Зборник Историја једне утопије – Сто година од оснивања Југославије

Печат на 63. Међународном сајму књига у Београду (2)

 

Књиге у свом времену: трибина Catene mundi

Зборник Историја једне утопије – Сто година од оснивања Југославије

Капитални издавачки подухват одговара на многа питања везана за историју једне државе, почев од тога како је створена, које су геополитичке околности под којима је створена, на који начин су ти фактори утицали на грађански и верски сукоб, чак и геноцидни пројекат током Другог светског рата, те у чему је трајно наслеђе титоизма у савременом српском искуству…

Међу запаженим насловима на овогодишњој великој издавачкој смотри у Београду била је и књига куће „Catena Mundi“, Историја једне утопије – Сто година од оснивања Југославије. О зборнику, у којем су на преко две хиљаде страна сабрани текстови седамдесет аутора, у препуној сали „Иво Андрић“ говорили су: Мило Ломпар, академик Коста Чавошки, „човек који је на известан начин био ангажован против конфедерализовања Југославије и који је присуствовао свим процесима распада Југославије изнутра и споља“, проф. др Дејан Мировић, који је у овој књизи учествовао својим текстом о руском погледу, о ставу ондашње царске Русије на стварање Југославије, као и Бранимир Нешић, у име издавача.
Историја једне утопије – сто година од оснивања Југославије је капитални издавачки подухват (у Печату су недавно штампани његови одломци), књига која одговара на многа питања везана за историју Југославије, почев од тога како је створена, које су геополитичке околности под којима је створена, на који начин су међународни чиниоци утицали на динамику међуратног живота у Југославији, на који начин су ти фактори утицали на грађански и верски сукоб, чак и геноцидни пројекат током Другог светског рата, на који начин је функционисала Југославија, како је „конфедерисана“ након Другог светског рата, у чему је трајно наслеђе титоизма у савременом српском искуству…
„Како је могуће да један народ, на простору негдашње Југославије најмногољуднији и најраспрострањении народ на почетку 20. века, тај исти век заврши као поражен народ? Где је погрешио, у које је идеје веровао и да ли је тај пројекат који се назива Југославија на крају био поразан и погубан за њега? Југословенска интеграција и других народа и етничких група у јединствену и суверену државу представља драгоцено, али за српски народ прескупо плаћено историјско искуство“, рекао је Бранимир Нешић, додајући да зборник представља „израз потребе модерне српске политике, са циљем откривања и апострофирања константи које је одређују како у претходних сто година, тако и данас“.
Дејан Мировић је истакао да у идеолошком смислу Југославија није мртва, и да је њена идеологија донела много зла српском народу. Довољно је само да се сетимо Јасеновца, НДХ, деведесетих година прошлог века. Мировић би посебно препоручио ову књигу младим генерацијама, да виде куда југословенска идеја може да одведе српски народ.
„У тренутку кад је стварана краљевина НДХ, Србија је имала врло јасно постављену у свом стогодишњем непрекинутом континуитету државну идеју, то је била идеја српске државе која је већ постојала и била потврђена. Потом, имала је јасно исказану војну идеју, што је за обликовање једне државе веома значајно. Била је то победничка, потврђена војска балканских ратова и Првог светског рата, као и националну идеју. То је била идеја уједињења свих Срба“, отпочео је своју беседу о књизи Мило Ломпар. Нагласио је да је концепт националног програма српске индивидуалности био постављен и једино што је том концепту недостајало у структурном смислу била је културна идеја.
„Тек културна идеја би била цемент који би везао различите садржаје културне и националне егзистенције српског народа јер би премостила неке структурне разлике, као што је била разлика културних модела. Краљевина Србија је у свом културном и образовном моделу преузимала француски модел, који је био карактеристичан по неколиким елементима који су битно били изнад модела који је био у Хабзбуршкој монархији, а то је био демократски модел. Демократски капацитет српске државе између 1903. и 1912. године, степен јавних и личних слобода је био неупоредиво већи него у другим јужнословенским земљама. С друге стране, то је био секуларни модел. Српски интелектуалци били су можда и превише, али несумњиви секуларисти. Стога није било клерикализма који је био врло развијен у осталим јужнословенским земљама“, рекао је између осталог Ломпар, истакавши да је задатак који се поставио 1918. године био да један обухватан културни концепт временом помири разлике као што је то, рецимо, било у Италији и Немачкој, и да се на известан начин за сто година добије неки концепт националног јединства који би такође сачувао полицентричност, јер српска култура је кроз различите моделе обликована кроз векове, али би у исто време дао кристализацију националног идентитета.
„Културни концепт би значио да се конституисала једна бројна европска, модерна нација, која би у том тренутку по бројности и распореду била веома утицајна земља на Балканском полуострву. Осим тога, секуларним моделом, она је са једним културним моделом могла да представља интегративни чинилац за многе припаднике муслиманске вероисповести, али и за део католика, јер је тај културни модел у бити био толерантан, и у српској култури је постојала, премда рубна, ипак активна компонента и католичког и муслиманског учешћа у том културном идентитету.
„Уместо тога, дошла је југословенска концепција која је један недовршени процес културне интеграције српског народа која би резултовала интеграцијом других оквира постојања на известан начин напустила и кренуло се ка једном концепту југословенске интеграције. Има радова у овој књизи који доказују да је југословенска идеја била немогућа као културна идеја, а то значи да култура као подлога није интегративни чинилац него дезинтегративни чинилац.“
Ломпар је навео пример Италије, која је у време стварања државе имала 22 милиона становника, од којих је само два посто говорило дијалектом који је данас узет као италијански језик. „Један од стваралаца Италије, а то је било не тако давне 1861. године, рекао је: ’Створили смо језик, сад треба да створимо Италију.’ А то значи да се мерама државне културне политике временом развија интеграциони момент националне егзистенције. Упорним радом иако су очуване разлике севера и југа Италије, иако су дијалекатске разлике у Италији биле веће него у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, где је огроман број људи говорио једним језиком, створена је једна интеграциона сила, док то у Југославији никада није било могуће. Није могао да се направи један јединствен правопис, ни у Краљевини, нити касније, што показује да је сама замисао у бити била лоша“, закључио је Ломпар.

ТРАНЗИТНА СТАНИЦА

Према речима академика Косте Чавошког, југословенство су нарочито Хрвати и Словенци третирали као транзитну станицу до успостављања своје потпуне државне независности.
„Напослетку се Југославија распала после првих ратних сукоба 1991. зато што у њој није било Југословена који ће је бранити. Срби који су учествовали у том рату нису то чинили због очувања Југославије, већ због опстанка на територији ондашње Хрватске и Босне и Херцеговине“, истакао је Чавошки, рекавши да је по њему други разлог распада Југославије био њено државно уређење, а то је федерализам преображен у конфедерацију. „Прва Југославија једва да је потрајала осамнаест година, а већ 1939. њено унутрашње уређење је радикално промењено стварањам Бановине Хрватске која је била корпус новом сепарату и то управо под утицајем Британије, а Британци су били гробари ове Југославије, као што су 27. марта дириговали државним ударом, омогућивши тиме да Хитлер одмах нападне ондашњу Југославију. Бановина Хрватска је за хрватске челнике била корак ка осамостаљењу и стварању НДХ, док су српски политичари у предстојећем рату веровали да ће задобити лојалност Хрвата, и грдно су се преварили. Већ четвртог дана по нападу Сила осовине на Југославију проглашена је НДХ а немачки тенкови су једва могли да прођу улицама Загреба од гомила цвећа које су пред њих бацали одушевљени Хрвати”.

ПОСВЕТА ЦРНИМ МИТОВИМА И ЛАЖИМА ПРОПАГАНДЕ

Како смо добили рат и како смо изгубили мир

Прво представљање у званичном програму Сајма књига било је намењено издању „Службеног гласника“ Рат и митови Совјетског Савеза 1939–1945 из пера Владимира Мединског, министра културе Руске федерације

Пред многобројном публиком у сали „Иво Андрић“ учесници овог догађаја, једног од важнијих на овогодишњем Сајму књига у Београду, осим руског министра културе и аутора представљене књиге Владимира Мединског, били су и Петар В. Арбутина, извршни директор „Гласниковог“ Сектора за издавање књига и преводилац Вања Сладоје.
Петар Арбутина, уједно уредник овог издања, напоменуо је да књига Мединског читаоца усмерава на важно питање: Како смо добили рат и како смо изгубили мир? „Она показује како и даље не успевамо да разрешимо истине које су нам увек ишле у сусрет. Владимир Медински се бави таквим истинама, онима које смо накнадно сазнавали. Питање које ова књига поставља је и како се од једне победничке војске створила – према западним изворима или у мемоарима Хитлерових генерала, по којима се на Западу реконструисао Други светски рат – ’истина’ те западне пропаганде о некаквој модерној дивљој хорди. Црвена армија је прва стигла до Берлина, то је чињеница. Црвена армија је добила Други светски рат, то није никакав мит. Митови којима се Владимир Медински бави у својој књизи јесу истине које су накнадно дошле. Будући да аутор каже да су Американци натерали Хитлерове генерале, то јест приморали их да напишу мемоаре који су били релевантни за реконструкцију рата у Совјетском Савезу. Цитираћу као ’илустрацију’ ове операције лажи једног нетипичног немачког команданта који се зове Ернест Тингер, а који је у свом дневнику Кавкаски записи објаснио: ’Ево шта се дешава са савременим светом – морал се замењује хигијеном, а истина пропагандом’.“
„Моја књига је публицистичког карактера, а настала је као резултат увида у то да међу младим људима у Русији има много оних који не знају ништа или знају погрешне ствари, из лоших извора, о дешавањима која се у књизи обрађују“, изјавио је Медински, додавши да су га занимале искључиво чињенице, те разобличавање тзв. црних митова. Констатовао је и да они који покушавају да спроведу ревизију историје заправо желе да контролишу ток даљих збивања, због чега се и води информативни рат у свету.
„Не требају нам митови, већ истина“, нагласио је Медински, напоменувши да његова књига, у Русији објављена тачно на годишњицу (седам деценија) ослобођења у Другом светском рату, не доноси нова открића када су у питању догађаји који се описују, већ да на једном месту сумира фактографију о њима. „Учествовао сам у Комисији Владе за Други светски рат. Обилазио сам земљу и видео да људи или мало знају о Другом светском рату или ништа не знају, или имају веома погрешну представу коју су стекли гледајући холивудске филмове, или претражујући податке с интернета… Зато сам одлучио да напишем једноставну књигу у којој бих дао прецизна објашњења, податке и одговоре на неке могуће недоумице. На пример, на тезу да су англоамеричке снаге нанеле одлучујуће губитке фашистима, одговорио сам чињеницама и статистиком.“
Медински разобличава и многе друге, како их назива, „црне митове“.
„Рећи ћу просто. Приказује се веома добар филм Стаљинград. Међутим, ствара се и приказује и европска верзија тог филма. Филм је посвећен конкретним догађајима за време Стаљинградске битке. У холивудској верзији сазнајемо да су руски војници наравно хероји, али приказани су као тројке које крећу у напад, с тим што од њих тројице пушку носи само један. Други је преузима у часу кад овај погине. А трећи је преузима од другог. Уз то, другови из позадине пуцају на њих како би они брже трчали у напад. И читавом операцијом руководи Хрушчов, приказан као пијани дегенерик. Сличан филм, нажалост, снима и руски режисер. Покушавао сам да проверим да ли се то заиста тако догађало. Након истраживања нисам наишао ни на један једини забележен случај да су другови у борби пуцали било коме у леђа. Није ми било јасно зашто пуцати у леђа људима који иду у бој. Али када се такве чињенице приписују ненормалној и лудој Русији, онда истина нема никакву улогу.“
На питање модератора да ли своју књигу сматра историјски тачном, Медински је одговорио да су грешке које су угледни историчари пронашли биле техничке и да их је незнатно мало. „Када сам завршио писање књиге пре десет година, послао сам је историчарима три угледна научна института у Русији. Нашли су неколико грешака које се тичу цифара и евентуално датума. Озбиљнијих нетачности није било. Све три рецензије сам објавио, јер су све три биле веома позитивне. Овде иначе нема научних открића. Све је сакупљено на једном месту, написано једноставним језиком. Књига може да се чита са било које странице. Имате само десет минута? Отворите је и читајте тих десет минута. Она је као информатор. У Русији је досад продато двеста хиљада примерака књиге“, закључује Медински.

Награђени подухвати

Награда за најбољег издавача године додељена је „Прометеју“ из Новог Сада и „Службеном гласнику“ из Београда. Председник жирија, проф. др Драган Симеуновић и чланови проф. Слободан Кањевац, мр Милица Лилић, проф. др Тиодор Росић и Желидраг Никчевић своју одлуку образложили су речима да је „издавач ’Прометеј’ годинама један од најрелевантнијих српских издавача. Објавио је и објављује капитална лингвистичка издања, изузетна историографска и књижевна дела домаће и стране поезије и прозе, а ’Службени гласник’ већ годинама спада у ред наших најплоднијих и најквалитетнијих издавача и по издавачком дијапазону, као и по објављеном садржају“.
Награда за Издавачки подухват године припала је књизи Црњански – биографија једног осећања Мила Ломпара, у издању „Православне речи“ из Новог Сада. Према одлуци жирија, награда Најбољи издавач из дијаспоре припала је равноправно издавачима Академија наука и умјетности Републике Српске из Бањалуке и „Православној речи“ из Новог Сада, за књигу Споменичко благо Републике Српске Љиљане Шево, и издавачу Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, Одјељење за српски језик и књижевност из Подгорице и „Академској књизи“ из Новог Сада, за књигу Историја америчке књижевности Радојке Вукчевић.
Посебно признање за допринос у области науке припало је делу Јасеновац Аушвиц Балкана. Усташка империја окрутности у издању Института за Холокауст „Шем олам“ (Израел), Академског колеџа Оно (Израел), Фондације за пројекте едукације за Холокауст у сарадњи са Пољским пројектом за рестаурацију јеврејских гробаља – ФХЕП (УСА).
Специјално признање за издавача равноправно је припало Заводу за уџбенике из Београда и Академији наука и уметности Републике Српске за други том енциклопедије Републике Српске, а специјално признање за књигу припало је равноправно књигама Патријарх Павле о исламу и муслиманима ђакона др Александра Прашчевића, у издању Издавачке фондације Српске Православне Цркве Архиепископије београдско-карловачке, Иво Андрић – Вечити календар матерњег језика Мира Вуксановића у издању „Макарија“, „Ободског слова“ и „Херцеговина издаваштва“, Манастир Св. Тројице Стањевићи 1338–2018 у издању „Светигоре“ из Цетиња, Срби на Косову и Метохији у 19. и 20. веку Милована Ј. Богавца и Драгослава С. Ћетковића у издању „Обележја плус“ из Београда и књизи Уметничко наслеђе српског народа на Косову и Метохији уредника Драгана Војводића и Миодрага Марковића, у издању Српске академије наука и уметности из Београда.

[/restrict]