… и зашто је то много више од атавистичке потребе за политичким вођом у злом времену?
Било је то време „под сенком русомрзилачке власти“, која се звала перестројка, кад је Драгош Калајић на московском булевару, „прешироком и предугом, као да га је Јосиф Висарионович одмеравао и отварао за потребе подстицања преображаја људи у џинове“, наишао на девојку „чије су лепо лице наружили знаци глади и промрзлости, одевену у сиве дроњке мушког капута“. На двадесет испод нуле „седела је, на троношцу, пред празном картонском кутијом, по којој је, дирљивим осећањем за лепоту симетричног поретка, разастрла, као неку лепезу, једнолисте примерке Радничке Русије, са фотографијом Јосифа Висарионовича преко целе прве странице. У левом углу стајале су значке са златним профилом Стаљина на црвеној основи а у десном значке са симболизмом укрштеног српа и чекића.“
ВОЛИМ СТАЉИНА По одећи човека који је стајао пред њом девојка је закључила да је западњак, „дакле један из хорди пљачкаша и крвопија што наваљују на Русију, лишену одбране, да би се богатили њеном несрећом“. Из све њене беде, странац је стреља погледом који је „био је прожет најдубљим презиром, какав никад у свом животу ниси искусио“ и имала је снаге да одапне стрелу пркоса, „затегнуту на луку понижености али и несаломивости бића“: „I like Stalin!“
Онда се ту на лицу места потврдила народна изрека да „одело не чини човека“ и „пред московским Тргом Револуције преко туге словенског саосећања“ до девојке је стигао одговор: „Ја тоже љубљу тавариш Стаљин!“
Странац, каквих није много свраћало тих година у Москву, узео је примерак Радничке Русије и значку с ликом Стаљина, коју је „истог часа заденуо за ревер црног вечерњег одела, плативши то највећом расположивом новчаницом“ а она је „хтела да врати превелику новчаницу и да поклони лист са значком“. Али човек у оделу странца је „објаснио да је то само скромни прилог покрету за рехабилитацију Стаљина, који је разорену руску државу успео да обнови, изјаловивши све науме њених душмана“.
НАРОДНА РЕХАБИЛИТАЦИЈА Перестројка је већ историја, а ова епизода показује да ко Русију гледа очима Достојевског, да су презрени и бедни из простог народа, у ствари, они који „чувају оно што су изгубили најбољи људи интелигенције“ (В. Соловјов) може рачунати да разуме куд иде овај свет. Две деценије касније (2017), кад су питали Русе ко су најважнији људи у историји света, они су на прво место ставили – тавариша Стаљина. Испред Пушкина, Лењина, Петра Великог, Ајнштајна, Њутна, Гагарина, Толстоја. И Владимира Путина, чије дело „презрени и бедни“ нису морали да потајно воле.
Јосифа Висарионовича Стаљина рехабилитовао је народ. Добитници „новог времена“, среброљуби и горди зналци пожељних истина, ту су затварали и очи и нос. Неупитно су знали да „часни људи“ у томе не учествују. Резултат их је понизио.
МРЖЊА РУСКИХ ЛИБЕРАЛА Од „велике легенде“ о злочинцу остале су фронцле пропагандног билборда преко којих ових дана Захар Прилепин исписује „Писмо другу Стаљину“ руских либерала. Откад су они земљу ослободили стаљинизма стварност је неподношљиво пратила логику Једног скромног предлога Џонатана Свифта Како да ирска деца не буду на терету својим родитељима и отаџбини. Дакле: „Ми смо се настанили у твом социјализму“, јављају руски либерали злочинцу који је уништио све. Али „ми смо зарадили милионе у фабрикама које су изградили твоји робови и твоји научници. Ми смо довели до краха предузећа која си ти подигао а добијени новац пренели преко границе и саградили себи палате. Хиљаде правих палата. Ти никад ниси имао такву вилу, ругобо рошава. Ми смо продали ледоломце и атомске бродове које си ти усидрио и себи купили јахте.“ Што је још горе: „Ти си очувао живот нашем роду. Да тебе није било наше дедове и прадедове подавили би у гасним коморама брижљиво распоређеним од Бреста до Владивостока, а наше питање било би коначно решено… Ми не желимо да теби будемо захвални за свој живот и живот свог рода, брката кујо. Али потајно ми знамо: да тебе није било – не би било нас.“
Али кад их већ има, они наглас сведоче о томе да је Стаљин желео да започне рат, „иако нисмо нашли ниједан документ који то аргументује. Ми говоримо да си ти убио све црвене официре, а понекад чак и уздижемо на пиједестал војне експерте које си ти убио, а оне које ниси ти убио мрзимо и газимо. Ти си убио Тухачевског и Бљухера, али си оставио Ворошилова и Буђонија. Зато су последња два тупоглавци и изроди. Да се десило обрнуто и Тухачевски и Бљухер остали живи, онда би они били тупоглавци и изроди.“ Руски либерал је широка душа и опростио је „све и свима, ми нисмо опростили само теби“.
И неће, али знају да су миљеници судбине, јер „у твоје време утемељене су основе за освајање космоса – да си ти поживео мало дуже полетање у космос десило би се за твога живота – а то би било потпуно неподношљиво… Да, сем тога, у твоје време створили смо атомску бомбу – што је спасло свет од нуклеарног рата, а руске градове од америчких нуклеарних удара, после којих би уместо Питера била топла и светлуцаво-фосфорна Хирошима, а уместо Кијева – облачни и мирни Нагасаки. И то би био тријумф толико драге нам демократије… Ти си учинио Русију оним што она никада није била – најјачом земљом на земаљској кугли. Ниједна империја током читаве историје човечанства никада није била јака тако као Русија у твоје време.“ И заиста, шта да каже поштен либерал него: „Коме се све ово може свидети?“ Јер, „ми смо ти за све дужни. Нека си проклет.“ Потпис: Руска либерална јавност.
Дужина овог цитата, на овом месту, чини ми се смисленом. Он се може узети као убедљив споменик Стаљиновом чињењу, а које је уверљиво, сликовито и прецизно документовано у спису који се појавио 2002. као двотомна књига насловљена – Генералисимус. Тај спис је учинио могућом ову Прилепинову надвременску егзибицију.
ВЛАДИМИР КАРПОВ Владимир Карпов није стаљиниста. Пре је имао разлога да заврши као троцкистички либерал. Изузетно талентовани боксер, првак Узбекистана у средњој категорији и полазник обавештајне школе, он 1941. није могао да се уздржи да не опонира општем хору Стаљинових обожавалаца. Из лагодног студентског живота стаљинистички суд га је бацио у Сибир. Отад, сва нада се згрчила у ишчекивање да му се усвоји молба да му тај пакао замене паклом на фронту на коме су немачке трупе напредовале застрашујућом брзином, тако да је на столу врховног команданта био план за евакуацију Москве пред два милиона немачких војника, три пута више од Наполеонове војске. Млади ратник је постао херој Совјетског Савеза. А његова операција заробљавања 79 „живих језика“ 1944. знаменит је чин из Отаџбинског рата. Од 1947. па до Стаљинове смрти 1953. био је и члан Генералштаба Црвене армије.
Вансеријски талентован писац документарне прозе. Оставио је 12 књига, између осталог и тротомно дело о маршалу Жукову, који је био тачка – и генералисимусове љубоморе и Стаљинове способности да прашта и извини се. Кад читалац почне да чита Генералисимуса, плови између безброј докумената као бели медвед између санти леда у пролеће. Вештина с којом Карпов користи документе – одлуке, прогласе, закључке, резолуције али и дневнике, белешке, сведочења, па и интервјуе које је правио с људима великих улога, од Молотова до Фицроја Меклина – чине текст читљивим, готово, као криминални роман.
ТРОЦКИ И АМЕРИЧКЕ ФЕДЕРАЛНЕ РЕЗЕРВЕ Од чињенице да је друга жена Лава Троцког била кћерка „милионера Животовског, који је заједно с банкарима Варбургом и Шифом финансирао револуционарна превирања у Русији“ (Јаков Шиф и браћа Варбург финансирали су и револуцију 1905. преко банке „Кун, Леб и ко“ која је „једна од пет банака америчких Федералних резерви“) до истраживања да ли је Стаљин умро природном смрћу или га је отровао Берија, преко паралелног праћења војних операција из Стаљиновог и Хитлеровог штаба, инсајдерских прича о сусретима Стаљина и Мао Цедунга, Титових маневара између Черчила и Стаљина, сусрета с Ким ил Сунгом који за последице има и данашњу моћ Северне Кореје – писац Карпов неће дозволити читаоцу да и у једном тренутку осети досаду.
Велики ствараоци историје XX века појављују се као људи од крви и меса доведени у ситуације да доносе судбинске одлуке – они и греше, и подлежу слaбостима карактера, принуђени су да на свет који уређују гледају као на велику шаховску таблу. Основне координате су задате. Играчи не могу изаћи из тог „царства нужности“. Русију је Хитлер у „Мајн кампфу“ одредио као нови простор за ширење и зато нема основа за пријатељски однос. Тек тактички. Нема битне разлике у приступу Черчила који се 1918. као окупатор искрцавао и пуцао у Мурманску и Архангелску. Сличне мисли мориле су крајем XX века и Мадлен Олбрајт, Клинтона, Блера. Стаљин је пола века био непремостива брана тим „великим путањама“. И плус, инспирисао је а и подржавао друге да се понашају на исти начин. Да се не покоравају „добром освајачу“. Постоји ли већи злочинац за Запад?
НЕМИЛОСРДНА ПРОПАГАНДА Беспризорна западна, а онда после његове смрти и Хрушчовљева пропаганда, створиле су од Стаљина ликвидатора без људских црта. Ни у сну нисте могли замислити да тај човек, који је после претворен у хипермонструмски конструкт назван „култ личности“, 1938. кад му донесу фантазмагоричне и стаљиноувлакачке „Приче о Стаљиновом детињству“, одлучи да се то хвалоспевно ђубре спали и никако не дође до деце. Али то је чињеница. И постоји море таквих чињеница.
Ипак, најважнија одлика садржаја у Генералисимусу је да књига није писана с намером да се Стаљину врати ореол стаљинистичког свеца. Он је ту и свемоћник и немоћник. У Корсун-Шевченковској операцији почетком 1944, он ће се као врховни командант тако љубоморно светити маршалу Жукову да ће у свим извештајима и одавању признања изостављати Први украјински фронт, који је иначе чинио половину учесника. Његови наследници после смрти показаће се као још доследнији стаљинисти. У шестотомној Великој историји отаџбинског рата 1941–45. која је изашла 1961. ни у делу о Стаљинградској бици, на 73 стране, нигде се не спомиње Стаљин. Стаљин се са Жуковом свађао, али и мирио. Његови наследници се никад нису померали ни за милиметар. Стаљина је из мрака вратио народ. Његове наследнике мрак неће пустити. Генералисимус је књига која том изузетном чину даје чињенични смисао.
Документарност ове књиге је на нивоу најбољих документарних приповести Би-Би-Сија, само је њена тачка гледишта руска. То је дело које подрива монопол – приче из Центра. Јер, историчар из Центра, уљудно речено, „заборавља да сами принципи или аксиоми његове науке садрже културне елементе (те су отуда научно недоказиви) и да читав његов труд служи ненаучном и културно-историјском циљу система у коме живи“. Знани јужноамерички „филозоф ослобођења“ Енрике Дусел вели да је тај глобално инсталирани сцијентизам „важећа идеологија у Центру, суптилна је идеологија која, иако мање наивна од свакодневице човека с улице, носи већу опасност јер пружа инструменте неопходне за успостављање моћи центра над периферијом“.
Рат око Стаљина случај је за примерни увид. У интерпретацији најважнијих догађаја у историји XX века Центар је свог противника оцртао као убицу и звер, а његови лидери – савезници Совјетског Савеза (!?) – који су учествовали у истим догађајима, у истој арени, на истој страни фронта, делали по истим правилима – добротвори су и ослободиоци света. Врхунац цинизма је бескрајна брига Центра да заштити од злог Стаљина не само своје грађане него и совјетске грађане којима се као награда нуди да буду робови сјаја либералне демократије.
РЕФЕРЕНТНА ТАЧКА И данас, и у Русији, има ушију које у томе не налазе нелогичност. Баш како Захар Прилепин исписује велике мисли постстаљинистичке „руске либералне јавности“: „Ти ниси хтео да се договориш са ’западним демократијама’, упркос чињеници да су се неке ’западне демократије’, као што ми за себе знамо, саме одлично договарале са Хитлером, а да су друге западне, као и поједине источне демократије, исповедале фашизам и градиле фашистичке државе. И не само то, истовремено су финансијски кругови Сједињених Америчких Држава, озарени необичном светлошћу, улагали огромна средства у Хитлера и његову окаљану будућност.“ У сенци тог грандиозног лицемерја „Тебе су мрзеле и ’западне демократије’и ’западне аутократије’, и они исти финансијски кругови и мрзе још увек, зато што памте са ким су некад имали посла. Они су имали посла са нечим што је према свим показатељима супротно нама. Ти си – друга референтна тачка. Ти си супротност. Ти си носилац програма који никада неће моћи да прими наша провинцијска свест. Ти си био на челу земље која је победила у најстрашнијем рату у читавој историји човечанства. Мржња према теби пропорционална је само твојим делима.“
Евроцентрични однос према осталом свету подигао се на ego conquiro (ја освајам). Ego cogito које је Декарт уобличио у мото мишљења цивилизације Cogito, ergo sum (мислим, дакле постојим) дошао је касније и, између осталог, служио да „хуманизује“ освајања која су „сместила друге људе, народе, друге културе, самим тим и њихове жене и децу, у сопствене границе као ствари или корисно оруђе и покорила их владавином инструменталног ума“ (Дусел). Случај генералисимуса – и његова чињења и чињења око њега – побуна је против тог реда. Не најбоља од свих могућих побуна, али јесте онаква каква је била могућа.
Кад је Генералисимус писан, Карпов је у ономе што је стигло у Русију препознавао троцкизам. Данас су троцкистички победници јунаци Прилепинових иронијских домишљања. А стварност коју они још увек држе нормалном јесте психопатополис, међувреме римских „ријалитија“ и експлозије разврата зачињеног содомитским „људским правима“, после чега ће доћи Калигула да уведе коња у Сенат.
(Предговор српском издању књиге Генералисимус Владимира Карпова, „Информатика“, Београд, 2018)