На крилима јужног ветра

Домаћи филм у овом тренутку

Овојесења филмска понуда из домаће продукције врло је богата, али и неуобичајено жанровски разнолика: у биоскопима је успешно присутно неколико филмова, а ускоро у њих стижу и нова остварења. Случајност или нова реалност у нашој кинематографији?

Ненадани, свакако не у оваквом обиму, квалитет који још прати велики комерцијални успех филма Јужни ветар, и даље доминантно присутног у нашим биоскопима с већ премашених триста хиљада гледалаца, без сумње је пробудио и веру, а још више, апетит овдашњих поштовалаца наше кинематографије. Веру да та кинематографија заиста постоји у давнашњем организованом и на сваки начин подржаном институционализованом облику, који подразумева да се овакви филмови не појављују као екцеси по систему једно чудо сваких десет година, већ да ћемо оваква остварења сматрати уобичајенијом појавом него досад. Ово је додуше део године за који се углавном планирају премијере нових српских филмова, па је актуелна најава и улазак још неколико наслова у биоскопе додатно појачао помињану веру публике у ренесансу наше филмске продукције. Осим Јужног ветра тренутно су у биоскопима још два филма потпуно другачијих жанрова, те је поменути позитивни утисак да долазе бољи дани за домаћи филм додатно појачан. А да ли је баш тако?

[restrict] Обиље јесење понуде Можда је најтачније рећи и да јесте и да није. Јесте јер после дужег времена биоскопски филм најразличитијег жанровског припадања добија заслужени важан, чак и профитабилан простор на нашем тржишту. А није, јер је ова слика о наступајућем филмском обиљу највероватније лажна – далеко је вероватније да је реч о случајном, дакле сигурно не смишљеном и унапред припремљеном, присуству обимне понуде филмова. Ту мислимо и на најављене до краја године и на још више оних у разним фазама продукције и у припреми за неку даљу будућност. У том квантитативном обиљу су и копродукције са кинематографијама „из окружења“. Њих, сумње нема, предводи нови рад етаблираног Срдана Голубовића, озбиљна, тешка социјална драма Отац која прекида шестогодишњу паузу у раду овог аутора и која на известан начин предстваља пре свега тематско надовезивање на његова претходна остварења Клопку и Кругове. У том свом, да будемо слободни да кажемо, трећем делу извесне урбано-социјално ангажоване трилогије Голубовић показује способност да на више нивоа не толико критикује колико описује стање садашње у животу људи са ових простора. Насловни Срданов јунак (уступак или диктат копродукционе сарадње је то да га тумачи тренутно највећа хрватска звезда Горан Богдан, одраније присутан у нашем филму и на телевизији) јесте човек из скрајнуте средине у унутрашњости коме због сиромаштва бирократија узима децу чиме иницирају његов револтни пут кроз земљу до престопнице и мукотрпну али крајње одлучну борбу за повраћај деце. Овакав филм сигурно неће имати стотине хиљада гледалаца, али он због тога није ништа мање важан и за публику и за домаћу кинематографију, па и генерално за земљу у којој филмаџије по свом праву и обавези морају да буду присутни као предводници у свакој борби против неправде. На невиђено, јер Отац још није завршен, ово је филм од кога ваља очекивати велике домете уколико не буде правио разне компромисе да би до њих дошао.
Друштвена и дубока породична драма из текућег живота с богатим крими-елементима, Близанци, дело Борка Брајовића, сада искључиво познатог као ТВ и филмског глумца, бави се изузетно шкакљивим проблемом и често у медијима присутном драмом о трговини беба коју организовано спроводи криминал у сарадњи с тзв. лекарском мафијом. Дакле, из неке неозбиљне и иако реалистичне, али због сензационалистичке обраде ове теме, таблоидске сфере захваљујући ето и филмском приступу, публика ће добити прилику да се соучи с моралним и социјалним последицама ове теме. У истом сезонском кошу налази се још једна, последњих година изузетно ретка понуда, дечји филм, па и у извесном смислу драматичан и, мада нехатно без сумње, друштвено ангажовани филм за забаву породице Злогоње. У најкраћем, он нуди револтни ангажман десетогодишњег дечака суоченог с распадом породице и доласком маћехе за коју постаје сигуран да је вештица која му је зачарала оца! У децембру ће ова неуобичајено широка жанровска палета нове домаће понуде бити допуњена и романтичним филмом Такси блуз којим се у друштву режисера први пут појављује Мирослав Стаматов. За свој деби је успео да окупи изузетну глумачку екипу, што га чини приличним срећником јер нема много његових колега којима је тако нешто успело, а камоли на старту каријере.
Први светски рат коначно на филму Коначно је, иначе, Први светски рат постао присутнија тема у домаћем филму, али и на телевизији. Најпре је стигла екранизација сигурно најчувенијег и најузбудљивије написаног ратног штива, Српске трилогије Стевана Јаковљевића, чега се латио пре свега ТВ аутор Предграг Антонијевић (Убице мог оца, Балкан експрес 2) у филму Заспанка за војнике, тренутно такође присутном у биоскопима, али свакако делу које ће бити далеко примећеније када почетком године буде емитовано на РТС-у. У том периоду ће до публике на иста два начина доћи и одавно најављивана екранизација штива Милована Витезовића (Чарапе краља Петра) Краљ Петар Први: у славу Србије, који је дело Петра Ристовског, сина славног српског глумца и режисера Лазара Ристовског који у филму тумачи насловну улогу, али је сину препустио да као режисер дебитује на овако значајном и великом подухвату. Филм о албанској голготи краља и народа током Првог светског рата одавно је био велики дуг наших филмских аутора и кинематографији и публици, а највише прецима који су ту причу живели. Филм ће без сумње, као и у случају Заспанке за војнике, бити велики телевизијски хит јер ће врло брзо после биоскопског живота доспети на мале екране и то у форми серије. Најављује се и допринос овој сада јубиларно доминантно присутној теми у огранку документарног филма (занимљив је свакако онај који ће се бавити значајем Солунског фронта, Србија, сто година након Солуна) па ће се макар и с вишедеценијским кашњењем донекле санирати историјско-национална неправда коју је према том страдању начинила најблаже речено индолентност домаће кинематографије.

[/restrict]