ПАРИСКИ СИНДРОМ

ЛЕКЦИЈЕ СА ЈЕЛИСЕЈСКИХ ПОЉА

Нису истините тезе које се појављују у „независним“ медијима, на друштвеним мрежама и у неким опозиционим партијама и покретима да је скандалозним понашањем домаћина на обележавању стогодишњице примирја у Првом светском рату у Паризу понижен председник Александар Вучић и да се тај чин односио на његову личност. Није. Тамо је дошло до покушаја понижавања Србије, и оне живе, и оне мртве

Проклета победа и одушевљење, да живи мржња, смрт и презрење – завршни су стихови песме „Наша елегија“ Милоша Црњанског из 1919. Тешко да је песма која почиње са „Не боли нас. Грачанице више нема, шта би нам таковска гробља?“, иако стара стотину година, икада била актуелнија и веродостојнија него данас, када, с једне стране, бројни међу нама тврде да треба заборавити гробове хероја и да Грачаница више није наша, док нам, с друге стране, остаци „међународне заједнице“ желе смрт презриво нас гурајући у заборав као Александра Вучића у други ред споредне трибине. Неком волшебном логиком на главну трибину угурани су не само представници држава које 1918. нису постојале, на шта указују многи критичари француског протокола, него и представници данашњих „држава“ чији су се народи активно супротставили савезничким напорима у Првом светском рату. Нису овде толико проблем „званице из првог реда“ у виду председнице Хрватске Колинде Грабар Китаровић и председавајућег Председништва БиХ Бакира Изетбеговића, чији су се сународници (иако страствено и с еланом) силом прилика борили на погрешној страни у рату и чинили ужасне злочине над српским живљем, колико је апсурдна количина части указана представнику народа који је Аустроугаре и Бугаре дочекао као ослободиоце, успут крајње нељудски, попут хијена, кидишући на рањену српску војску у повлачењу, а чија „држава“ нема пун међународно-правни субјективитет. Да се радило о скупу о климатским променама (чему је Макрон у говору посветио више пажње него Првом светском рату), распоред седења и части указане појединим гостима, односно државама могао би без проблема бити овакав какав је био на централној церемонији обележавања 100. годишњице примирја у Првом светском рату 11. новембра у Паризу у присуству више од 80 светских државника. Али ако се ради о обележавању краја Првог светског рата, што је некима примирје (с обзиром на то да су у тренутку престанка сукоба непријатељске трупе још биле дубоко на њиховој територији), а некима победа (будући да су десет дана пре примирја ослободили и своју престоницу), онда логика и протокол налажу да распоред седења одговара улози коју је ко играо у том рату и победи, односно примирју.

[restrict]

МАНДОЛИНА КАПЕТАНА МАКРОНА Још скандалозније од самог скандала у Паризу је „извињење“ амбасадора Француске у Србији Фредерика Мандолинија тим поводом упућено српском народу и Вучићу (код њега је распоред обрнут, што је опет својеврсна увреда и знак непристојности недопустив за дипломату). „Не знам шта се догодило. Кажем да је то била грешка за жаљење и молимо председника Вучића и српски народ за извињење“, рекао је Мандолини. Ово извињење је неуверљиво из више разлога. Прво, озбиљној држави што Француска претендује да буде, иако је води личност попут Макрона и иако није у стању да организује ни параду на којој се учесници неће сударати (случај двојице полицијских моториста на Јелисејским пољима 14. јула ове године), оваква тешка протоколарна, логичка, па и морална грешка не сме да се догоди. Такође, ако је Париз заиста увидео своју грешку и озбиљност учињеног пропуста, извињење је требало да уследи са инстанце мало више од амбасадора у Београду. У дипломатији, наиме, реципроцитет има кључну улогу и једна земља би могла да прихвати извињење амбасадора у случају да је личност која ју је представљала када је прекршај почињен имала тај ранг. Земљу Србију је у Паризу 11. новембра представљао њен председник и Србија је извињење требало да добије с председничког нивоа – лично од Макрона. Чињеница да он то није учинио, вероватно му је испод части, довољно говори о односу који он и његова администрација имају према нама – за нас је довољан амбасадор.
Трећи и најважнији разлог који Мандолинијево извињење чини више увредом, него тражењем опроста јесте реченица коју је изговорио у наставку свог правдања. Он је, наиме, рекао да је „важно то што није било протоколарног дочека значајнијег за Косово него за Србију“. Што би рекли бесни возачи у саобраћају, „ко ти даде волан?!“ У његовој глави треба да будемо срећни што смо само оволико понижени и што се није ишло још даље. Треба да будемо задовољни што је председнику Србије, једине истинске и неспорне победнице у Првом светском рату чији су војници својом жртвом омогућили и потписивање примирја у Компијенској шуми, приређен исти дочек као и председнику нечега што се назива „Косовом“, без обзира што је потом један послат у девојачку собу у поткровљу, а други на журку у краљевском апартману. Замолили бисмо екселенцију Мандолинија да се више не извињава, јер нас је и овим довољно извређао.
Није распоред седења, међутим, био једини тренутак на обележавању стогодишњице примирја у Првом светском рату због којег би Србија требало да се осећа увређеном. Увреду, рекли бисмо, представља и чињеница да су током церемоније прочитана писма војника и њихових жена на енглеском, немачком, француском и кинеском језику, али не и на српском. Који је то бритки ум из Макронове администрације схватио да је већи допринос победи у Првом светском рату дало неколико хиљада кинеских радника који су из своје домовине отпутовали у Француску да би радили у војној индустрији од стотина хиљада српских војника и њихових жена који су гинули током све четири године сукоба? Па Кинези нису тада ни на својој територији ратовали против Немаца (уместо њих то су чинили Јапанци), а камоли на неком европском ратишту. Каква је ово порука Вучићу и свима нама? За Макрона и његову Француску већи значај имају кинески радници од изгинулих српских ратника.

ЉУБАВ ЈЕ ДВОСМЕРНА УЛИЦА Француску данас више, после свега, никако не треба да волимо. А питање је да ли је икада и требало, с обзиром на то да смо им сву муницију уступљену током Првог светског рата поштено платили и да нашу војску француски (а у ствари махом италијански) бродови никада не би из Албаније пребацили на Крф да није било претње руског цара Николаја II да ће се повући из рата ако се не помогне Србима. Однос који би требало да имамо према француској власти и држави не значи да, можда, не треба да волимо и Французе, или да макар с њима саосећамо. С једне стране, многи међу њима су истински наклоњени Србији и Србима попут хероја мајора Пјер-Анрија Бинела, који је пред почетак бомбардовања 1999. године пуковнику Војске Југославије Јовану Милановићу доставио планове напада, хуманитарца Арно Гујона, па чак и противкандидата скарадном актуелном француском председнику на претходним изборима Марин ле Пен, која је изјавила да је „шокирана“ начином на који се француска администрација понела према Србији на церемонији у Паризу. С друге стране, никада не треба сметнути с ума да Богородичну цркву у Паризу и Базилику у Сен Денију данас чувају наоружани француски војници. Баш као што наше Дечане и Пећку патријаршију чувају наоружани италијански војници. Јесте, постоји разлика, али она није толико велика као што се на први поглед чини. Ни та француска војска није више француска колико би требало да буде и није у служби француског народа ништа више него што је то скарадна марионета која седи у Јелисејској палати. Данашња Француска је земља која не негира само српску историју него и своју. То је земља која се не стиди само свог негдашњег савезништва са Србијом него се стиди и својих предака и победа попут оне у бици код Поатјеа 732. године када је под вођством Карла Мартела зауставила продор Мавара у Западну Европу и омогућила покретање реконкисте.
Што се тиче Споменика захвалности Француској и идеја о његовом уклањању које су се поново појавиле после овог срамног догађаја, верујемо да га не треба срушити већ подићи још један. Сада треба да им захвалимо што су нам дефинитивно, јасно и недвосмислено, показали где је наше место у „великој европској породици“ и коју нам улогу намењују архитекте Европске уније.
А важније од свега овога јесте однос који ми имамо према свим овим дешавањима, према славним датумима и храбрим прецима. Не могу нас Французи, Немци, Американци или било ко други понизити, него то можемо да урадимо сами. И урадили смо, поново. Погледајте на који начин је у Француској обележена стота годишњица од краја Великог рата, а на који код нас. Док се у Француској већ месецима догађаји нижу један за другим, код нас нико није нашао за сходно ни да обележи пробој Солунског фронта, него се у то време славила „љубав различитих“ у оквиру геј параде. За разлику од Париза који је окићен француским заставама и другим симболима победе у Првом светском рату, Београд краси новогодишња расвета која је ту да нас наводи да мислимо на „светлу будућност“ и да заборавимо „митове“ и хероје прошлости. Истина, учињено је нешто и било је некаквих церемонија, али то је више него недовољно и стиче се утисак да је и то урађено само да се не би могло рећи да баш ништа није учињено. Да ли је могуће да се нико из власти није сетио да се макар по школама организују посебни часови на којим би се ђаци подсећали својих славних предака? То не би коштало ништа, а значило би много.
У праву су они који указују да Србија, која је у Првом светском рату изгубила 1.247.435 људи, више нема потенцијал „за крварење“ у сукобима. Али то није толико због трагичних губитака у људству које смо имали борећи се за своју слободу, него више због тога што смо те људе, и живе и мртве, заборавили. Зато што се никада према херојима и ветеранима нисмо односили с поштовањем које су заслужили својом крвљу, рукама, ногама, очима, животима. Ако престанемо сами да се понижавамо, нико више неће моћи да нас понижава, а посебно не марионета из Јелисејске палате. Француска власт је представнику државе Србије и народу Србије указала тачно онолико поштовања колико и наша држава и власт, нажалост, показују ратницима и јунацима свих наших ратова.

[/restrict]

Један коментар

  1. Prvi svetski rat poveden je sa ciljem unistenja Srbske drzave i Srba.Nista se za ovih 100 godina nije promenilo.Cilj je ostao isti samo se spisak nasih neprijatelja dopunio.I tada i sada mi smo za te nazopvi prijatelje sredstvo za ostvarenje njihovih ciljeva.Za mene je ta spoznaja kljuc naseg opstanka u buducnosti.Moramo prestati da od onih koji to ne moigu ,nesmeju,ili nece da budu,pravimo nekakve lazne prijatelje..Mi se ponosimo cinjenicom da nasu pesadiju nije mogao niko da stigne.Slava herojima.Ali nisu njioh nazovi saveznici pratili ili jurili zbog bojazni za front,vec zbog bojazni da ce Srbi uzet sve ono sto su uzeli a sto nam oni da su nas kojim slucajem mogli stici nebi dozvolili.TO nase junastvo i pobedu platili sno i u drugom i u ratu 1991 i 1999.Za mene je sve jasno kao dan.Ne znam da li to vecina gradjana srbije moze i hoce da razume.Samo istina moze dovesti do izlecenja i perspektive.Sve drugo je agonija.

    12

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *