Магија и слава једног платна

ПРОДУЖЕНА ИЗЛОЖБА ЈЕДНЕ СЛИКЕ У ГАЛЕРИЈИ РТС

„Крунисање Стефана Првовенчаног“ академског сликара Небојше Ђурановића, насликано ове године у част осамстогодишњице српске државности, публика је поздравила одушевљењем и захтевом да се изложба продужи, што је Галерија и учинила

У београдској Галерији РТС у току је изложба само једне слике, а на захтев публике ова изложба је продужена до краја децембра! Реч је о слици „Крунисање Стефана Првовенчаног“ академског сликара Небојше Ђурановића (Београд, 1968), насликаној ове године у част осамстогодишњице српске државности. Слика је у целости и детаљима репродукована у књизи „Српски витезови у доба Немањића“, ауторском пројекту овог уметника. Управо је вишегодишњи рад на тексту и илустрацијама за издање награђено на овогодишњем Сајму књига омогућио, како ћемо видети, крајње детаљно историјско осмишљавање и сложену мада јасну заснованост ове по формату и замисли велике слике.

[restrict]

ПОДВИГ У српској уметности се за разлику од америчког модерног сликарства великим форматом сматрају дела величине два са два метра, док су у Америци то размере око четири метра. Наше сликарство, не рачунајући фреске и мозаике, присутне од средњег века до Петра Лубарде, Мила Милуновића и Младена Србиновића, не обилује делима великог формата, посебно не оним у техници уља на платну. За спознају духовног и физичког подвига (слика је тешка око 200 килограма и било је потребно више људи да се платно за њу натегне на блинд рам) којим Ђурановић слави нашу историју и државу треба се подсетити неких капиталних слика великог формата у Србији, које претходе његовом остварењу. Највећа слика са историјском тематиком и највећа по формату на Балкану је „Битка код Сенте“, дело мађарског уметника немачког порекла Ференца Ајзенхута, које краси Велику салу Скупштине општине Сомбор. Величине је седам (ширина) са четири метра (висина) а са богато позлаћеним рамом има укупну површину од 40 квадратних метара. Приказује завршну битку између аустријске и турске војске 1697. године и мада је слика млако прихваћена у мађарској критици, после Другог светског рата Мађарска је тражила да јој се преда а за њу је била заинтересована Национална галерија у Лондону као и галерије сликарских академија у Минхену и Бечу. Друго, за нас битније дело је слика „Сеоба Срба“ Паје Јовановића. Званична, највише репродукована верзија, доступна у олеографијама и бројним репродукцијама, налази се у Панчеву и она је мања скица за много већу слику у Саборној сали београдске Патријаршије. На већем формату је сликар уважио идеју Цркве да се Срби не прикажу као народ у збегу већ као онај који на царски позив долази да штити границу. Тврди се да је та верзија ликовно боља и значајнија. Налазила се у Сремским Карловцима, усташе су је опљачкале и у ролни однеле у Загреб. Сликар је мислио да је уништена и био несрећан док није пронађена и враћена, доста оштећена. Рестаурацију је урадио Јован Пантић, један од наших најбољих конзерватора. Реч је о слици величине 4 х 6 метара, на дебелом платну, тешком са блинд рамом око 700 килограма. Позадина јој је од греда, а не летви, са читавом столарском конструкцијом. Трећа велика слика (а сигурно их има још) чува се у Народном музеју у Шапцу. Дело је одличног, заборављеног сликара Стевана Чалића, прашког ђака, посвећена теми „Великани Подриња“ и величине је 2,5 х 4 метра. Од Ђурановићевих савременика слике великог формата највише је сликао српско-француски сликар Микан Аничић. Највећа досад, на којој тренутно ради у свом париском атељеу је „Бекство у рај“ величине 3,3 х 3,7 метара. Овакав историјски пресек морамо имати у виду када разматрамо дело „Крунисање Стефана Првовенчаног“.

УЗОРИ И ТРАДИЦИЈА Уметник долази не само на терен великих и славних претходника, мајстора историјског сликарства, већ као позадину и одговорност у стварању има наслеђе историјског сликарства 19. века, када је та тематика била најразвијенија, али и претходних векова, сетимо се само сјајне Веласкезове „Предаје кључева у Бреди“. Тим је већи и храбрији подвиг београдског сликара, у време када је потпуно замрла тематика те врсте а савремени славни уметници који се њоме баве као Анселм Кифер и Герхард Рихтер служе се њом у постмодернистичке сврхе, историјско им је само повод за редефинисање фигурације а не стварање у изворном смислу историјских реконструкција и рекапитулација. Тиме уметник устаје против владајућег духа, упркос настави на ликовним академијама, на којима је фигурација тог типа одавно прогнана.
Како је образложено у каталогу изложбе, уметнички доживљај чина крунисања подређен је стваралачком виђењу прошлости. Највећа вредност средњовековне Србије, узор духовности и витештва, везује се за личност и дело Растка, најмлађег сина Стефана Немање, будућег архиепископа српског – монаха Саве. Стефан Првовенчани, други син Стефана Немање, почео је да влада Србијом као велики жупан, да би 1217. подигао државу Немањића на статус краљевине. После стицања аутокефалности српске цркве у Никеји 1219. године, архиепископ Сава вратио се у Србију и крунисао брата Стефана Немањића по православном обреду у манастиру Жичи. Син великог жупана Стефана Немање као први крунисани краљ међу Немањићима назван је Првовенчани. Његовом крунисању присуствовали су – поред његове гарде и породице – владике и епископи које је Свети Сава хиротонисао при повратку из Никеје. Манастир Жича, свето место, и данас, после осам векова, сведочи о једном од најзначајнијих догађаја у историји српског народа. Сам тренутак крунисања, као стваралачки мотив, одувек је представљао велики сликарски изазов. Посебан подстрек за уметника овом приликом био је формат слике, монументалне по димензијама, као код славних претходника из епохе мајстора историјских композиција 19. и раног 20. века. Реч је о обнови стила, тематике и начина рада, скоро напуштеног начина ликовног изражавања у време постмодерне. Слика „Крунисање Стефана Првовенчаног“ сведочи о славном времену, свечаном историјском тренутку и личностима које су обележиле почетке формирања будућег државног наслеђа.

ИЗМЕШТАЊЕ У (БОЉУ) ПРОШЛОСТ После ових општих одређења о идеји слике, упутно би било чути речи уметника, који најбоље објашњава њен иконографски и програмски смисао. „Централна фигура је Свети Сава (тада архиепископ) који крунише свог старијег брата Стефана. Иза Стефана стоје слева надесно краљевић Владислав (са уздигнутим мачем) а поред њега његов стриц и Стефанов старији брат Вукан који држи спуштени мач. То је алегорија на његово незадовољство јер је по обичајном праву Вукан требало да наследи престо. Иза Саве стоји Ана Дандоло, краљица и млетачка принцеза, друга жена Стефана Првовенчаног и мајка Уроша I који је на слици приказан као принц који приноси скиптар и жезло свом оцу и будућем краљу. На левом делу слике је приказана лична гарда Стефана Немањића која у чину крунисања витешким поздравом наговештава успон војне и политичке моћи српске државе. Свећњак са седам свећа представља алегорију на седам средњовековних српских краљева крунисаних на истом месту, у манастиру Жичи, где је било традиционално средиште крунисања свих Немањића. Између витезова приказан је најстарији син Стефана Првовенчаног краљевић Радослав, који у рукама држи парадни шлем свога оца (као ратнички симбол) који уз мач и штит представља владарске инсигније српског средњовековног краља. После повратка из Никеје, архиепископ Сава успоставио је и духовно устројство српске државе, па су у чину крунисања уз њега чинодејствовале владике и српски великодостојници који ће га касније наследити. Аутентичан изглед фрескописа у манастирској цркви, посвећеној Вазнесењу Христовом (Црква Светог Спаса), данас је делимично сачуван. Сцена крунисања представљена је с погледом на северну певницу која је сачувала оригиналан изглед. На њој су два светитеља, Свети Ђорђе, ратник и заштитник породице Немањић и њихова крсна слава, а уз њега Свети Сава јерусалимски, светитељ по коме је Растко Немањић добио своје монашко име. Користећи многе фактографске и историјске податке реконструисан је аутентичан изглед српских средњовековних војсковођа, владара, портрета и амбијента у коме се сцена одиграла.“
Реч је о слици успелој у намери уметника, у техничком, иконографском и ликовном смислу, раду за који је способан мало који сликар у Србији. Естетски гледано, Небојшу Ђурановића занима најзанимљивији и највреднији део сликарства из 19. века, у коме је узнет витешки идеал лепоте, части и служења лепој дами. Ова слика, као и целокупно његово дело, иде трагом прерафаелита, тог елитног братства које је се ексклузивним стваралаштвом побунило против наступајуће индустријске, машинске епохе. Тако се и наш сликар изместио у бољу и праведнију прошлост, тамо где је за Србију много тога започело.

[/restrict]