КАКО СУ НАС ЖИГОСАЛИ?

Нови српски Закон о заштити података о личности остварује идеје покојног Збигњева Бжежинског. Треба ли, онда, да нас чуди што му се успротивила Српска православна црква?

Недавно је, са мноштвом мањкавости на које је указивала стручна јавност, укључујући и повереника за заштиту података о личности, у Скупштини Србије усвојен нови Закон о заштити података о личности, који, опет и опет, у себи садржи могућности за разнолике злоупотребе.

ПИСМО СПЦ Врх СПЦ успротивио се таквом закону, који је и верске заједнице ставио под надзор и контролу, досад непознату и нечувену. Тражено је да се закон повуче из процедуре и побољша, али није било разумевања.
У документу, упућеном свим посланицима Скупштине Србије, истакнуто је, између осталог, да „СПЦ, обављајући верску делатност, сасвим сигурно, на различите начине, врши обраду података о личности, и то својих чланова, који то постају примањем светих тајни крштења и миропомазања. Како је реч о личном праву сваког од њених чланова, тачније верника, подразумева се да верник СПЦ за обраду својих података својој Цркви даје сагласност. Сматрамо непримереним да држава спроводи неку посебну врсту интервенције која се односи на регулисање обраде тих података, јер су та решења предвиђена канонским поретком Цркве, већ више од двадесет векова уназад“.
Речено је, у овом писму врха СПЦ, и да је Европски суд за људска права, примењујући Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, дао слободу државама потписницама да питање слободе вероисповести и правног положаја цркава и верских заједница уређују самостално. Предложено је да у закону стоји: „Обрада података о личности од стране цркава и верских заједница уређује се посебним правилима цркве, односно верских заједница.“
Али – није вредело. Проф. др Саша Гајин, члан Радне групе за израду овог закона, сматрао је да је став црквених великодостојника највероватније последица неразумевања овог прописа.
И закон је усвојен.

[restrict]

ЕУ РЕВНОСТ ИЛИ НЕШТО ДРУГО Никола Милованчев, правник и историчар који живи у Словенији, упозорио је да правдање усвојених решења европским правилима – не стоји: „Пракса на појединим правним подручјима у државама Европске уније често није јединствена, већ се у много чему разликује, па је чиста демагогија заклањати се иза ’правила у Европској унији’. Каква је ситуација нпр. у Словенији, која је чланица Европске уније и у којој такође делује Српска православна црква? Постоји 7. члан тамошњег закона, ’Изнимке код употребе овог закона’, у коме је дефинисано ко је изузет из одредби чланова 26 до 28 словеначког Закона о чувању личних података. Словеначки законодавци су (као и често код доношења нових закона) били практични и трудили се да не оптерећују бирократски тамо где није нужно, и да не задиру у сфере где то није потребно. Ко је у Словенији изузет од три законска члана који се односе на обавезу вођења збирки личних података и на обавезу обавештавања надзорних органа? Осим медија, изузете су следеће категорије (7. члан закона): политичке странке, синдикати, друштва, верске заједнице; исто тако и предузећа са мање од 50 запослених! Предлог српског закона не само да задире у осетљиву сферу верских заједница, политичких странака и синдиката (чудим се да нису реаговали синдикати или саме парламентарне странке) већ и намеће бесмислене бирократске обавезе мањим привредним субјектима и друштвима. Да ли је потребно административно тиме оптерећивати нпр. пецарошко друштво или удружење љубитеља и произвођача ајвара или предузеће са троје или четворо запослених? У Словенији законодавац мисли да је то бесмислено оптерећивање грађана и привреде, док у Србији предлагач (Радна група) мисли да је то нужно, да треба повећавати бирократију до бесмисла. Но вратимо се ставу Српске православне цркве, који је један разуман глас. И као верник подржавам став СПЦ јер не разумем зашто би држава нпр. имала увид у моје податке евидентиране у оквирима верске заједнице којој припадам.“
Али нема места за гласове разума у ЕУшвиц Србији.

БИОМЕТРИЈСКЕ ЛИЧНЕ КАРТЕ Није ово први пут да се Црква борила за право на приватност. Још 26. марта 2005, а поводом увођења биометријских личних карти, одржан је скуп у Епархији жичкој, који је благословио покојни владика Хризостом. Са тог скупа упућен је јавности Жички апел, који су потписали многи угледни интелектуалци.
У апелу је, између осталог, писало: „Сабор Светог Синода у сталном сазиву Православне цркве у Грчкој, Свети Синод Руске православне цркве, Свети Синод Украјинске православне цркве (Московске патријаршије), Протат Свете горе Атоске, Епископија Жичка упозоравају да се иза целог пројекта нових идентификационих докумената крије најтежи тоталитаризам, потпуно супротан хришћанском разумевању света и живота, и погубан за људско достојанство и слободу као најдрагоценији дар Бога људима. ’А Дух (Свети) је Господ, а где је Дух Господњи онде је слобода’ (2 Кор. 3,17). Управо зато због светости слободе, никаквог Божијег благослова нема на овоме пројекту и православни га не могу подржати… У Србији је пројекат набавке опреме за израду биометријских личних карти постао актуелан крајем 2003. године, када је тадашњи министар полиције објавио да је купљена модерна и скупа опрема од америчке фирме ’Моторола’. Та куповина није прошла ни обавезан тендерски протокол ни законско додељивање новца из републичког буџета, због чега је 2004. године реаговао министар финансија најавом подизања кривичних пријава. Србија је јединствен пример да је прво купљена опрема за биометријску идентификацију грађана, а после тога (тачније после три године) покренута скупштинска процедура за предлог закона о биометријским личним картама, због чега је себе сврстала у ред тоталитарних држава са волунтаристичким правним уређењем… Америчка фирма која је МУП-у Србије продала систем за биометријску идентификацију грађана има посебне уговоре са америчком војском и Централно-обавештајном службом (ЦИА) те нико не може да гарантује да не постоји могућност одлива података страним службама. Није тражена масовна сагласност грађана Србије за проширивање базе података коју ће држава о њима водити, нити су организоване јавне дебате и дискусије о том питању… Бирократски апарат добија могућност готово тренутног манипулисања огромним бројем података преко централизоване базе и продаје делова базе трећим лицима. Злонамерни упади споља, или намерно исправљање централизоване базе изнутра, носе огромну опасност по интегритет личности које су њима обухваћене. Усвајање овог пројекта у будућности води ка много тоталитарнијим концептима интеграције свих докумената у један, чиме би се избрисала анонимност токова новца и отворио пут тоталном надзору државе над појединцем. Минијатуризација целог система се полако спроводи у свету, у виду поткожних чипова, због чега хришћани свих конфесија изражавају оправдан страх од најаве тоталитарног режима описаног у Јовановом Откривењу (уп. гл. 13, ст. 16–18). Синоди неких Православних Цркава су дали званична саопштења, јер злонамерни људи могу искористити овакве пројекте за уношење раздора и немира међу хришћане.“
Крајем септембра и почетком октобра 2006. године одржан је још један скуп у Краљеву, са кога је упућен апел: „Кршење права на приватност наставља се стварањем централне базе података о свим здравственим осигураницима у Републици Србији, као и централне базе података Министарства просвете, где ће се сабирати огроман број података о свим просветарима, ђацима и њиховим родитељима. И ове базе података настају без минимума јавне сагласности.“

КАКО ШТИТИТИ ПРИВАТНОСТ? Владика жички Хризостом се тада обратио Синоду СПЦ, истичући: „Стога умољавамо браћу архијереје да се саборно огласе и да Владу Србије упозоримо на: а) опасност од скупљања и чувања података о личном животу људи, посебно о религиозном и политичком избору, здрављу, познанствима, путовањима и слично; б) неоправданост даљинског препознавања човека без његовог знања нарочито на местима где није дужан да се представи; в) на право сваког слободног човека да зна каква се информација налази у његовом електронском досијеу, као и на то да листа података који се чувају мора бити јасно дефинисана; г) да средства препознавања човека не смеју да штете његовом здрављу нити да понижавају његову част и достојанство; д) да се не смеју користити средства препознавања неодвојива од људског тела; ђ) да се централна база података ни под којим условима не сме формирати због могућности упада у систем оних који су недобронамерни, као и страних обавештајних служби.“
Патријарх Павле је писао Влади Србије, и нашао саговорника у председнику Владе, др Војиславу Коштуници, који је показао разумевање за ову проблематику и изашао у сусрет Цркви и верницима.
Иначе, члан 42 нашег Устава гласи: „Зајемчена је заштита података о личности. Прикупљање, држање, обрада и коришћење података о личности уређује се законом. Забрањена је и кажњива употреба података о личности изван сврхе за коју су прикупљени, у складу са законом, осим за потребе вођења кривичног поступка или заштите безбедности Републике Србије, на начин предвиђен законом. Свако има право да буде обавештен о прикупљеним подацима о својој личности, у складу са законом, и право на судску заштиту због њихове злоупотребе.“

САН О ПОЛИЦИЈСКОЈ ДРЖАВИ Али ко пита Устав? Циљ скоро сваке власти је изградња полицијске државе.
Тако се остварује идеја црног мага Новог поретка, покојног Збигњева Бжежинског: „Ускоро ће бити могуће остварити скоро потпуну контролу над сваким грађанином и отварати досијеа, која ће садржати и најличније детаље о здрављу и понашању сваког грађанина. Ови досијеи ће стајати на располагању властима. Власт ће прелазити у руке оних који буду контролисали информације.“
Тај сан се некад, у „блентава“ времена правих дисидената и бораца за људска права, који су маштали о демократији, звао тоталитарна или полицијска држава. Јер, по Ивану Иљину, тоталитаризам није у облику него у обиму власти.
Да је намера, и у нас, одавно била стварање такве државе, читамо у књизи др Слободана Р. Петровића „Полицијска информатика“ (Полицијска академија, Београд, 2003). Тамо дословно пише: „Неопходна је интеграција података, преко заједничке базе података, следећих субјеката: МУП-а, Републичког завода за статистику, правосудних органа, Републичког геодетског завода, Министарства за рад, борачка и социјална питања, Републичке управе јавних прихода, Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, Републичког завода за тржиште рада, Завода за обрачун и плаћања, општине.“
Ово ни Пол Пот није могао да замисли. А хтео је. Али техника је још увек била примитивна.

[/restrict]

Наставак у следећем броју