Пирати са Азова

Ако је увођење Порошенкове „мале диктатуре“ цена да се очува западни пројекат „Украјина као не-Русија“, увек ће се наћи образложење – зашто је то добро за слободу, демократију и европски пут ове земље

Сада постаје јасније зашто су западни медији месецима указивали на потенцијалну дестабилизацију која прети из Азовског мора – које Крим, односно Керчки мореуз, одваја од Црног мора. У прошлу недељу, око седам часова ујутру, три брода украјинске Ратне морнарице незаконито су се упутила кроз Керчки мореуз који повезује Азовско и Црно море, упркос томе што је овај морски пролаз још од 2014. под пуном контролом Руске Федерације. Што је још горе, покушали су без одобрења да плове испод новог Кримског моста, дугачког 19 километара, стратешког објекта који Москва чува и по цену избијања рата. Украјински бродови, при томе, прекршили су све процедуре и Конвенцију УН о праву мора, јер нису обавестили руске органе, нити су поштовали прописана правила за овако ризичну врсту кретања.
Зато су им руске поморске снаге најпре затвориле пролаз испод моста, преграђујући га великом теретном лађом, а бродови руске обалске страже извели су маневар пресретања и оштетили украјинско пловило. Како се украјинска морнарица није повукла, Руси су после неколико часова јурњаве по мору, отворили ватру – на 20 километара од обале и 50 километара од места где бродови обично пролазе у таквим ситуацијама, неутралишући противничка пловила. Локација сукоба иде у прилог томе да украјинска пловила нису намеравала да мирно прођу кроз мореуз, већ су дошли с другим плановима. Тројица украјинских војника су рањена, а три брода избачена из строја и заплењена. Кијев је то једва дочекао и увео „ратно стање“ на 30 дана, а председник Петро Порошенко је прогласио делимичну мобилизацију – и обећао да „неће покретати офанзивне операције“. Не треба заборавити да су Русија и Украјина од преврата у Кијеву, фебруара 2014, у стању необјављеног рата и нико не може да гарантује да украјински бродови не би покушали диверзију на мосту – ако би му се довољно приближили.

ЦЕНА БРАТСКОГ ОКЛЕВАЊА Редовна одбрана моста поверена је граничарима Федералне службе безбедности РФ, а у приправности су хеликоптери Ка-52 „Алигатор“, као и бомбардери Су-25, док читавим подручјем патролирају бродови руске ратне Црноморске флоте. Све ово гарантује апсолутну безбедност у случају војног сукоба, јер руске снаге вишекратно премашују капацитете којима располаже Украјина. Овакве провокације, где украјинске посаде траже да се према њима примени сила да би Кијев био жртва руске агресије, могу да буду посебно опасне, с далекосежним последицама. Руски органи не могу да пусте комшије да неометано вршљају Керченским мореузом у близини моста, али не могу ни да их тек тако потопе. Осим што се Москва чува да формално не изазове ситуацију у којој би могла да слови за агресора – чак и ако су правни аргументи на њеној страни – још је важније да се додатно не погоршавају односи између два братска народа.
Русија зна, када власт у Кијеву изгуби све кредите код сопствених грађана и они се отрезне од „евромајданске опијености“, да ће се већина нормалних Украјинаца поново окренути Русији и затражити помоћ, као и много пута у историји. Тај тренутак треба дочекати у релативном миру и са, колико је то могуће, мање нарушеним односима. Ако се зна да је кијевска власт у протеклих скоро пет година користила сваку могућност да напакости Русији, и ако ни за кога није тајна да се ови напори предузимају по жељи налогодаваца из Вашингтона, онда је јасно колико је пред Кремљом тежак задатак да очува мир и стабилност у околностима непрестаних провокација.
Криза у Азовском мору која у много чему може да подсети на пиратску акцију – носи потенцијал огромне дестабилизације. Још током рата у Донбасу на овом подручју се водила огорчена битка за приморски Мариупољ. Да су га проруске снаге тада заузеле, данас у Азовском мору не би било украјинских бродова. Међутим, процењено је да би цена заузимања Мариупоља била превелика, управо из наведених разлога, јер освојити тако велики град не би било могуће без великих разарања и жртава. Власти у Донбасу, не без савета из Москве, одлучиле су да одустану од ове замисли, иако су их Украјинци недељама навлачили на то, тврдећи да је Мариупољ готово небрањен – мада је било јасно да су кијевске трупе добро укопане и у предграђима, и у граду. Цена ове одлуке сада долази на наплату, јер је Мариупољ идеалан за деловање „непријатељу иза леђа“.

ЦИЉ КИЈЕВА – ПРОВОЦИРАЊЕ НАПЕТОСТИ… У Украјини има много „хероја“ који позивају на сукоб с Русијом. О томе се говори у парламенту, то је тема која окупира медије, често и кроз изјаве званичника. Украјина припрема становништво, већ прилично исцрпљено сукобима и сиромаштвом, на нови, велики и одлучујући рат и поход на Москву. Зато је руски ФСБ у недељу позвао званичнике из Кијева да схвате колике размере сукоба могу да буду у случају ескалације у Азовском мору. Руси упозоравају да је украјинским акцијама прекршен низ поморских конвенција УН, јер је у Кречком мореузу пловидба дозвољена само уз одобрење начелника луке, а њега украјинска Ратна морнарица није ни обавестила. То указује да је њихов циљ провоцирање озбиљне напетости.

Наравно да је украјинска ратна флота слаба и у катастрофалном стању. Председник Порошенко недавно је био одушевљен када су им амерички савезници уступили неколико старих, расходованих мањих патролних бродова и чамаца, што само сведочи о слабости кијевске морнарице. Ипак, и то је више него довољно за озбиљну провокацију. Премијер Крима Сергеј Аксјонов оценио је да иза украјинске провокације стоје „западне газде кијевског ражима“. „Украјина, као земља лишена суверенитета и под спољном управом, представља инструмент стварања међународних тензија“, истакао је први човек Крима.

Подсетимо, поморска ситуација заоштрена је почетком године, када су у марту украјинске власти задржале руски рибарски брод „Норд“ и ухапсиле 10 чланова посаде, што је довело до прве озбиљније кризе. У августу је стопиран руски танкер „Механик Погодин“. Москва је ове акције окарактерисала као „поморски тероризам“ и појачала погранични надзор у свом делу Азовског мора. Међутим, криза се шири и на делове Црног мора, свуда где две ратне морнарице долазе у додир. Москву забрињавају намере Вашингтона да изгради поморску базу на тлу Украјине, у граду Очаков, само 150 километара од обале Крима. Такво јачање недалеко од руских граница додатно ће повећати напетости. Ниједна црноморска држава, па чак ни све заједно, не могу да пробију руске војне позиције на Криму – али могу да допринесу повећању тензија, провокација и стварању непријатељске атмосфере, уместо смиривања конфликта. Очито, то и јесте циљ.
Руски сенатор Алексеј Пушков је уверен да је команду за почетак операције издао украјински председник Порошенко. „Такве ствари без увида и сагласности, а мислим и без иницијативе шефа државе се не реализују. Сматрам да је то намерна провокација која има неколико циљева“, истакао је Пушков.

Како наводи, провокација могла би да буде одговор Кијева на самит у Истанбулу између председника Русије и Турске, Владимира Путина и Реџепа Тајипа Ердогана. Том приликом обележен је завршетак поморске, главне деонице радова на гасоводу „Турски ток“, што ће у перспективи значајно смањити украјински транзит у транспорту плавог енергента. „С друге стране, Порошенку је неопходно да подиже свој рејтинг. Тренутно је на само пет одсто. Он није популаран, на четвртом је месту међу украјинским политичарима. Пола године уочи председничких избора неопходно је да појача тензије, позивајући да се збију редови пред такозваном руском агресијом, како би остварио бољи резултат на изборима, од онога који је способан да направи у овом тренутку“, подвукао је функционер горњег дома руског парламента. У понедељак Врховна рада је одредила и датум одржавања председничких избора у Украјини – то је 31. март 2019. године. Проглашавајући, истовремено, и увођење ратног стања, Рада је практично озваничила почетак својеврсне „предизборне диктатуре“.

СВЕ ШТО ЈЕ ДОБРО ЗА „ЕВРОПСКИ ПУТ“ Ратно стање, односно прелазак на практично војну управу, по украјинском закону уводи се у случају оружане агресије или претње напада, опасности по независност и територијалну целовитост земље. Државним органима, углавном војним, дају се знатно проширена овлашћења, по којима је дозвољено да се конфискује имовина грађана и компанија за војне потребе. Може се увести посебан режим кретања грађана, а напуштање земље може бити забрањено. Уводи се и забрана одржавања јавних скупова, митинга, шетњи и демонстрација, а може се прогласити и полицијски час. Закон дозвољава и увођење радних обавеза, као и интернирање држављана земље која прети нападом или је извршила агресију. Допуштено је и забранити рад медија за које Влада Украјине процени да прете националној безбедности, као и радио-станица и интернета.
Наравно да Порошенко то све не би учинио без одобрења и подршке прекоокеанских пријатеља, а разлог треба тражити у томе што се политичка ситуација у тој земљи знатно компликује. Не треба заборавити како су Американци и Запад попили горку пилулу почетком 2010, када је на изборима победио Виктор Јанукович, па су четири године касније морали да га руше путем револуције и државног удара. У данашњим околностима долазак на власт било кога ко нема радикалне антируске погледе био би погубан за актуелни пројекат изградње Украјине као својеврсне „не-Русије“. А овај пројекат је један од последњих јаких адута против Москве које Запад има у свом шпилу. Ако је увођење Порошенкове „мале диктатуре“ цена да се овај пројекат очува, увек ће се наћи и неко образложење – зашто је то добро за украјинску слободу и демократију, као и за њен „европски пут“.