Kvar u srcu reaktora

BALKANIZACIJA EVROPSKE UNIJE

Da li svet propada upravo zato što postoji (ovakva) EU i njena autistična, birokratizovana i korupciji sklona nomenklatura? Danas ne postoji jedna Evropa, ona koja počiva na sve nesigurnijoj osovini Pariz–Berlin, već nekoliko paralelnih Evropa!

Da ne postoji Evropska unija, svet bi propao, izrekla je nedavno, u govoru na Univerzitetu u Tampareu u Finskoj, visoka predstavnica za spoljnu politiku i bezbednost EU Federika Mogerini. Zlobni odgovor bi mogao da glasi: svet propada upravo zato što postoji (ovakva) EU i njena autistična, birokratizovana i korupciji sklona nomenklatura. Takav stav rado bi potpisali evroskeptici i populisti svih boja, čiji broj, mimo svih napora Brisela, nastavlja da raste. Sve dok ne dosegne kritičnu masu.
Postoji li, uostalom, još Evropska unija, pita se Momir Bulatović u svom komentaru za Sputnjik. Poput dolara, i ona postoji samo „na osnovu uvjerenja velikog broja ljudi da (EU) predstavlja neku vrijednost, da ima supstancu i smisao“. EU nije država ni savez država, nije imperija, a ni stvarna supersila. Ona je pre ideološki konstrukt nego opipljiva fizička realnost: „Iako ne postoji pojedinac koji u cjelini poznaje prašumu evrounijinih propisa i može jasno da obrazloži njihovu svrsishodnost, još ima ljudi koji vjeruju da je EU korisna, a time i postojeća. Ili ih, možda, više nema u dovoljnom broju?“ A ako ih nema, da li to znači da EU više ne postoji, ili da neće postojati u sasvim doglednoj budućnosti, izuzev možda na papiru, na kome je odštampan tekst osnivačkih ugovora EU?
Za Noama Čomskog to bi bila tragedija, „tragičan razvoj događaja“. U korenu predstojećeg raspada je krah neoliberalnog koncepta, dodaje Čomski, koji je izazvao „masovno razočaranje ljudi“ i „potkopao njihove nade u budućnost“. „Ti programi su osmišljeni na takav način da dovedu do stagnacije i čak propadanja velikog dela stanovništva.“ Podrili su i demokratiju, „što je vidljivije u Evropi nego u SAD“. U čemu se onda sastoji tragedija? Već sada, ova zajednica je praktično nefunkcionalna (konstatacija koju deli i francuski predsednik Makron), kriza EU se svakim danom produbljuje, a političko jedinstvo unije, koja je pretendovala na to da postane model za budućnost, više ne postoji. Drugim rečima, danas ne postoji jedna Evropa, ona koja počiva na sve nesigurnijoj osovini Pariz–Berlin, već nekoliko paralelnih Evropa. Jedna od njih je i ona „višegradska“. Međutim, „Višegradska grupa ima zajednički stav prema muslimanima“, primećuju analitičari, „ali čim na red dođe dogovor o Rusiji, države se razilaze brzinom munje… Nemačka, Italija i Grčka mogu imati isti stav o migrantima, ali na zajednički stav o ekonomskim pitanjima Merkelova ih ne može naterati ni bičem“.

[restrict]

Opozicija miru i Siriji

Prema mišljenju šefice evropske diplomatije, sada više nije pitanje ni da li je EU supersila (očigledno je da nije), već šta ona može učiniti ili šta upravo čini. Može li, na primer, od vlasti u Beogradu iznuditi priznanje Kosova ili trajno destabilizovati Makedoniju, što bi, u bliskoj budućnosti, moglo dovesti i do njene podele i građanskog rata? „Razmislite na trenutak“, nastavlja Mogerinijeva, „zatvorite oči i zamislite da je Evropska unija nestala sa svetske pozornice, na mesec ili nedelju dana, ili čak za nekoliko dana – svet bi se jednostavno raspao.“
Mogerinijeva je, u stvari, imala na umu Siriju, gde je EU, prema njenoj tvrdnji, „prva među donatorima humanitarne pomoći Sirijcima unutar Sirije ili u zemljama poput Jordana, Libije, Turske i Evrope…“ Libija, očigledno, ne predstavlja pravi primer. Ova zemlja je potonula u haos građanskog rata upravo zahvaljujući vojnoj agresiji zemalja članica EU (sa Sjedinjenim Državama u pozadini), kojom je „svrgnut diktator Gadafi“, a ovo stanje se nastavlja sve do danas, bez nade da će u skoro vreme biti drugačije. Ni tvrdnja o pomoći „Sirijcima unutar Sirije“ ne odgovara istini. Govoreći diplomatskim rečnikom, Mogerinijeva je propustila da pomene da je najveći deo Sirije, onaj koji kontroliše legitimna vlada u Damasku, i dalje pod sankcijama EU, koje joj uskraćuju, ili značajno ograničavaju, mogućnost da kupuje hranu, lekove i medicinsku opremu. Zauzvrat, EU nastavlja da izdašno finansira lažne humanitarne organizacije i one tobože posvećene ljudskim pravima, iza kojih se kriju razne terorističke grupe takozvane „umerene opozicije“. A to već odavno nije opozicija „režimu u Damasku“, već opozicija miru u Siriji, koji nipošto ne odgovara zapadnim moćnicima, uključujući i one u Briselu.

Područja propasti i „novo mračno doba“

Ili je Mogerinijeva želela da kaže da je zasluga EU to što u delu Sirije, onom pod kontrolom „Asadovih snaga“ (za razliku od Libije), sada konačno vlada mir? Do sada, spoljna politika EU nije donosila mir nego rat u svom okruženju. Spoljna politika EU sledila je geopolitičke interese vodećih zapadnih zemalja (SAD). Početkom 90-ih Evropska ekonomska zajednica „administrirala“ je krizom u bivšoj Jugoslaviji. Ovi „diplomatski napori“ ubrzo su doveli do rata i raspada zemlje. Poslednji primer, u inače dugom nizu, predstavlja Ukrajina. Krvavim državnim udarom, kome su asistirali evropski emisari, srušen je jedan „korumpirani režim“. Onaj Porošenkov svakako nije manje korumpiran, a ni više demokratski od prethodnog. U cenu takve „demokratizacije Ukrajine“ spada i građanski rat kome se zasad ne nazire kraj, kao i zločini koji su mu prethodili, poput onog počinjenog u Odesi. Područje u kome se angažuje EU zapravo odgovara „području propasti“, a ono danas zaprema široki prostor od Severne Afrike, preko Bliskog i Srednjeg istoka, sve do Balkana i Zapadne Evrope, ugrožene migrantskim talasima. To su krize u čije „rešavanje“ je proteklih godina, a i sada je, bila involvirana EU – ili neposredno, „humanitarnim vojnim intervencijama“, ili naoružavanjem i pružanjem logističke pomoći islamistima i teroristima svih boja (uključujući i ukrajinske neonaciste), sve do diplomatske podrške samozvanim „borcima za demokratiju“. EU je veoma aktivno učestvovala i bila jedan od glavnih pokretača procesa koji su nazvani Arapskim prolećem – proleća koje se u međuvremenu pretvorilo u ciču zimu.
U tom „proleću“ razoren je čitav niz država, trajno uništene socijalne strukture i pokrenuta nova seoba naroda, a plodove te, navodno evropske politike, danas trpi čitav evropski kontinent. EU je, podsetimo, podsticala i masovne migracije, pozivom izbeglicama da su „dobrodošli“, u čemu je prednjačila nemačka kancelarka Anglela Merkel. U posledice takve politike EU treba ubrojati i talas terorizma koji je doveo do trajnog vanrednog stanja u Francuskoj, Belgiji ili Nemačkoj. Doba bezbednosti Evrope, njena nova „Lepa epoha“ je završena. Da li time, kako tvrdi ruski geopolitičar Leonid Savin, započinje njeno „novo mračno doba“?

Evropska unija kao nova Jugoslavija

Koga onda predstavlja Federika Mogerini?
Prema londonskom Gardijanu, „ona je sve usamljenija, čak i u svojim političkim izletima na Zapadnom Balkanu“. Takvi su i rezultati njenih diplomatskih akcija: prema ciničnim komentarima italijanske štampe, „jedini uspešni evropski pregovori su oni u kojima Federika Mogerini ne učestvuje“. Sporazum sa Iranom već je propao. Da li će to biti i sudbina onih briselskih, koji, navodno, obavezuju Beograd i Prištinu? Za Đanija Mikalesina, ona je jednostavno „patetična“ (jadna): „nestručna i nepostojeća figura koja će nam doći glave“. Prema mišljenju blogera Rikarda Gambija, Mogerinijeva je samo „angloamerička marioneta koja ne predstavlja nikog osim sebe same i korumpiranih (evropskih) institucija“.
Trebalo bi, međutim, biti pravedan i prema Mogerinijevoj. Njena efikasnost i sposobnost da kreira zajedničku evropsku spoljnu politiku direktno zavisi od stanja u kome se nalaze centralne evropske institucije, poput Evropske komisije, na čijem je čelu, barem formalno, i danas Žan-Klod Junker. A u „toj novoj Evropskoj uniji od 27 članica, pošto je napusti Velika Britanija,“ piše Politiko, „vidljiva je balkanizacija na svakom koraku“. Paralela se nameće sama od sebe: podele koje danas potresaju EU „podsećaju na one koje su potresale Jugoslaviju tokom 80-ih godina prošlog veka“. Slično EU, ni tadašnja SFRJ nije bila čvrsto ustrojena i funkcionalna federacija, već neka vrsta društvenog eksperimenta. U razdobljima podela i krize značaj centralnih vlasti, posebno ako su njene kompetencije nejasno definisane, ne raste nego opada.
Hrvatski nedeljnik Ekspres zaključuje: „Pred Federikom Mogerini sada stoji nezahvalan zadatak izbjegavanja balkanizacije Evropske unije.“ Pred Evropskom komisijom je još teži zadatak: održavanja političkog jedinstva EU, ili barem njegovog privida. „A to je“, upozorava Torsten Bener, direktor Instituta za globalnu politiku u Berlinu, „samo simptom još teže bolesti EU. Postoji jako mali broj oblasti o kojim članice mogu postići neki dogovor.“ Migrantska kriza nije uzrok već samo posledica, vrh ledenog brega. To još nije bolest ni dijagnoza, već simptom oboljenja koje polako ali nezaustavljivo, poput kancera, razjeda tkivo „evropskog političkog jedinstva“.

Strategija atlantista: promovisati anarhiju

Termin „balkanizacija“, koji nosi strogo negativnu konotaciju, nastao je još početkom HH veka, ali je u opštu upotrebu ušao početkom 90-ih, i označava besmislenu fragmentaciju na sastavne delove i konfrontacije koja se nastavljaju uprkos svakoj logici i stvarnim interesima sukobljenih strana.
Prema komentaru Dojče velea, „jedan od prvobitnih grehova EU bila je nesposobnost da pravilno oceni jugoslovensku krizu“, odnosno „da spreči rat ili izvrši ozbiljan mirotvorni uticaj posle izbijanja sukoba“. U stvarnosti, Evropska zajednica je samo sledila Sjedinjene Američke Države u njihovoj nameri da razbiju tada još prosperitetnu multinacionalnu državu – Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju, prema receptu koji je predlagao američki strateg Zbignjev Bžežinski – receptu koji će biti ponovo korišćen u Siriji, Libiji, Iraku i Ukrajini.
O tome svedoči italijanski istoričar i geopolitičar Klaudio Muti: „U svojoj čuvenoj knjizi Velika šahovska tabla, Zbignjev Bžežinski ukazuje američkom režimu na njegove geostrateške imperative. ’Evroazijski Balkan’ je naslov veoma značajnog poglavlja u kojem autor predlaže SAD da dominiraju celim evroazijskim kontinentom promovišući etničku, versku i političku anarhiju: ’U Evropi’, piše Bžežinski, ’reč Balkan priziva slike etničkih konflikata i regionalnih rivaliteta velikih sila. Evroazija takođe ima svoj Balkan, ali Evroazijski Balkan je mnogo veći, gušće naseljen, i još više religijski i etnički heterogen. Smešten je unutar velikog pravougaonika koji označava središnju zonu nestabilnosti… a obuhvata delove jugoistočne Evrope, Centralne Azije i delove Južne Azije, područje Persijskog zaliva i Bliskog istoka’. Iz ovih reči proizlazi da je Jugoslavija (…) predstavljala ’laboratoriju za testiranje tehnika prikladnih za uništavanje’ drugih zemalja. Koristeći iskustvo stečeno u Jugoslaviji, strategija atlantista manipulisala je i eksploatisala etničke, konfesionalne i političke razlike (…) kako bi razorila ove države i porobila narode.“
Sada se ova „strategija“ Evropskoj uniji vraća kao bumerang. Atlantisti (SAD i Britanija) primenjuju istu strategiju koja je prethodno primenjena u Jugoslaviji, a potom na Bliskom istoku – ovog puta u znatno većim razmerama, protiv Evrope. Nisu li upravo na tlu takve, politički nepomirljivo zavađene i etnički i verski podeljene Evrope izbila dva svetska rata koja su prerasla u prave planetarne katastrofe?

Arrivederci, Merkel!

Predlog o „Evropi u više brzina“ ili „Evrope koncentričnih krugova“ u suštini je priznanje da Evropa više nije jedinstvena i da faktički već postoji nekoliko Evropa. Prema predlogu Emanuela Makrona o „Evropi u tri kruga“, prvi i najvažniji krug, onaj u kome bi se našle Francuska i Nemačka i „ostale, najrazvijenije zemlje EU“, predstavljao bi samo „srce reaktora“. Predlog je spremno odbacio lider vladajuće većine u Poljskoj Jaroslav Kačinjski, prema čijem je mišljenju ovaj koncept uperen protiv zemalja Istočne Evrope i, sve u svemu, samo „drugo ime za kraj EU“. Jedna od mogućih „Evropa“ je i ona koju predlaže mađarski premijer Viktor Orban: „Nova Evropa“, koja bi, osim Mađarske, Poljske, Češke i Slovačke, uključivala i Rumuniju i Srbiju, i to kao protivtežu nemačkom uticaju u EU.
Ideja i projekata o reformi postojeće EU je mnogo, ali nijedan od njih ne može biti realizovan, ne samo zbog snažnih i sve snažnijih protivljenja pojedinih zemalja članica već i zato što je u međuvremenu došlo do kvara u samom „srcu reaktora“. U najmanju ruku, u pitanju je neizvesna politička budućnost vladajućih garnitura u Nemačkoj i Francuskoj. Makron je okupiran unutrašnjim problemima i suočen s naglim padom popularnosti, dok je ishod bavarskih izbora potpredsednik italijanske vlade Mateo Salvini prokomentarisao rečima: „Arrivederci, Merkel!“ (Zbogom, Merkelova!).
Poraz hrišćanskih demokrata (Hrišćansko-socijalne unije) i socijaldemokrata u Bavarskoj već je označen kao istorijski. To, prema mišljenju Salvinija, znači da je „stari sistem preglasan u Evropi“. Ovo „Arrivederci!“ podjednako se odnosi i na sadašnjeg predsednika Evropske komisije i bivšeg predsednika Evropskog parlamenta: „Zbogom Merkelovoj, Junkeru i Šulcu!“ Da nevolja bude veća, Salvini je odmah potom posetio Moskvu, gde je svemu izrečenom dodao i: „Dolazim u Rusiju jer se ovde osećam kao kod kuće, za razliku od mnogih država EU.“
Već na početku svog govora, na skupštini Konfederacije italijanske industrije u Rusiji, potpredsednik italijanske vlade je konstatovao: „Stvorena je apsurdna situacija. Postoje listovi koji pišu da Salvini dolazi u Rusiju jer mu plaćaju. To je glupost. Ja dolazim zbog kulturnih veza i istorijske bliskosti naših naroda.“
Vizija „Nove Evrope“ Kakva budućnost onda očekuje Evropsku uniju i prisustvujemo li zapravo temeljnom političkom prestrojavanju na kontinentu, koje se odvija u velikoj meri nezavisno ili mimo želja i nastojanja briselske nomenklature? Šta u tom kontekstu znači uspon populizma? I može li se slučaj Bavarske ili Italije posmatrati kao „izolovan“, ili je, naprotiv, reč o dubokom i rastućem nezadovoljstvu Evropljana postojećom Evropom, onom Evropom koja se, prema rečima Čomskog, bazira na neoliberalnom konceptu? Posle poraza u Bavarskoj usledio je Hesen. Merkelova je sada spremna da napusti čelo stranke, ali želi da svoj mandat kancelarke „izgura“ do kraja, što je svojevrsni politički apsurd. U nemačkom već postoji glagol „merkelovati“ (merkeln), u značenju: odgađati, vagati, taktizirati, izbegavati odluku i odugovlačiti s rešenjem.
Mateo Salvini o tome ima svoje mišljenje: „Praktično sve partije koje se decenijama nalaze u vlasti u evropskim državama sada osećaju talas poraza. To se dešava ne samo u Nemačkoj već i, na primer, u Francuskoj, i postalo je pravilo, dok oni koji se nazivaju populistima aktivno jačaju svoje pozicije. Mi treba da gradimo novu Evropu. Evropu koja garantuje razvoj ekonomije, realne slobode i bezbednost.“
A to je upravo ono na čemu narasta plima takozvanog populizma: stagnacija ekonomije, manjak realnih sloboda i osećanje ugroženosti za pretežan deo populacije. Nije li to dovoljan razlog za smenu evropskih političkih elita?

[/restrict]