Призивање Хелмута Шмита

Симбол освајања (пуног) немачког суверенитета: У страху од нове трке у наоружању, као могућој (и неминовној) последици идеје америчког председника Доналда Трампа да раскине споразум с Русима о нуклеарним ракетама средњег домета, Немци се присећају канцелара који је играо улогу „стабилизатора“ у опасним временима Хладног рата, државника који је намећући економске теме, у време нафтних и финансијских шокова, први пут извео своју земљу на глобалну сцену у равни (других) светских сила

Бар два су разлога да се ових дана Немци, превасходно медији, (при)сете петог, веома особеног, послератног (западно)немачког канцелара Хелмута Шмита.
Први се тиче његове „крштенице“: стогодишњице рођења (рођен је као Хелмут Хајнрих Валдемар Шмит 23. децембра 1918, у Хамбургу), која је уселедила само коју годину после његове смрти (умро је 11. новембра 2015). Други је управо (опасно) актуелизован политички хазардерском најавом Доналда Трампа да раскине споразум с Русима око (нуклеарних) ракета средњег домета.
Склапању тог споразума „кумовао“ је, на свој али упливан начин, Хелмут Шмит. Реч је о његовом, у то време, најтежем политичком искушењу и једном од најрискантнијих потеза који је претио да „запечати“ канцеларову, дотад успешну и богату (боље рећи: блиставу) политичку каријеру. Тим потезом – у политичкој литератури остао је забележен, и запамћен, као Шмитова „дупла опција“ – озбиљно се сукобио са сопственом странком, Социјалдемократском партијом (СПД), још жешће са, тада веома снажним, и веома масовним (немачким) мировним покретом.

[restrict]

Место (опасног) судара блокова

Било је то време драматичног Хладног рата и велике немачке трауме. Два непријатељска политичка, идеолошка и, за Немце посебно злокобна, војничка блока, НАТО са западне, и Варшавски пакт, са источне стране, сударали су се најдиректније, и најопасније, управо на немачком тлу: нигде на свету није било „накрцано“ толико (супротстављених) армија и смртоносног оружја као дуж границе подељене Немачке.
Ионако запаљиву ситуацију и ход над провалијом довела је до усијања одлука Москве (тада још изузетно моћног и војнички опасног Совјетског Савеза) да на истуреном западном фронту велике империје, на тлу чланица Варшавског пакта, у (тада још) Чехословачкој, Пољској и Источној Немачкој (Немачка Демократска Република) размести ракете СС-20.
На паничан страх од совјетских балистичких ракета који је потресао европски Запад и тврд став Москве који је искључивао сваки дијалог о њиховом (евентуалном) повлачењу, Шмит је, чинило се, „долио уље на ватру“. Лансирао је ону фамозну, и парадоксалну, „дуплу опцију“, с идејом да се додатним наоружавањем, у овом случају од стране Запада, дође до разоружавања: да Сједињене Америчке Државе, као одговор на совјетске ракете СС-20, допреме на европско (превасходно западнонемачко) тле, такође убојите, „першинге 1 и 2“, како би натерале људе из Кремља да седну за преговарачки сто.

Трауматична иницијатива

Том рискантном (и трауматичном) иницијативом – у случају фијаска претила је опасност да управо његова држава буде „спржена земља“ – остао је готово потпуно изолован, и усамљен, у сопственој партији. Спасло га је то што су ствари кренуле смером који је Шмит наговестио својим високоризичним политичким покером. Американци и Совјети су заиста сели за преговарачки сто, а плод тешких, и дугих дипломатских преговарања био је споразум о уништавању ракета кратког и средњег домета који је потписан (Роналд Реган, Михаил Горбачов) 8. децембра 1987. Реализован је 1991: Москва је „отписала“ 1.752 балистичке и крстареће ракете, Вашингтон 859.
Нову (политичку) грозницу, не само у Берлину, с оживљавањем (давно угаслих) страхова из Шмитових канцеларских времена, изазива (већ споменута) идеја Доналда Трампа да због (наводног) „руског неверства“ – амерички председник барата неисказаним (и очигледно недоказивим) чињеницама да се, ето, Руси у потаји нису придржавали, дословно и непорециво, слова споразума – раскине поменути споразум. Вашингтон зато планира обнову производње ракета средњег домета и њихово размештање управо на европском тлу!
Код (западних) Европљана паничан страх изнова изазива сазнање да ни Москва, у изнуђеној ситуацији, неће седети „скрштених руку“: нови чин старе драме у ионако кључалом, непревидљивом и хаотичном свету, без чврстих оријентира и ослонаца, кад (опасне) ствари и ситуације – попут експлозивног украјинско-руског заоштравања у водама Азовског мора – могу лако да измакну (свакој) контроли.

Непопустљиви канцелар

Најрискантнији Шмитов потез, овога пута на унутрашњем плану, био је онај из 1977. године, када је крвави рат државе са (окрутним) терористима фамозне Фракције црвене армије (РАФ) драматично ескалирао серијом отмица, од којих су најтрауматичније биле отмица (потом убиство) председника (моћног) удружења немачких индустријалаца Мартина Шлајера и „Луфтханзиног“ авиона са 87 путника, на лету из Шпаније за Немачку.
У тим драматичним тренуцима Шмит је демонстрирао челичну непопустљивост вођен принципом да држава која води рачуна о сопственом достојанству не сме попустити под претњама и уценама, без обзира на жртве. Наредио је рискантну акцију специјалаца ради спасавања путника из отетог авиона који се, после драматичне авантуре, у том часу налазио на аеродрому у Могадишу (Сомалија). Након спектакуларног успеха ове акције, чији (могући) фијаско би га неминовно политички сахранио – отмичари су ликвидирани, нико од путника и специјалаца није погинуо – нација је аплаудирала „непопустљивом канцелару“.
На најважнији политички положај у земљи, канцеларски, Хелмут Шмит је дошао на регуларан, али не и редован – после избора – начин 1974, као што ће и отићи с „трона“, 1982. године. Дошао је после изненадне оставке његовог претходника Вилија Бранта, због фамозне „афере Гијом“ (открића да је један од сарадника у канцеларовом уреду источнонемачки шпијун), а отишао кад су му коалициони партнери, либерали, пучистички окренули леђа. Шмиту је у Бундестагу изгласано неповерење, а на његово место дошао је, после тринаест година владавине социјалдемократа конзервативац (демохришћанин) Хелмут Кол.

Два велика државника, посве различите природе

Шмит је у Брантовом кабинету водио два важна министарства, одбране и финансија. Однос двојице великих немачких државника био је, иначе, деликатан. Повезивало их је међусобно уважавање и – уочљива дистанцираност. Она је искључивала блискост и (интимно) пријатељство. У питању су биле посве различите природе. Шмит (северњачки) хладан прагматик, који је све своје страсти, осим пушења (једино је њему било, усред строгих забрана, допуштено да и у телевизијским студијима „пурња као димњак“) контролисао. Бранту ништа људско (укључујући добро вино и лепе жене) ништа није било страно.
Први, Брант, омиљен у партији, оријентисан сасвим лево, други, Шмит, десничар у странци левице, често у директном, и отвореном, сукобу с њом. Никад није постао њен шеф. И док се налазио на канцеларском трону, кормило у то време моћне Социјалдемократске партије чврсто је држао Брант.
И у најстарију немачку политичку странку (више од век и по) Брант и Шмит су ушли с различитих позиција. Брант је, бежећи од нациста, у време рата нашао уточиште у Норвешкој. Вратио се у Немачку, као активни члан тамошњег покрета отпора, у униформи норвешког официра и ка највишим положајима, партијским и државним, кренуо из подељеног (западног) Берлина: био је његов градоначелник у време подизања (монструозног) Берлинског зида.

Ни херој ни свиња

Шмит је одмах после матуре обукао (нацистичку) униформу. Није крио да је веровао у (коначну) Хитлерову победу. Све до „стравичног искуства“ на Источном фронту 1941. и 1942. године. Крај рата затекао га је на Западном фронту. Нашао се, кратко, у британском заробљеништву. У земљу се, како је једном рекао, није вратио „као херој“, али ни „као свиња“.
После силаска с канцеларског положаја мануо се званичне политике, али не и политике уопште. Њу је, веома ангажовано, до краја дугог животног века „практиковао“ као новинар (и суиздавач) хамбуршког угледног недељника „Цајт“ (намењеног захтевнијој, интелектуалнијој читалачкој публици) и бројним, политички ангажованим, публицистичким књигама.
Није било, практично, ниједног већег међународног проблема без његовог критичког, компетентног, недвосмисленог и упозоравајућег става. У књизи о „Силама будућности“ (2004) устао је против (зло)употребе војне силе у „хуманитарне сврхе“. Тај флуидни, и фамозни, појам, опомињао је, треба неизбежно дефинисати у међународном праву како би се спречила његова (недопустива) злоупотреба каква је учињена „на Балкану“ (у Југославији), кршењем Повеље Уједињених нација и, у немачком случају, националног устава.

Дуга листа упозорења

Листа Шмитових упозорења и опомена с оне стране „званичне говорнице“, упућиваних званичној политици, саопштаваних увек директно, никад провокативно, веома је дугачка. Био је, тако, против сваког „кидања“ у континуитету немачке спољне политике чије полове су означавали и поставили Конрад Аденауер (интеграција у западне институције и савезе) и Вили Брант, својом (чувеном) „источном политиком“, која му је донела Нобела за мир.
Упозоравао је да званична Немачка мора показивати наглашен обзир, и обзирност, према суседима и партнерима, због своје моћи и величине (двапут многољуднија од Пољске, пет пута од Холандије, осам пута од Чешке, петнаест пута од Данске) и, посебно, због трагичног искуства и злочина почињених у Другом светском рату, укључујући онај највећи, Холокауст. Опомињао је земљаке да Европска унија није пројекат политичког идеализма, да је стратешки важан за Немачку, којој је обезбедио мир, стабилност и – поновно уједињење.

Дуг најзвучнијем сараднику

„Цајт“ се ових дана, серијом текстова, одужује, поводом стоте годишњице од рођења, свом најугледнијем и најзвучнијем сарадничком имену. Један од првих текстова, на целој страници неуобичајено великог „Цајтовог“ формата (остао је у форми класичних новина, пркосећи њузмагазинској), потписао је бивши (први „зелени“) шеф немачке дипломатије Јошка Фишер.
Фишер констатује да је Западна Немачка тек са Хелмутом Шмитом, и кад је реч о унутрашњој, а посебно кад је реч о њеној спољној политици, први пут постала заиста суверена. После 1945. године, подсећа Фишер, није постојала никаква државна, посебно не немачка спољна политика. Западни део земље постао је истина, формално, 1949. држава (Савезна Република Немачка), али је остао под чврстим патронатом западних окупационих сила, без права на сопствену спољну политику. Њено министарство спољних послова основано је (тек) 1952, с окончањем окупационог стања и статуса.
Иако је његов политички императив, превасходно из немачких националних (егзистенцијалних) интереса, у време Хладног рата био одржавање, и одржање, стабилности између блокова, дакле у политици безбедности, Фишер сматра да је улога Хелмута Шмита била најупечатљивија у енергетској и финансијској политици. У време чувених, и фаталних, нафтних „шокова“ стекао је углед компетентног економског зналца светског формата, успешног менаџера и „махера“, каквих у потоњим финансијским кризама и ломовима више није било.

Иницијатор Групе 7 Користећи нараслу немачку економску моћ, наметнуо је економске теме као приоритет светске политике. Западна Немачка је, захваљујући управо њему, први пут после рата наступала на глобалној сцени у равни светских сила. Шмитова ортачка иницијатива, заједно с француским председником Жискаром Дестеном, „родила“ је Групу 6, која је потом постала Група 7, па, краће време, Група 8 (до искључивања Русије из ексклузивног клуба индустријски најразвијенијих, и најмоћнијих, земаља света), с идејом да се, у поверљивим разговорима, и на самитима њихових лидера, усклађују националне политике, и интереси.
Да то буде нека врсти економског савета безбедности, форум у којем ће његовој земљи бити обезбеђена важна улога. Макар као надокнада за празно место у најважнијем форуму Уједињених нација, Савету безбедности, на чија врата, у својству сталног члана, немачки званичници куцају одавно. И, до даљег, безуспешно.

[/restrict]