разореном друштву, ишчупани из корена, разбаштињени и очајни. Садашњи револт јесте избио због смањења куповне моћи, односно повећања цене горива, али је бес много дубљи. Док се код нас „шака јада“, да цитирамо Хилари Клинтон, састоји од „губитника транзиције“, у Француској и другим западним земљама се ради о „губитницима глобализације“, члановима друштва које је разорено масовним увозом и људи (миграната) и робе из неразвијених земаља који стварају неподношљиву конкуренцију домаћем становништву. Сада, после година и година понижавања, материјалног пропадања, друштвеног и културног искључивања, француски народ је једноставно поново узео ствари у своје руке и прешао у акцију са бесом и одлучношћу који готово да нису виђени од револуције 1789. године (биланс је већ сада двоје мртвих и 800 повређених што је више него у мају ’68). И то много говори. Сада је питање само да ли ће Емануел Макрон бити паметан попут Марије Антоанете, па својим сиромашним грађанима у њеном стилу поручити да ако немају за гориво, купе електричне аутомобиле, баш као што је, ето још једне сличности с нама, својевремено бивша министарка енергетике Кори Удовички сиромашним Србима поручила да, ако немају да плате струју, продају стан.

[/restrict]