Ли Чанг Донг – Бука и бес једне младости

Разговарао Добривоје Лазић Фотографије ПИФФ

Данас су људи из целог света, без обзира на националност, религију или социјални статус, љути из различитих разлога. Бес младих је посебно важан проблем. Не полажу наду у садашњост и виде да и у будућности неће бити боље, каже јужнокорејски редитељ чији ће филм Burning бити приказан и на предстојећем београдском Фесту

Увек сам оптимиста, и то озбиљно мислим“, радо ће рећи славни јужнокорејски сценариста и редитељ Ли Чанг Донг, упркос тешким судбинама које представља у својим, широм света, награђиваним егзистенцијалистичким филмовима чији су јунаци у потрази за идентитетом (Зелена рибица), за љубављу (Пеперминт слаткиш и Оаза), за нечим у шта ће моћи да верују (Тајни зрак) или за лепотом у свету који није леп, што је случај у његовом филму Поезија за који је својевремено у Кану освојио награду за најбољи сценарио. Или трагање за узроцима беса у овом најновијем филму Burning (биће приказан у јануару на београдском Фесту), што је летос у Кану освојио награду међународне критике Фипресци, на фестивалу у Пингјау (где је Ли Чанг Донг примио награду за свеукупно филмско дело) послужио као увод за његову изузетно посећену мастер-класу, а сада се нашао међу водећим на листи потенцијалних кандидата за освајање Оскара за најбољи страни филм.

[restrict] Познат по својој страсти према реализму, по прекорачењу граница у пластичном представљању стварности кроз филмске слике, по својој поетичности, али и по исцрпљујућим захтевима за своје глумце и глумице, Ли Чанг Донг (1954, завршио корејски језик и књижевност, написао неколико романа и започео филмску каријеру прво као сценариста) одавно се наметнуо као један од најаутентичнијих стваралаца Јужне Кореје, у којој је у једном периоду био чак и министар за културу.
Занимљиво, Чанг Донгу је као инспирација за филм Burning послужила кратка прича Barn Burning јапанског надреалисте Харукија Муракамија у којој се истински ништа не дешава, што је супротно редитељевим препорукама слушаоцима његове мастер-класе о томе какве приче треба да избегну. О овом Ли Чанг Донг за „Печат“ каже:
„Када су ми први пут препоручили ову Муракамијеву кратку причу мало сам се замислио зато што је она мистериозна, у њој се ништа стварно није десило. Међутим, нешто с том унутрашњом мистериозношћу је веома филмично. Мала мистерија из кратке приче могла се проширити на веће мистерије, у више слојева и на филмски начин. Велике рупе у ланцу догађаја, недостајући делови из којих никада не можемо да сазнамо истину, све то алудира на тајанствени свет у ком живимо. Свет у коме сматрамо да је нешто погрешно, али не можемо да уперимо прстом у то шта је проблем.
Мала мистериозна Муракамијева прича у вашем филму довела је до приче о бесу?
Изгледа да су данас људи из целог света, без обзира на националност, религију или социјални статус, љути из различитих разлога. Бес младих је посебно важан проблем. Млади људи у Јужној Кореји такође су бесни, имају тешкоће, пате од незапослености. Не полажу наде у садашњост и виде да и у будућности неће бити боље. Не могу да идентификују циљ на који могу да усмере свој бес и зато се осећају беспомоћним. Површно гледано свет изгледа као савршено функционално место, али је за младе људе он попут слагалице. Као и код Муракамија.
Ви сте у филму заинтригирали и чињеницом да Муракамијева прича има исти наслов као и кратка прича Barn Burning (спаљена штала) Вилијама Фокнера?
Та Фокнерова кратка прича из 1939. године заиста је прича о бесу. Мој филм је засниван на Муракамијевој причи, а она је повезана с Фокнеровим светом. С причом о човеку и његовом бесу спрам живота и света, али и осећањем кривице сина због спаљеног оца у штали. Муракамијев јунак спаљује штале из забаве. Код Фокнера штала представља стварност, објекат беса, а код Муракамија штала је метафора, а не опипљива ствар.
Често нудите различита тумачења религије, ни овај филм у томе није изузетак?
У овом свету се суочавамо са свим врстама бола. Када људи не могу да смире бол или да реше своје најдубље проблеме, религија постаје једина подршка. Нисам сигуран да ли нас вера може учинити срећнијим, али нас можда може умирити. С друге стране, вишак религиозности доводи често до тешких ситуација, многи су ратови почели из верских убеђења или верских осуда. Тачно је да обраћам пажњу на религију, али у смислу масе која верује у божанске моћи.
Ипак је Поезија ваш најличнији филм?
Не бих рекао да је личнији од других мојих филмова, али чињеница је да оставља више ствари гледаоцима на размишљање. То је филм заснован на процесу пражњења.
У њему питате шта је поезија у времену када поезија умире, наговештава ли то и крај филма?
Само сам хтео да добацим ово питање публици. Публика сада држи кључ одговора на ово питање. У сваком случају, једно од мојих мишљења о поезији јесте да је она певање у име нечијих емоција и мисли. Уколико би ме неко питао зашто снимам филмове, одговорио бих: „Причам твоју причу, у твоје име.“
Тако сте нам испричали и причу у филму Оаза за који сте награђени Златним лавом у Венецији, а из ког смо могли да закључимо да сматрате да љубав постаје трагична оног тренутка када и околни свет почиње да је препознаје?
У основи, љубав је фантазија коју једино две особе на свету могу да деле. Уколико не можемо да видимо шта они сањају, нико осим њих самих не може да разуме есенцију љубави, то је то, фантазија. У том смислу љубав је понекад у нескладу с друштвом и постаје још трагичнија. У Оази два лика која су у љубави јесу неуобичајена, али желео сам да портретишем универзалан став грађења љубави на искрен и једноставан начин. Када се једном упадне у фантазију звану љубав, основни конфликт између љубави и реалности поприма горак укус.
Још увек сте презаузети да дођете до Србије у којој гледаоци воле ваше филмове, а видеће и Burning?
Нисам презаузет већ сам прилично лењ.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *