На фронту против заборава

Слободан Владушић Велики јуриш „Лагуна“, 2018

Колико су савременим Србима блиски солунци? Где су данас њихови идеали и може ли се уопште поверовати у њих?

Без обзира на широку распрострањеност садржаја везаних за Први светски рат у колективној свести Срба, несразмерно је мало књижевних остварења која на пресудан начин кристалишу представу о њему. Паралела која се може (мада и не мора) повући с књижевним текстовима о Другом светском рату показује на првом месту да је у питању рат чија важност у колективном сећању стоји у обрнутој сразмери с налозима културне политике, и то од краја рата па све до ове, јубиларне, 2018. године када (би требало да) славимо стогодишњицу пробоја Солунског фронта. Наиме, НОБ је био конститутивни мит социјалистичке Југославије, али Први светски рат није био конститутивни мит Краљевине, напротив, увек је остајао српска, чак и србијанска „прича“. Ова трагична епопеја српске војске и народа никада није имала културну политику која би о њој бринула, чак ни онда када је то привидно било тако између два светска рата. Отуда, роман Слободана Владушића о пробоју Солунског фронта Велики јуриш: роман о људима који су се вратили из заборава нема само уметничку већ и културнополитичку важност јер, за разлику од младобосанаца, који су пре четири године били предмет оспоравања унутар ширег кретања, солунци су и даље предмет заборава. Изостале су велике државне прославе стогодишњице пробоја, касне велики филмски пројекти, као да се све то десило неком другом.
Но можда и јесте тако. Колико су савременим Србима блиски солунци? Где су данас њихови идеали и може ли се уопште поверовати у њих? Наше колективно сећање истиснуло је са блиставе слике солунске епопеје све негативне или благо осенчене тонове, као да наши преци, због надљудских напора, нису заправо ни били људи. Свега тога у Владушићевом роману нема, или макар постоји као негативна могућност против које (или због које) наратор конфигурише своју причу. Владушићеви солунци нису „витезови без мане и страха“ већ само јунаци, што их не чини мање узвишенима него животнијима и сложенијима. У великој палети ликова има места и за политичке интриганте, сумњичаве и сумњиве обавештајце, двоструке шпијуне, шаљивџије, крволочне осветнике, али и за све оне друге типове људи и егзистенција које се могу очекивати у рату који је био први тотални рат у људској историји.

[restrict]

НЕГАТИВНИ ЛАЈТМОТИВ Такође, братска Грчка у овом роману приказана је ништа мање реалистично, као и други наши савезници, и они са спомеником и они без њега. Део грчког народа подржава краља (што значи Немце) и нерадо гледа десетине хиљада српских реконвалесцената на острву које је до 1914. било, парадоксално, омиљено летовалиште немачке више класе. Британске трупе, номинално присутне на фронту, заправо су пасивни декор закулисних игара британске дипломатије, док немало француских официра (односно ликова у овом роману) не види смисао рата и прижељкује будућност у којој ће он бити дубоко потиснута траума. Заборав уопште, као и нивелацију ликова жртава и злочинаца, нападача и бранилаца прижељкују многи у овом тексту, до те мере да се јавља као негативни лајтмотив: сем културрасистичких савезничких официра, о забораву машта и забринута солунска ситна буржоазија, али и заробљени припадници бугарских армија. Због тога, оно што се на Солунском фронту брани (нападом) јесте прича и сећање. У целом том какофоном концерту европских сила и савезника једино српски народ, како један сасвим епизодни лик истиче, без рачуна ступа у рат, односно има своју аутентичну причу коју победом треба сачувати од заборава. У том тренутку се уметничка истина овог текста поклапа са његовим контекстуалним значајем. Јер, по својој конструкцији ово је текст који тежи да укрштањем различитих књижевних искустава и традиција премости овај век између нас и солунаца на једини могући начин, при томе не губећи од питкости штива које се на моменте заиста одмотава у читалачкој уобразиљи попут филма.

ТЕКСТУАЛНИ ПРЕТХОДНИЦИ Без обзира на то што је теза о памћењу и причи доста присутна у Ћосићевом Времену смрти, чини се да је главни текстуални претходник Владушићевог романа аутобиографија Станислава Кракова Живот човека на Балкану. У том мемоарском тексту, написаним фантастично динамичним стилом, јунаци српске војске такође су приказани као људи од крви и меса, али нису заобиђене ни вечито прећуткиване мане нашег човека, као ни бројне политичке интриге које су окруживале реорганизовану солунску војску. Благе меланхолично-декадентне нијансе у тону приповедања могуће је повезати с приповеткама Драгише Васића и ратном прозом Милоша Црњанског, док су епски квалитети текста подједнако на трагу и Станислава Кракова, али и Добрице Ћосића. Коначно, последње поглавље романа велики је омаж Другој књизи Сеоба, унутар једног покушаја да се концептуализује проблем заборава и расапа вредности као један од темељних, готово архетипских феномена српског народа.
Приповедачке технике и општа композиција романа изведени су занатски успешно, у једној тежњи за већом комуникативношћу књижевног текста, што ће свакако изненадити читаоце претходних Владушићевих романа. Велики јуриш функционише као роман једног лика, али роман чији заплет не чини само ратна епопеја већ и интрига на граници шпијунске, фантастичне и криминалистичке прозе, унутар које писмо једног мајора, који се убија наочиглед главног јунака, покреће велики процес самоспознаје протагонисте, која неретко задобија обрисе детективске истраге. Међутим, тиме ни изблиза није све речено о овом тексту.
Јер његов протагониста, поручник Милош Војновић, неспорни је ратни херој који рат не доживљава тако. Окружен призорима смрти и страдања, Војновић заправо не осећа ништа, сем повремено страх. После Цера, Колубаре и Албаније, чак ни његова мртва драга више нема обрисе лица нити јасно име, и једина биографија његова јесте ратна. Отуда, заборав више није само културноисторијски изазов на који одговара текст својом целином већ интериоризована, унутрашња битка главног јунака током које проналази себе.
Преплитање елемената фантастичне књижевности, макар унутар оквира несазнатљивости и необјашњивости одређених мотива и делова заплета, за које се никада до краја неће моћи једнозначно рећи да припадају овостраној или оностраној мотивацији, помера Велики јуриш ка границама жанровске књижевности, у којој је по синтези жанровских и историјских садржаја и поетика у новијој српској књижевности већ увелико етаблиран Дејан Стојиљковић, али Владушић повлачи границу знатно раније. У његовом роману елементи жанра само су начини да се прича конфигурише тако да све време може да држи пажњу, а њено тежиште и срж је нешто друго, даље и дубље у тексту.

ПОЉА АПСОЛУТНЕ СЛОБОДЕ То друго се најпре открива у меланхоличним реминисценцијама и ауторефлексијама протагонисте. Ова запитаност једног официра који своје војнике херојски води из битке у битку (и из смрти у смрт) не само да успорава већ и перманентно сенчи убрзани ход историје запитаношћу над њеним смислом. Та запитаност, временом, јавља се као имплицитна забринутост да ће смисао остати загубљен – уколико се не задобије победом, над непријатељем и над самим собом. У том контексту, мотив црних рукавица, који готово заверенички спаја главног јунака и главног негативца романа, као да описује танку границу која човека одваја од поља апсолутне слободе у којој је и смрт коначно прихваћена. На известан, сугерисан начин, то поље слободе је и цео фронт, и Србија иза леђа бугарских јединица.
Неминовна унутрашњополитичка позадина одређених догађаја обликована је с ненаметљивим и суздржаним приповедачким разумевањем за побуде актера, најпре спрам Добровољачког одреда војводе Вука. Ови истински епски јунаци романа обликовани су и као његове најаутентичније жртве. Политичка позадина, истина, не доминира поглављима која су посвећена њима и њиховим врло филмично описаним борбама, али је латентно присутна, као блага опомена да оне снаге које обликују заборав, макар и као политички компромис, имају своје заточнике и унутар редова српске војске. Отуда, најучинковитија јединица српске војске уједно је и она која је одређена да нестане да не би сметала. У контексту ратне биографије главног јунака, његов боравак и борбе у редовима Добровољачког одреда својеврсно су чистилиште, које омогућава кључне кораке ка његовој самоспознаји. Уколико у тој поставци има одређене парадигматичности, она је свакако у постулирању аутентичног наслеђа првобитног четничког покрета, што у контексту гласова који и даље заговарају ревизионистички приступ Првом светском рату и претходећим му догађајима није без значаја.
Коначно, епилог романа, написан по узору на последњу главу Друге књиге Сеоба Милоша Црњанског, директан је покушај призивања и реактуализације архетипске компоненте Првог светског рата у колективном сећању. Искуство голготе и васкрса српске војске и државе, дакле солунско искуство, тиме добија снагу збијених и историјским убрзањем поновљених сеоба. Двадесетовековни невољни Исаковичи отишли су, страдали и вратили се у своју Србију, да тамо, баш као и у Новој Сербији, буду заборављени. Или, можда, не? Ипак је ово роман против заборава.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *