СА БИЉАРДЕ НА ЦРНУ ЛИСТУ

НЕПОШТЕНА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА

Како је могуће да се једна особа од „споменика слободној Црној Гори“ претвори у „недобронамерног појединца“ од којег је неопходно „штитити стабилност и безбедност земље и спокој свих грађана“?

Црне Горе нема без слободе, Бећковићево пјесничко дјело, естетски мјерено и измјерено, уврстило се у свевремне споменике таквој, слободној Црној Гори. Тиме је досегло достојност Његоша и имена на Биљарди на Цетињу – изјавио је децембра 1997. године председник Црне Горе Мило Ђукановић уручујући српском песнику Матији Бећковићу Његошеву награду. Двадесет година касније име истог овог песника је са Биљарде пренето на црну листу у Црној Гори непожељних личности заједно са још тројицом српских интелектуалаца, универзитетским професорима Александром Раковићем и Дејаном Мировићем и историчарем Чедомиром Антићем.
Ако се погледа судбина Његошеве награде и како је она еволуирала у последњих двадесет година, врло је јасно и како је могуће да се овако промени став црногорских власти према Матији Бећковићу. Као што смо навели, 1997. награду је добио један од највећих живих српских песника, чије су песме испуњене љубављу према српству и Косову, док је прошлогодишњи лауреат Милорад Поповић, чији су и књижевна и морална вредност, по писању бројних медија, веома упитни. Поповић, који је приликом уручивања награде изјавио да „великосрпско својатање Његоша разарајуће делује на развој црногорске националне свести“, сумњичи се да је плагирао чак и наслов своје књиге, али и да је награду добио захваљујући пословним везама с неким од чланова жирија. О томе како је награђивање Поповића „културни скандал“ нису писали само српски или „просрпски“ медији, него и неки српству не баш наклоњени попут „Ал Џазире“. Рекло би се да су судбина Бећковића и ове награде парадигма онога што се већ више од деценије догађа у црногорском друштву. Управо је Бећковић одлично „огледало“ јер није се он променио од 1997. када је био „споменик слободној Црној Гори“ до 2018, када је постао „недобронамерни појединац“ од којих црногорска полиција има „уставну и моралну обавезу“ да штити своје грађане. Бећковић је исти, али је слободна Црна Гора другачија и другачије слободна.

[restrict]

ИСТРАГА ПИСАЦА Није Бећковић једини српски песник који је „протеран“ из Црне Горе. Он је само једини међу њима који је жив. Непожељни у најмлађој НАТО чланици постали су ове године и Десанка Максимовић, Јован Јовановић Змај, Алекса Шантић и Бранко Радичевић, који су избачени из школске лектире. Њих су, као што је на Биљарди Бећковића заменио Милорад Поповић, замениле књижевне величине попут Кемала Цоца, Шима Ешића, Шукрија Панџа, Кемала Мусића, Сафета Хадровића, Азема Заимовића или Назмија Рахманија.
Погрешио је, кажу, председник Србије Александар Вучић када је рекао да овим „власти у Црној Гори уводе не вербални деликт већ деликт мишљења“ јер „не дозвољавају да неко о прошлости, садашњости или будућности мисли другачије“. Силно је погрешио, али је Влада Црне Горе промптно реаговала и исправила га (да не кажемо „вратила на место“) подвукавши „да овај приступ, иако нам се то жели подметнути, нема никакве везе са забраном слободе мишљења, већ се једино и искључиво односи на спречавање страних држављана да у Црној Гори изазивају или подстичу нетрпељивост, вређају углед или славе насилни нестанак Црне Горе“. То су подвукли иако се ради о доскорашњем „споменику слободној Црној Гори“ који се није променио и иако им је Вучић с правом указао да је, за разлику од Црне Горе, „Србија бастион слободе и права да се износе различите идеје оних који су за независно Косово, који би да цепају друге делове територија, који о Србима у Црној Гори мисле овако и онако, који су против или за РС…“ „Сматрамо да је то демократско право и не желимо никоме да га укинемо“, рекао је председник државе која баштини „агресивно светосавље“, како то недавно рече његов црногорски колега, односно која је „фашистичка творевина“, како је види бивши министар у њеној влади, а сада председник Бошњачког националног већа Сулејман Угљанин.

КЕЦ ИЗ НОВОГ САДА С друге стране, за одлуку црногорских власти да непожељним особама прогласе Бећковића, Раковића, Мировића и Антића, разумевања и подршке има Лига социјалдемократа Војводине Ненада Чанка која се представља као странка бескомпромисних бораца за људска права и слободе. ЛСВ је изразио оштар протест, али не због тога што је донета овако скандалозна одлука него зато што је она у Србији „искоришћена за још један талас антицрногорске кампање и увреда против нашег јужног суседа“. „ЛСВ позива на спуштање тензија и престанак говора мржње у медијима у Србији поводом одлуке надлежних институција суседне Црне Гора да једном броју националистичких и ултрадесничарских јавних личности ограниче право на улазак у ту државу. Поменуте одлуке право су сваке суверене државе“, наводи се у саопштењу које је потписао Чанак. Бећковић и остали проглашени су за „контроверзне јавне личности“, које „у дужем временском периоду заступају екстремне ставове којима се позива на верску, расну и националну мржњу, негира црногорски идентитет и позива на окупацију и нестанак Црне Горе“. Новосадски антифашиста у црној кошуљи је додао и да су ова четворица „ултрадесничарских и националистичких интелектуалца претња не само Црној Гори и другим нашим суседима већ и нама самима, јер своје погубно деловање врше у Србији“ из чега се може закључити да их треба и одавде протерати, у најмању руку.
Мало је фалило да и патријарху Српске православне цркве Иринеју буде онемогућен улазак у Црну Гору, званично због тога што је однос власти у Подгорици према Србима упоредио са односом који је према овом народу имала НДХ. Заиста, тешко је рећи да се садашње црногорске власти не понашају у духу закона усвојених 15. септембра 1935. године у Нирнбергу када својим грађанима одузимају држављанство, као у случају председника Народне странке Предрага Поповића који је без црногорског пасоша остао 2011, да би му он био враћен пет година касније, или прете тим одузимањем, као у случају градоначелника Котора Владимира Јокића који је морао да доказује да нема двојно држављанство – српско и црногорско. Поседовање двојног држављанства у Црној Гори представља кривично дело, али чини се да се овај закон примењује веома селективно јер, како наводе у црногорској опозицији, бројни функционери владајућег ДПС-а имају двојна држављанства, пре свега БиХ, али и Србије. Дискриминација је уочљива и у запошљавању у државној служби у Црној Гори где, према писању „Вијести“ из 2015, Срби чине тек 7,3 одсто запослених, док по попису из 2011. чине скоро 30 посто становника.
Овај текст завршићемо као што смо га и почели – цитатом Мила Ђукановића из 1997. године: „И када се учини да се онај његошевски човјек некуд изгубио, заједно са својим прегнућем, свијешћу и слободом – доклегод његошевски пјеснички филозофски аманет одјекује – Његош је међу нама.“ Тако ће бити и Матија Бећковић, који ће се окупљенима на прослави стоте годишњице ослобођења и присаједињења Боке у Будви обратити путем видео-линка.

РЕГИОНАЛНИ ТРЕНД

Црна Гора није једина у региону чије власти одређеним „просрпским“ личностима забрањују улаз. Крајем августа Босна и Херцеговина забранила је улазак једном од највећих руских писаца данашњице Захару Прилепину, који је у Бањалуци требало да одржи књижевно вече, јер је он, како је оценила Обавештајно-безбедносна агенција, „претња по безбедност БиХ, јавни поредак и међународне односе БиХ“. Власти у Приштини почетком септембра спречиле су српског хуманитарца француског порекла Арно Гујона да уђе на Косово и Србима у енклавама однесе основне животне потрепштине. Да уђе на Косово спречен је и редитељ и документариста Борис Малагурски који је тамошњој публици требало да представи свој филм „Косово, моменат у цивилизацији“. Занимљив детаљ је да је овај филм, приказан у готово свим значајнијим светским градовима, био непожељан и у Никшићком позоришту, па је пројекција пресељена у парохијски дом. На овој листи налази се, нажалост, и Србија. Наиме, у јуну ове године наводно је забрањен улазак у Србију Шкељзену Малићију, књижевнику и публицисти с Косова који је једно време био и саветник албанског премијера Едија Раме. За разлику од претходних, ова забрана нема институционални карактер. По његовом сведочењу листу „Данас“, полиција му је на граничном прелазу рекла да не може да уђе и да може да сачека „верификацију“ те одлуке, што он није учинио. Претпостављамо да те „верификације“ не би ни било, јер би било сумануто једном грађанину Србије не дозволити да уђе у своју земљу. Да ли би га онда требало ухапсити, друго је питање.

[/restrict]