Квадратура троугла

Како ће најављена коалиција најјачих српских и хрватских странака утицати на деликатне односе у босанскохерцеговачком троуглу?

Први човек Републике Српске Милорад Додик и председник ХДЗ-а Драган Човић постигли су договор о српско-хрватској сарадњи, односно програмској коалицији њихових странака на нивоу БиХ. Ова коалиција би, како објашњава Човић, требало да има за циљ „спровођење реформи на путу ка Европској унији и усаглашен приступ при измени изборног закона у Босни и Херцеговини“.

ЗАЈЕДНИЧКИ ИНТЕРЕС Иако је потврдио да је постигао начелан споразум с лидером најјаче хрватске странке, будући члан Председништва БиХ из Републике Српске јасно је ставио до знања да међу партнерима у овој „програмској коалицији“ постоје разлике о неким важним питањима око којих не може бити сарадње.
„Радићемо на стварима око којих постоји заједнички интерес у служби БиХ. Треба радити на промени изборног закона којим би се обезбедило да сваки од три ентитета има право да гласа само за своје представнике. Међутим, то што ХДЗ заговара улазак Босне и Херцеговине у НАТО ми не подржавамо. Ту нема усаглашавања ставова“, нагласио је Додик.
Поставља се, наравно, питање како ће најављена коалиција најјачих српских и хрватских странака утицати на деликатне односе у босанском (босанскохерцеговачком) троуглу. Историја показује да у том троуглу различитих српско-хрватско-бошњачких интереса никад није било складне равнотеже којом би био задовољан сваки од три народа. Уместо тога, по правилу је успостављана мање или више чврста сарадња два фактора којом је незадовољни трећи актер на босанској сцени довођен у подређен или пасиван положај.

[restrict]

РЕЦЕПТ БЕЊАМИНА КАЛАЈА Аустроугарске власти, оличене у познатом мађарском дипломати и „оцу босанске нације“ Бењамину Калају, настојале су да спрече, за њихове интересе опасно, приближавање између (тада релативно већинских) Срба и муслимана, па су форсирали сарадњу припадника исламске вероисповести и католика (Хрвата). У томе су – мада је међу муслиманским, нарочито млађим и образованим становништвом, било присталица сарадње са Србима, а и оних који су се осећали Србима исламске вероисповести – имале доста успеха, што се „на терену“ видело после Сарајевског атентата када су „коалициони партнери“ бестијално пљачкали и прогањали Принципове сународнике.
Однос снага у троуглу променио се после Првог светског рата и стварања нове државе, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Иако нису добили статус народа, босанскохерцеговачки муслимани су за Србе, као стожере нове државе, били важан фактор, да не кажемо „језичак на ваги“, у одбрани централистичког уређења земље од опасних насртаја сепаратистичког хрватског покрета, који је предводила Хрватска сељачка странка Стјепана Радића. Београд је партнера за релативно успешну, скоро две деценије дугу сарадњу, нашао у лидеру Југословенске муслиманске заједнице Мехмеду Спахи, који је до смрти 1939. године био министар у готово свим владама тадашње краљевине. Спахо је бранио специфичне муслиманске интересе и противио се подели Босне, која је делимично спроведена неколико месеци после његове смрти кроз споразум Цветковић–Мачек о стварању Бановине Хрватске (идеја о стварању Бановине српских земаља никад није реализована до априлског слома државе 1941). Иако је прихватио место у београдској влади, Спахин наследник Џафер Куленовић је радикално променио „курс“ и окренуо се сарадњи с хрватским фактором, па зато не треба да изненађује што је, након нестанка прве Југославије, као заступник тезе да су „муслимани Хрвати исламске вероисповести“ пристао да буде „доглавник“ у Павелићевој злочиначкој творевини.

САМОСТАЛНА РАДЊА БРАНКА И ХАМДИЈЕ Након Другог светског рата и стварања, друге, комунистичке Југославије, Босна и Херцеговина је конституисана као федерална јединица (република), која је прве две деценије била чврсто везана за државно-партијски центар у Београду. Било је то време када је одлично функционисала веза између Срба и муслимана, или боље речено њихових највиших партијских функционера, задојених идеалима револуције, југословенства и партизанског другарства, искованог у рату. Србе су у том партнерству представљали Ђуро Пуцар, Родољуб Чолаковић, Рато Дугоњић и Цвијетин Мијатовић, а муслимане Авдо Хумо, Осман Карабеговић, Хасан Бркић, људи који су били далеко од позиција каснијих заговорника „босанског курса“.
Оваква српско-муслиманска југословенска слога владала је све до почетка шездесетих година прошлог века када је, најпре опрезно, а затим убрзаније започео процес лабављења федералног центра и преношења његових надлежности на све самосталније републике.
Тријумф противника Александра Ранковића на Брионском пленуму 1966. поклопио се с променом водећих људи у босанскохерцеговачком руководству где су, уместо већ спомињаних старих српских и муслиманских ратних кадрова југословенске орјентације (једино су од њих на сцени остали Рато Дугоњић и Цвијетин Мијатовић, али они су се прилагодили новим „ветровима“), на кључне позиције дошли млађи, „реформистички оријентисани“ људи.
Ово кадровско „освежавање“ довело је до нове промене снага у „троуглу“ и стварања хрватско-муслиманског блока оличеног у њиховим новим политичким „звездама“ Бранку Микулићу и Хамдији Поздерцу. Ова двојица политичара су под геслом „заштите Титовог пута“ и одбране „братства и јединства“ почели да спроводе све самосталнији и ауторитативнији курс у коме није било места за било какве критичаре, о чему говори и избацивање из Савеза комуниста већ спомињаних „ветерана“ Авда Хума и Османа Карабеговића 1972. године. О томе колика је била моћ тандема који је држао кључне полуге власти у централној југословенској републици све до половине осамдесетих година можда најбоље говори виц из тог времена, у коме на питање: „Шта је то СР БиХ?“ (Социјалистичка Република Босна и Херцеговина) заинтересовани добија одговор – „Самостална радња Бранка и Хамдије“.

АФИРМАЦИЈА НОВЕ НАЦИЈЕ Учвршћивању новог доминантног блока у „троуглу“ допринело је и партијско проглашавање Муслимана за нову, најмлађу југословенску нацију (1971), као и резултати пописа спроведеног исте године који је показао да су будући Бошњаци претекли Србе по броју становника и постали најбројнији народ у републици. У складу са афирмацијом ове младе нације све више је кроз званичну политику и партијску пропаганду форсирана самобитност и специфична прошлост БиХ, што је у датим околностима одговарало не само Поздерцу већ и Микулићевом схватању заштите „интереса Босне и Херцеговине“.
Нажалост, тадашњи водећи српски партијски функционери – оличени у Тоди Куртовићу, Николи Стојановићу, Миланку Реновици, Милану Узелцу – нису имали снаге ни жеље да се супротставе оваквом, за интересе њиховог народа опасном тренду, већ су се, чувајући фотеље, прилагођавали односу снага и спроводили „зацртану југословенску политику“.
Пад Хамдије Поздерца у „Афери Агрокомерц“ значио је крај ере свемоћног комунистичког тандема, али не и окончање хрватско-муслиманске сарадње у босанском троуглу. Њу су у новим околностима наставиле нове националне странке, СДА и ХДЗ, пошто су имале заједнички, додуше орочен, интерес да разбију Југославију на штету Срба по административним републичким границама. Пошто је тај циљ остварен, дошло је до сукоба непомирљивих интереса и рата досадашњих партнера, чије разлике нису суштински усклађене, већ само (америчком) силом „замрзнуте“ Вашингтонским споразумом којим је створена Федерација БиХ.

ПРИХВАТЉИВИЈИ ПАРТНЕР Иако је пожељно да се тежи што бољој сарадњи с Бошњацима, најодговорнијим људима у Републици Српској је јасно да – с обзиром на постојање општег консензуса у Сарајеву о потреби успостављања унитарне БиХ – у садашњим околностима Хрвати представљају прихватљивијег партнера с којим се може усклађивати заједнички интерес борбе против покушаја наметања мајоризације од стране најбројнијег народа у БиХ. Јасно је да су „карте“ Хрвата у овом тренутку у босанском троуглу најслабије, и да су у Загребу и Мостару свесни чињенице да без стварања некакве аутономне федералне јединице најмалобројнијем народу у Босни и Херцеговини прети опасност од нестајања или претварања у безначајну националну мањину. Велико је, међутим, питање да ли Човић, у ситуацији кад званична Хрватска нема подршку западних заштитника на питању трансформације БиХ, може евентуалном блокадом институција и протестима да оствари жељене циљеве, односно натера већег федералног партнера да прихвати његове захтеве.
То је, ипак, проблем Хрвата, док је интерес Републике Српске да сарадњом кроз „стратешко партнерство“ покуша да што ефикасније заштити и учврсти своју позицију. Наравно, нико у Бањалуци нема илузију о томе да је ова сарадња нешто више од пута ка остварењу ограничених интереса и да се кроз њу могу разрешити све нагомилане српско-хрватске супротности. Заправо, могло би се рећи да нису далеко од истине они који тврде да Републици Српској далеко више одговара стално држање у игри проблема стварања хрватског ентитета, јер би у случају да добију оно шта желе, у Мостару поново одлучили да се врате у антисрпски блок.
Историја односа у босанском троуглу јасно показује да ниједна коалиција у њему није била створена за сва времена, као и да је за онога који се суочава са усклађеном политиком „партнера из блока“ било најопасније да према њиховим потезима заузме пасиван став. То, верујемо, зна и Милорад Додик, па зато не очекујемо да ће при наредним дељењима карата у овом троуглу дозволити да се нађе у позицији губитника.

[/restrict]

Расцеп у СДС-у

Вукота Говедарица „преживео“ је седницу Главног одбора опозиционог СДС-а која је одржана у Бањалуци, али је овај састанак потврдио постојање озбиљних подела унутар странке у погледу сарадње с победничким блоком Милорада Додика.
Говедарица је после седнице изјавио да се на њој није разговарало о евентуалној коалицији са Савезом независних социјалдемократа, али није искључио могућност да та тема дође на ред на наредној седници, за две недеље.
На седници су, иначе, за сарадњу с другим српским блоком били чланови ГО из добојске, соколачке и зворничке регије, а тај курс је подржала и Соња Караџић, кћерка Радована Караџића. Скуп су пре времена напустили сви чланови Главног одбора из добојске регије, незадовољни „недемократском атмосфером која је владала на њему“, као и критикама које су Говедаричине присталице упућивале на рачун градоначелника Добоја Обрена Петровића који није ни дошао у Бањалуку.
Седници није присуствовао ни досадашњи потпредседник СДС-а Костадин Васић, кога је Говедарица претходно искључио из странке. Главни одбор, иначе, није ни разматрао Васићеву жалбу, па је неизвесно када ће се и како овај случај закључити.
Васић се претходно јавно заложио да се, у складу са захтевима који су стигли из Србије, успостави сарадња с Додиковим блоком и оптужио високе функционере странке Младена Босића, Драгана Мектића и Александру Пандуревић „да се као страни шпијуни који руше СДС и Републику Српску томе супротстављају“. Уследио је одговор из централе, па је Васић „због кршења Статута и наношења штете странци“ искључен из партије, што он, наравно, није прихватио. Најавио је и да ће захтевати да Говедарица, Босић, Мектић и Пандуревићева буду избачени из странке, те да Главни одбор, до избора новог председника, води некада највећу партију Републике Српске.