Михаил Дељагин – Ко спрема преврат у Русији?

Да ли ће руско друштво оздравити руску државу или ће руски либерали у сарадњи са Западом успети да униште руско друштво?

Иако је можда била спремна да учествује на протестима на Болотовом тргу 2012, средња класа у Русији данас је богатија за украјинско искуство. Она не жели да се ишта слично деси у њиховој земљи. Средња класа није та на коју Запад рачуна да ће бити замајац неког будућег преврата у Русији. Он рачуна на елиту – каже приликом недавног боравка у Београду у разговору за „Печат“ Михаил Дељагин, економиста и директор московског Института за проучавање глобализације.

Русији су санкције уведене пре више од четири године. Данас су све гласнији они који сматрају да је биланс санкција добар повод за промену курса спољне политике РФ. Да ли ови гласови, који нису усамљени ни у политичком естаблишменту, објашњавају и повод увођења санкција – рушење Путина?
Санкције су биле притисак на Русију да се одрекне сопствених интереса. Заправо то је била озбиљна фаза рата против нас. Долазак неонациста на власт у Украјини највећи је геополитички ударац од завршетка Хладног рата. Преврат у Украјини нисмо могли да спречимо јер је већина наше владе била прозападна, и друго, ни војно нисмо били спремни, што је био резултат војних реформи бившег министра. Смисао санкција отуда јесте буђење незадовољства код елите која ће, будући да је погођена последицама санкција, свргнути Путина и вратити Русију у деведесете године.
Да ли то значи да се социјално-економска политика у Русији данас, као и деведесетих, налази у рукама прозападних либерала?
То је извесно. Санкције су заправо порука њима да је време да реагују. Запад рачуна на њихово поимање капитала чак и када је то супротно интересима народа ком припадају. Зато наша држава има изразито хибридни карактер или, како би то Французи рекли, карактер химере. Када је спољна политика у Русији добра, унутрашња разумна, социјално-економска политика као по задатку бива усмерена против интереса државе. Ефекат санкција Запада које суштински не урушавају Русију – удесетостручава се потезима Централне банке Русије. За ове четири године рубља је пала више од два пута, а стандард становништва прати те падове. Уколико не бисмо посматрали званичне бројке већ реалну ситуацију, ми имамо економску депресију. И то није последица санкција већ потеза наше владе која се скрива иза санкција Запада.
Каква је улога Алексеја Кудрина, који је недавно, а са значајне позиције министра финансија, ставио знак једнакости између незадовољства народа и спољне политике Владимира Путина? Уједно, реч је о аутору пензионе реформе…
Кудрин то не неће признати, али иза његових потеза крије се жеља да постане нови Керенски. Он је Путинов пријатељ и у нашем систему то је важна чињеница. Својевремено је пружио председнику неколико деликатних услуга због чега је уживао до пре извесног времена и Путиново поверење. Но он жели да постане председник Русије. Иако га квалитети не препоручују за ту функцију, његове амбиције му шапућу другу песму. Он је аутор наше пензионе реформе која нема никакво оправдање и која је срушила чврст Кримски консензус.
Да ли ове реформе за последицу могу имати нарушавање легитимитета државе?
У очима становништва, да, држава губи легитимитет јер пензиона реформа није испровоцирана слабљењем друштва. Кудрин се на тај начин наметнуо као лидер и главна нада Запада и прозападних снага у Русији. Суштински посреди је тежња да се направи ситуација која би омогућила преврат сличан оном у Украјини након чега би власт била враћена истим актерима који су Русијом владали деведесетих година. У току су припреме таквог преврата које се везује за процес избора у јесен следеће године. Онај ко се кандидује као будући вођа таквог преврата, разуме се, с времена на време мора да скрене пажњу Запада на себе и подсети на своју важну улогу у будућим дешавањима.
Својевремено сте у једној од својих колумни истакли да опстанак Русије зависи од промене морално-психолошке парадигме гледања на западне вредности. Ако је утицај либерала у политичком естаблишменту Русије који помињете у тој мери доминантан, какав маневарски простор остаје за борбу?
Видљиво је да су либерали имплементирани у врхове наше власти и институције система. У време присаједињења Крима либерали су буквално махали паролама „Ми имамо један проблем а то је да 86 одсто становништва подржава овај потез“. Тако да би питање доминације либерала, да се закључити, решила најпростија демократизација друштва. То је, наравно, у овом тренутку мало вероватно јер либерали контролишу и већи део медијске сцене и, нажалост, структуре силе. Код њих је изражен инстинкт за самоодржање. Украјина је била страшан шок за све. Шок је уследио када сте у људима које сте до јуче знали као пристојне видели зверску потребу да вас убију. При томе овај сукоб није имао национални нити религијски карактер. Онда када вам кажу да ствари у Украјини нису такве, већ плод пропаганде Кремља, морате се упитати који то људи шире такву пропаганду. Само друштво, за разлику од деведесетих година, ослободило се духа либерализма. Оно мисли: „Ако бих био у прилици да нешто украдем, нећу то урадити. Просто то није друштвено прихватљив модел понашања.“ Сада се као кључно за идућу јесен поставља питање да ли руско друштво може да оздрави руску државу или ће либерални део руске државе у сарадњи са Западом успети да уништи руско друштво.
Америчка истраживања управо у средњој класи, аналогно с Тунисом и Каиром, виде инструмент за разбијање Русије. Чини се да је средњи сталеж ипак мобилисан око националне идеје?
Средња класа у Русији је под великим притиском. Социолошки параметри који одређују стандард људи показују да постоји део становништва који нема довољно средстава да се прехрани. Они чине између осам и 10 процената сиромашних. Другу групу сиромашних чине они који имају новца за храну, али не и за, рецимо, технику. Ако је то мерило сиромаштва, онда је у Русији сиромашно две трећине становништва. А средњу класу о којој ви говорите представља између 15 и 20 посто становништва. То није велики, али је активан део становништва. И врло утицајан. Но уколико држава пожели, глас тих људи може бити угушен. Када је реч о стратегији Запада, она пада у воду. Код нас не може да проради механизам Арапског пролећа из просте чињенице што имамо мало омладине. Није невероватно да се појаве потресне фотографије средњошколаца које хапси интервентна полиција, али оне неће изазвати озбиљну реакцију. Уколико дође до преврата, центар неће бити у масама већ унутар елите. Средња класа можда може да испуни улогу масовке изласком на демонстрације, али неће бити одлучујућа снага.
Недавно је бивши шеф ЦИА рекао како руску економију треба поцепати на парчиће, али уз помоћ Европе. Сматрате ли да је Европа спремна да прихвати овакав изазов који би је у коначном резултату стајао скупих америчких енергената?
У Европи Американци имају дресиране политичаре. Госпођа Меркел, како сагледавам целу ситуацију, са 15 година била је нациста, онда је у Источној Немачкој била предмет обраде Штазија, и када је пао Берлински зид, само је пребачена у ЦИА. Ако узмемо у целини Стару Европу, имамо посла с политичарима који су изгубили способност самосталног деловања. Када су Американци 2003. намеравали да униште Ирак, Европљани су били ужаснути јер је та идеја била у супротности с вредностима које су неговали. Али брзо су схватили да ће уколико остану доследни противљењу, доћи у ситуацију да сами доносе одлуке и наравно сносе последице. И одустали су. Американци су навикли да у европским политичарима виде марионете спремне да изврше сваки њихов налог. Сагласан сам с тим да они треба да плате између 30 и 70 посто више од цене за гас коју у овом тренутку плаћају. Не заборавимо да с америчке тачке гледишта није већа штета уништење немачке од рецимо бугарске економије. То је веома искрен амерички приступ.
Јесу усамљени, али се могу чути гласови појединих европских политичара да би Европљани требало да се уједине против САД. Да ли у перспективи Немачка може да се преоријентише на евроазијску страну?
То је илузија и засад су то реакције усмерене на унутрашње, пре свега, немачке политичке проблеме. Могуће је да Ангела Меркел неће успети да догура до краја овог мандата, али смисао канцелара је један: он мора да штити немачки бизнис од спољних притисака Американаца. Он истовремено мора да одржава позитивне односе са САД како би исти тај немачки бизнис могао имати користи. Меркелова више не може да испуни те задатке. То је објашњење за фантастичне политичке процесе који се тренутно дешавају у Немачкој. Делимично се ради и о општеевропском расту патриотизма против либерализма, али у великој мери то је протест немачког бизниса због ситуације у којој трећи секретар америчке амбасаде може да позове директоре немачких концерна и јавно их понизи. Они могу само да констатују да им не треба Меркелова када већ директно од Американаца добијају овакве „смернице“.
Каква је улога припала Турској у новом геополитичком престројавању снага?
Турска тренутно има улогу Израела – нервира све. Турску су веома дуго обмањивали уласком у ЕУ. За рачун новца руских туриста турска економија се подигла до нивоа да је турски бизнис пожелео да се Турска нађе на европском тржишту. Но уочили су лаж. Турска средња класа, иначе прозападне оријентације, била је врло увређена. Ердоган, који се ослања на исламисте, такође је био увређен. Његов сукоб са средњом класом је жесток, али и он и они са различитих позиција презиру Европу. На све то ослонили су се и велики друштвени проблеми. Као резултат америчких маневара од Ирака до Сирије Турска је добила преко три милиона избеглица. Ушли су у Сирију, покушали да успоставе добре односе с Катаром, и ни у једном ни у другом нису успели. Уместо тога, сукобили су се са САД око Курдистана. Американци не схватају да када они говоре о демократском Курдистану, то за сваког члана турске елите у преводу значи уништење турске државе. У овом тренутку Турска је у великом сукобу са Американцима, малом са Европљанима и има амбицију да рашири зону утицаја, при чему треба знати да нема превише новца. Турци, као људи са Истока, могу са свима да договарају све и да се стално договарају, али без обзира на непостојаност таквих договора линија комуникације између Анкаре, Техерана и Москве у овом тренутку је стабилна. С друге стране, постоји конфигурација Турска–Иран–Катар. На тај начин Турци су ушли у невољно пријатељство са Ираном и испада да су постали непријатељ бившим савезницима – Саудијској Арабији и Израелу.
Да ли би идеја обнове Сирије могла да се наметне као заједнички именитељ за више земаља?
Могла би, али ми не можемо да се организујемо да изградимо ниједан мост. Ми не можемо ни Асада да натерамо да Курдима да држављанство. Да сам руски дипломата, потукао бих се с њима. Једина сила која се борила у тренутку када се сиријска армија разбежала била су Иранска револуционарна гарда и Курди. У таквој ситуацији безумно је Курдима не понудити широку аутономију.
Колико је осовина Москва–Пекинг опасна за Запад, будући да док Г7 клизи у кризу, ШОС, чини се по учешћу у светском БДП-у, незаустављиво јача?
ШОС није организација. То није исто што и НАТО. Само партнерство Русије и Кине веома је прагматично. Између нас постоји огромна културолошка разлика због чега смо и ми и они починили многе грешке у међусобним односима. Није тајна да смо једни друге обмањивали, стављали клипове под точкове, разочарали па је резултат свега цинично, али веома солидно партнерство. Ми никакве илузије не гајимо једни према другима. Постоји једна шаљива здравица. Плива по реци корњача а на леђима јој је змија. Ако је уједем, преврнуће ме, мисли змија. А корњача процењује, ако збацим змију с леђа, ујешће ме. И зато хајде да попијемо ову чашу за неуништиво руско-кинеско пријатељство. Ситуација је једноставна. Запад је обзнанио да је Русија њен непријатељ. Запад је обзнанио да је Кина њен непријатељ. И како се наше економије међусобно допуњују, савез је очекиван. Кина Западу не верује. Ни Русија не верује Западу. Сетимо се услова рестарта односа који је Хилари Клинтон, тада државни секретар, предложила Лаврову: „Посвађајте се с Кином.“ Мислећи да је реч о некој шифри, Лавров је упитао: „То је занимљива идеја, али шта добијамо заузврат.“ Хилари одмахује главом: „Не разумем. Ми вам говоримо да треба да се посвађате с Кином и то је читав смисао рестарта наших односа. О каквим интересима ви говорите?“
Аутор сте и књиге „Британска елита – фактор глобалне доминације“. Колико британска елита активно учествује у текућим глобалним догађајима?
Дубоко је интегрисана и степен њене интеграције постао је видљив после брегзита. Делимично је та тема обрађена у књизи. Велика Британија је била посматрач САД у Европи и њен менаџер за питање арапског света. Када се одлучила за излазак из ЕУ, створила је велики проблем. Америка остаје без свог пса чувара. То је тренутак од кога почињу две одвојене игре, једну играју Британци, другу Американци. Смена људи у Јерменији је замена оних који се потчињавају САД преко Британије људима који би требало да то чине без посредништва. Афера са Скрипаљем требало је да послужи као прелудијум за одлазак Терезе Меј и враћање Британије ЕУ. Видљиви су покушаји Америке да у многим арапским земљама истисну утицај Британије. Пораз Муслиманске браће у Египту делимично може да се тумачи као пораз Американаца у сукобу с Британцима. Али суштински сада се свет не дели између држава већ на глобалисте и патриоте. Глобалисти попут Хилари Клинтон сматрају да глобално тржиште треба да се спаси по сваку цену, а патриоте полазе од претпоставке да се глобално тржиште разбија на макрорегионе, и да је то објективан и неизбежан процес који захтева прилагођавање. Обама је интересантна фигура као последњи глобалиста – човек који је пустио исламизам из боце као пројекат који треба да сачува глобално тржиште. Истовремено, био је и први патриота јер је тихоокеанско партнерство смишљено како би се уништило глобално тржиште за рачун интереса Америке.
Подршка Србији на путу ка ЕУ немало пута долазила је и од стране британских дипломата. Делује ирационално…
Треба имати на уму да је Тереза Меј била жестоки противник брегзита. Курс је променила зарад сопствене каријере. Поједине дипломате Британије још увек су пре свега дипломате Запада па тек онда сопствене земље. А Западу је нужно да Србију гурне у ЕУ. Коначно, Енглеска је увек покушавала да подрије ЕУ. Што је разнороднија ЕУ, тиме је више унутрашњих противречја. Наговарајући Србију да уђе ЕУ, они чине подлост Французима и Немцима.
Из Русије поводом могућег потписивања споразума Приштине и Београда чујемо опречне ставове – од неприхватања документа који се коси с Резолуцијом 1244 до претпостављене сагласности. Ако занемаримо питање оправданости српског пристанка на овакво „нормализовање односа са Приштином“, какве интересе може имати Русија за коју би то значило трајно повлачење с Балкана?
Алексеј Пушков је мио и добар човек и члан администрације, али он је само новинар и ништа више. Руска дипломатија је Сергеј Лавров и једину вредност има када он нешто каже, што опет не значи да вас се Русија у неком случају неће одрећи. Треба увек да имате на уму мисију на челу са Черномирдином. Данас морам да кажем да руска дипломатија заузима веома достојанствену позицију.

РАТ ПРОТИВ ПЛАТОНОВА – РАТ ПРОТИВ РУСКОГ ДРУШТВА

Какву поруку шаље случај Олега Платонова, који је као мало ко у савременој Русији урадио на пољу националне културе и кога Тужилаштво ових дана, и чини се управо због поменутих заслуга, процесуира?
То је још једна манифестација рата либералне Русије која се бори против руског друштва. Тај рат који је зачет деведесетих не јењава већ се управо разбуктава.

ОПСТАНАК РУСИЈЕ ЗАПАД ПОСМАТРА КАО ГРЕШКУ ПРИРОДЕ

У којој мери чињеница да је Русија носилац оригиналне цивилизацијске мисије смета Западу?
У великој и ако би се десило да та мисија Русије на било који начин буде угрожена, то би значило и крај државе. Пре 30 година били смо виновници велеиздаје у којој је била положена прво наша глава а затим и друге главе. Уследило је наше узмицање. На Западу је стасала већ друга генерација политичара спремна да потврди да је Русија још увек у дефанзивном положају и да је њен распад неминован. И то што Русија још увек постоји, на Западу се сматра великом грешком природе. Агресивност Запада је тренутно условљена кризом кроз коју пролази. Модерни Запад је настао у симбиози с капитализмом и с тенденцијом да његов развој прати и ширење моћи. С нестанком Совјетског Савеза они су се проширили на читав свет. Данас је тај свет мали за њих, и ту се јавља прва пукотина која ће се претворити у највећу кризу Запада. Ближимо се пресудном тренутку: или ће Русија бити уништена, или ће претрајати и тако увеличати своју снагу и моћ у свету.