Ненад Нинковић – На току српске историје

Иако је било много осцилација, много трзавица на релацији пречански политичари – државници Краљевине Србије, једна идеја је била константна – жеља за уједињењем

Тежњу повезивања Војводине са Србијом и Србије с Војводином лако је објаснити јер је велика повезаност Срба из Србије и простора данашње Војводине историјска константа бар од промена које је донео Велики бечки рат крајем 17. века. Не треба заборавити да се простор данашње Војводине насељавао дуго Србима јужно од Саве и Дунава, да су у Срем и Банат током ратова у 18. веку долазиле избеглице из Србије, да је јака веза постојала током читавог 19. века, од помоћи устаничкој Србији, до утицаја пречана на изградњу институција у младој српској држави – каже у разговору за „Печат“ историчар др Ненад Нинковић.
Учествовали сте у осмишљавању изложбе која је поводом века од присаједињења Војводине уприличена у Новом Саду. Чиме сте се руководили, шта акцентовали, те у којој мери је било захтевно историју једне борбе и велике победе представити на ограниченом простору?
Било је потребно указати на основне токове српске историје на простору данашње Војводине, у чему сам учествовао са колегама др Миланом Мицићем, проф. др Гораном Васиним и доц. др Борисом Стојковским. Приказивање кључних догађаја из српске историје није представљало проблем, а акценат је свакако био на периоду Првог светског рата, судбини Срба са простора данашње Војводине током њега, као и самом процесу присаједињења Краљевини Србији, односно стварању Краљевине СХС.

[restrict] Поводом обележавања дана оснивања Српског народног одбора у Великом Бечкереку 31. октобра 1918. и одржавања Велике народне скупштине у Новом Саду 25. новембра оцените какво је стање националне свести, националног и духовног јединства, те осећање повезаности нашег народа било некад и какво је сад?
Осећање узајамности и националне свести је потребно посматрати у оквиру периода о коме се говори. У том смислу тешко је поредити 1918. и 2018. јер се ради о потпуно другачијим околностима. Сличност постоји само у томе што се данас злоупотребљавају чињенице из 1918. Несумњиво је да је 1918. владала јака узајамност и жеља за заједничком будућношћу која је постојала у изразито јаком национализму и пре 1914, али којој је рат био катализатор. Све је то убрзало окретање, одвајање од старе, превазиђене државне творевине, каква је била Аустроугарска и ојачало наду у бољу судбину у новој држави – Краљевини Србији и Краљевини СХС.
Колико је добро Илија Гарашанин познавао менталитет Срба када је забележио: „Срби који су раја у Босни и Срби у Књажеству Србији или Црној Гори, Срби Хрватске и Славонске војне границе и они који су у Војводству знаду да су сви као један народ и свака част интересира се за све оно што се целога тиче.“ У којој мери је Кнежевина Србија помагала Србе у Војводини? Како су Срби из Војводине доживљавали Србију у време револуције?
Узајамност коју сам горе поменуо овде је највидљивија на делу. Гарашанин је свакако добро познавао намере, жеље, менталитет Срба који су живели у различитим државама и управним системима. Он је био свестан пораста националне свести и сам је утицао да се она развија, као и осећање повезаности. Револуција 1848–1849. показатељ је колико се у томе успело. Помоћ Кнежевине Србије је била изузетно велика и важна за опстанак и борбу Срба у Војводини. Стеван Петровић Книћанин је био вођа добровољаца, али је било јасно да иза свега стоји млада српска држава, која је под видом акције добровољаца, дакле особа на које није могла званично да утиче, а који нису званични експоненти њене политике, у ствари помагала свом народу северно од Саве и Дунава.
У којој мери су политичари који су 1918. године стварали народне одборе и на Великој народној скупштини у Новом Саду донели судбинске одлуке следили политику претходних генерација?
Иако је у тој политици било много осцилација, много трзавица на релацији пречански политичари – државници Краљевине Србије, једна идеја је била константна, жеља за уједињењем која због карактера власти у Аустроугарској није могла бити јавно истицана, али се стално осетила. Знали су то и у Бечу и у Будимпешти.
Како је народ у Војводини дочекао дан уједињења и ослобођења?
С много наде у нову државу. Први светски рат је представљао завршницу понижења и страдања Срба у Аустроугарској; интернације, хапшења, радни логори, убиства, политички прогони, све ово се 1914. сручило на српско друштво за које је Оскар Поћорек оценио да је само криво за своју судбину услед непатриотског држања према држави у којој су живели. У крајњој линији ни ово није било тачно, јер су Срби ратовали за ту државу, али је ратна пропаганда створила другачији утисак, тако да је ослобођење и уједињење 1918. било спас и извор вере у бољу будућност.

Како објашњавате чињеницу да поред упорног настојања да дискредитује углед Србије у очима српског народа у Угарској, идеја о присаједињењу никад није јењавала?
Тај напор је пре свега потицао од владајуће елите, нарочито будимпештанске. Међутим, српска елита, политичка, духовна, културна, никада није напустила ту идеју, она је била жива, тињала је и у најтежим моментима Првог светског рата и у тренутку општег слома Аустроугарске изашла на видело.
Ко је аутор идеје о Србима као освајачима Баната, Бачке, Барање и Срема, те како су се садашњи војвођански етатисти уклопили у тај наратив?
Ко год да је аутор тога, свакако се ради о политичкој злоупотреби историје, не нечему што има утемељење у истини и историографији. Срби нису били освајачи наведеног простора ни када су се ту населили у средњем веку, посебно не у позном средњем веку, када су за угарске краљеве постали пожељно становништво, које би могло да брани пусте јужне крајеве државе. Они то нису били ни касније, када су крајем 17. века, после Великог бечког рата, постали бројнији у овим областима. На крају то се не може никако тврдити ни за 1918. годину. Узмимо за пример улазак војске Краљевине Србије у Нови Сад. Он је дошао као последица позива пречанских политичара српској војсци. Тако је било и у другим градовима. Рат је мењао границе, нестало је Аустроугарске, стваране су Мађарска, Краљевина СХС, Чехословачка, Румунија… Границе ових држава су још неко време биле неутврђене, војске је било по свим областима, али то није значило освајање него гаранцију мира. По тој логици су и Румуни освојили запад данашње Румуније. Поновићу, ради се о злоупотреби историје, злонамерном тумачењу чињеница, очигледно особа које немају знање о историјским процесима, али им то није ни важно. Просто, они догађаје тумаче како њима одговара, па макар то била чиста лаж.
Какве су заслуге Срба пречана за успостављање нове државе?
Заслуге за стварање нове државе пре свега сносе Краљевина Србија и њен регент Александар Карађорђевић, с политичарима, на првом месту Николом Пашићем. Ипак, уједињење не би било могуће без жеље пречанских Срба да у томе учествују, а они су имали за то два пута. Један је водио преко Загреба и Народног већа, други директним присаједињењем Краљевини Србији. Срби са простора Војводине су се одлучили, на подстицај Јаше Томића, да је боље решење којим се припајају директно Србији и у том правцу су поступили. Значајно је рећи још и то да су они својим добровољачким покретом, чији су се војници борили заједно са оним Краљевине Србије, стекли и легитимитет јер су се борили на страни победнице иако су потицали са простора поражене државе. И у томе лежи значај пречанских Срба за уједињењем са Краљевином Србијом.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *